Rame za plakanje

Branka je posle posla svratila kod  Darka.  April je uveliko zaposedao grad zelenilom, mirisalo je na neka davna proleća.

„Ovo je jedino što sam našla na temu tvog seminarskog“, rekla je i spustla na sto nekoliko starih, iskrzanih knjiga.

„Molim te, skuvaj jednu onu tvoju grom jaku kafu, da dodjem sebi… “

Darko se nasmejao. Ali znao je da nešto nije u redu. Nije javila da će svratiti. Uvek se javi. A kad ovako bane bez poziva, to znači da nešto nije u redu.

„Pretpostavljam da može i jedna domaća…“, rekao je preko ramena odlazeći prema kuhinji, primetivši krugove oko njenih očiju.

„Može… Dupla… “ , kroz uzdah reče Branka ne otvarajući oči, onako umorno zavaljena u bordo fotelji.

Svašta je preživela ta fotelja. I svašta pamti.

Zvuk električne gitare lomio je tišinu, gotovo da se naježila. Ženski vokal u polušapatu, nepoznata pesma, prvi put je čuje.

… ne treba ti dokaz, svako je bar malo kriv…

 

„Šta slušaš ovo? Ko peva? Zvuči zanimljivo…“

„Trigger. Dobri su, našao sam ih netu. Leče mi samoću.“, nasmejao se Darko ulazeći u sobu sa vrućom kafom i dve zamagljene čaše sa domaćom rakijom.

„Jesu li bar uspešni u lečenju samoće? Ako jesu, spremi mi jedno dva kilograma pesama da ponesem“, pokušala je kroz gorčinu svog glasa da bude duhovita.

Darko je poznavao Branku čitav svoj život. Odrasli su zajedno. Išli u istu školu. Bio je stariji od nje jednu godinu i svi su mislili da joj je stariji brat. Tako se i ponašao. Uvek je bila zaštićena i sigurna u njegovoj blizini.

„E, moja Bjanka, neke samoće se samo potpiruju pesmama“, rekao je gledajući pravo u njene oči koje su u trenutku postale pune suza.

Plakala je. Grizla usne i jecala kao dete kome su upravo rekli da ne postoji Dobra Vila i da će sve što želi morati da ostvari sama. Htela je da mu kaže da je njen život postao obićno parče bele hartije na kome ne zna šta treba da napiše. Htela je da mu kaže da se  noćas setila njega i njihovog detinjstva. I to kako je kao mali zvao „Bjanka“ a ona se ljutila. Htela je da mu kaže da je sama poput ostrva i da je Goran već neko vreme postao neka sasvim druga osoba.

… ja nisam svoja, kada odeš tražim se,

ja nisam cela, ti od blata praviš me…

 

Ženski vokal je samo ubadao dublje u već postojeću ranu. Darko je gledao u nju bez glasa, svestan da je mora pustiti da se isplače, da spere sa svojih zenica mrežu nepodnošljive sadašnjosti.