Nekako nam je promaklo par godinica i eto, sasvim smo se nedozvoljeno uozbiljile u našim tridesetim…. Tridesetim na pragu četrdesetih….
Eto, tek tako, život je preuzeo neke svoje poteze, pomalo nas upregao, pomalo smo dozvolile da nas prekori i pokori, ali sasvim sigurno sve smo to i same želele, prečesto, prejako, svaki put kad bi se strmoglavila zvezda sa neba, svaki put kada bi srele odžačara, žmureći držeći se za dugme…
Ostvarile smo svoje nacrte. Porasle i prerasle neke stvari i neke ljude. Sustigle smo i prestigle, ostavljajući daleko iza sebe neke šaputave prekore i neke poglede stisnutih kapaka. Sada je došlo naše vreme da budemo velike. Da svojatamo jedna drugu, da se smejemo onim bezbrižnim vremenima i novonastale probleme rešavamo telefonski jedna drugoj. Ne srećemo se baš često, zima nas ugurala u toplinu sobe, uposlila malim bićima i velikim strepnjama oko njih… Ali svaki put, kada pred san razmišljam kako razmrsiti životne čvorove pomislim kako bi to Otilija uradila… Jer ona život čini jednostavnim i šarenim…
Alisa u zemlji luda 
Divno je imati Otiliju….I ja imam svoju i mnogo mi znači…
Beskrajno hvala! Neprocenjivo je videti sebe tako lepo u mislima drugih!
Hvala tebi što si tu za mene. Život je sa tobom tako lakši i lepši. 😉