Koliko je tvoje, toliko je i moje

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.
– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.
Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.
– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.
– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.
– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…
– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! Gde mi je, jebeni, upaljač?
Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.
Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet.
-Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.
Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.
-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.
Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek.
-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.
-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.