Trag u beskraju

«Nikada mi nemojte pričati o ljubavi,
u mom svetu ona ne postoji…»

Srela sam ga danas. Na njegovom licu ocrtavaju se neke, meni nepoznate, godine. Tužan je, osećam to po muzici njegovih koraka koji dobuju iza mene. Osećam to po usahlom žaru u očima. Prepoznajem bol u ćutnji koja vrišti iz njegovog pogleda. Znam da to ne zaslužujem, ali on me još uvek voli. A ja … Ma ja ne verujem u ljubav…
Smešno je to što nakon nekog vremena stvari ti se čine drukčijim, osećanja jačim, neke sitnice prevelikim. I što uzaludno pokušavaš oživeti nešto što nikada nije ni postojalo. Možda baš zato više ne verujem u ljubav, ali mi nije jasno zašto ipak ponekad zadrhtim kao list na vetru, ponešena njegovim parfemom…
Bila sam dete kada sam ga upoznala. Devojčica, svojeglava i razmažena, sa ogromnim osmehom. Za mene je tada život još uvek bio lep, osvojiv, šaren kao paleta slikara. Noći su bile tople, dani sunčani, a godine beskrajne. Nisam bila svesna trenutka kada je nepozvani vetar ušao u moje noći, kada su oblaci prekrili nebo i časovnik ubrzao kucanje. Tek tako, odjednom, više nije bilo bezbrižnosti. I nije više bilo njega… Oterala ga je moja razmaženost, moje ćutnje, preduge i preduboke, i moja svojeglava detinjatost… O jesam, zaista sam bila nepopravljivo detinjasta, svojeglava, i potpuno bezglavo hrabra. A njemu nisam morala ništa da objašnjavam. Shvatio je on i sam da želim da malo iživim svoju mladost, da mi treba prostora, da moram malo sama da krojim tu haljinu sudbine koja mi je svakog dana bivala sve tešnja. Otišao je bez reči, pomalo smeten mojim smehom, pomalo tužan zbog moje nepromišljenosti, ali ipak, dopustio je da odem sa svojim iluzijama, ne rušeći ništa od mojih dečjih snova…
I već na pola puta shvatila sam da život nije kao što mi se učinilo, da ljudi ni upola nisu tako dobri kakav je on bio… Ali nisam se usudila da se osvrnem i da ga potražim, nisam htela da me ugleda uplakanu i tužnu, jer takvu me nije poznavao, možda me ne bi ni prepoznao tako napola odraslu, užasnutu, zastalu u pola koraka, uzdrhtalu pod težinom svakog novog dana … I nikada više nisam osetila taj blagi drhtaj njegovih usana… I nikada više nisam čula njegove reči kojima me uzdizao do samog neba… I tako sam postala još jedna obična devojka, zaludjena muzikom i filmovima, tražeći u njima sve ono što više nisam imala u životu, ali nisam uspela da u sebi premostim tu prazninu… Jer to je bilo njegovo mesto, a on… On je ve} nekako nastavio dalje, pomalo uzdržan, pomalo dostojanjstven. I otišao bespovratno daleko, u nečiji tudji dom, u nečije tudje srce, nekog ko mozda nije kao ja, ali ga ipak voli na neki svoj način, na način koji možda i boli, ali ga ipak voli. I potpuno sam svesna toga da ga ne bih mogla voleti do kraja života, ali me boli to što znam da uprkos svemu nije srećan, i znam da je usamljen. A on to ne zasluzuje. I ako iko na svetu treba da bude sre}an onda je to on, u toj svojoj blještavoj auri dobrote…
I mnogo puta sam ga sanjala. Vreme nije uspelo da izbriše njegov lik iz moje glave. I mnogo puta sam se pitala koliko je patio zbog mog odlaska, ali nikada nisam ni mogla da zamislim taj bol, mogla sam samo da naslutim zbog njegovih očiju, zbog muklosti glasa, i zbog tog plamena koji bi svaki put buknuo kada bismo se sreli. I to niko nije mogao poreći, uprkos svemu mi smo se i dalje voleli, na neki vanvremenski način koji nije obavezavao ni na sta, i to nije imalo veze ni sa poljupcima ni sa dodirima, mi smo se voleli du{om, mi smo se voleli očima, mi smo se voleli … I nije bitno što nismo zajedno. Nije bitno što imamo svoje živote. Nije bitno što nas više ništa ne povezuje. Bitno je da znam da je tu. I da me voli, baš isto onako kao što i ja njega volim. I znam da zbog toga njegovi dani imaju boje. A moje noći nisu hladne. I znam da će tako uvek biti… Uvek ćemo grejati srca na tom večnom plamenu naše uzvišene ljubavi…

Advertisements

15 thoughts on “Trag u beskraju

  1. Ne volimo nekoga zbog njega samog, već zbog ljubavi koji taj neko oseća prama nama.
    I obrnuto. Niko nas ne voli…
    Zato je i moguće da ga volimo, i da nas vole, i kad nismo zajedno. 🙂

    • Uhh… ceo dan učim a onda mi serviraš zavrzlamice i mozgalice…. 🙂
      Znači, da bi nas voleli moramo da volimo one koji nas vole jer ih mi volimo 🙂

  2. Nežno, lepo, divno… I prilično stvarno, upff… Mislim, čitam to što pišeš i tako me uspešno vraćaš na neka moja stepeništa i ostala bespuća…

  3. ‘Ne volimo nekoga zbog njega samog, već zbog ljubavi koji taj neko oseća prama nama. I obrnuto. Niko nas ne voli…’
    Ljudi uzmu nečiju misao pa je parafraziraju po svom nahođenju, pa parafraziraju parafrazirano dok ne metastaziraju besmislom. Naravoučenije je valjda da volimo nekog samo zato što on voli nas, a niko nas ne voli 🙂
    Niče je rekao:’ Nije osoba ta koju volimo nego osjecaj koji u nama budi.’
    Slažem se samo delimično – mislim da osobu volimo upravo zbog toga što budi u nama. To probuđeno ionako smo nosili u sebi, ali nedostajao je taj neko kompatibilan, ko ima moć buđenja zaspalog u nama.

  4. Nemaš ljubav? Odeš brate mili na prvu trafiku i kažeš-mož pola kile ljubavi :mrgreen: Što rekli stari- „More para vrti de burgija neće“. Kad čovek ima para sve mož da kupi,pa i ljubav.Sponzoruše jedva čekaju na takve.Pa mislim to im je na kraju krajeva životni cilj-dići noge i udati se bogato :mrgreen:

    A sad bez zezanja (mada je i u ovom gore napisanom ima dosta istine),većini one ljubavi iz mladosti jednostvano nisu suđene,pa kada se sretnemo u prolazu emocije i sećanja prorade.Zašto to i zbog čega,veruj mi da nemam pravog objašnjenja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s