MR part 8

images

8.

– Valjda će nas ovaj krš odvesti do Zagreba! – nervirala se Vera već treći put verglajući službeni auto.

– Ma hoće, znaš da uvek upali iz četvrtog puta, hihi! – Bogdan je posmatrao Verina glatka kolena u svilenim čarapama. Nije baš navikao da se tako oblači.  Tako i bi, upali iz četvrtog pokušaja i oni se otisnuše niz put raspravljajući se koji će radio slušati.

– Kad završimo posao pokazaću ti svoju dečačku tugu. E, stani ovde da nam kupim kafu!

– ‘Ajde, ali brzo, već kasnimo! – Vera je i dalje šizila.

Mrzela je kada mora da čeka. Mrzela je da vozi, naročito kroz grad. Od ranog jutra je bila neraspoložena, psovala na sav glas potpetice, bod na čarapi i haljinu koja je budila neka stara sećanja. I još budjenje u pet ujutru. Bogdan je za razliku od Vere u to jutro uskočio nasmejan, ogrnut optimizmom i onom baršunastom maglom u očima.

– Da to kasirka možda nije bila plavuša, nema te sat vremena!, – promuklo reče Vera.

Bogdan je samo zbunjeno pogleda preko ramena, a njegovo vedro raspoloženje ostade netaknuto.

– Mrzim ga… – Vera stavi naočare za sunce.

– Koga? – upita Bogdan zbunjeno, gledajući oko njih, mada na ulici nije bilo nikoga.

– Jutro… Mrzim jutro.

To je doba dana kada ona nije pri sebi, kada ne progovara ni reč pre kafe i dve cigarete. Uplovi u novi dan lagano, na prstima, birajući gde gazi, da se ne poseče na krhotine svojih slomljenih snova. Deponija odbačenih snova.

– Hej, Vera! – Bogdan srknu svoj nes tri u jedan.

– Da.

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.

– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.

Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.

– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! A i što bi to tebe uopšte  zabolelo!? Gde mi je upaljač?

Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.

– Trebaš mi, bre. Znaš, u moje snove zalaziš samo ti u poslednje vreme. A je l sam ja tebi još uvek zanimljiv kao nekad? – ličio je na dečaka koji pita nešto i očekuje baš onaj odgovor koji mu se dopada.

Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet. Uvek je govorio da Vera čini sadašnjost nemogućom, da je navalentna, da traži ono što ne sme.

– Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.

Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.

-I? Priča na blogu? Nisi mi odgovorila.

-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.

Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek. Bogdanu nikada nije to ispričala. Ni sam nije znao zašto mu smeta taj neko iz Verine prošlosti.

-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.

-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.

Bolela je Veru svaka reč koju je rekla. Palila je još jednu cigaretu. Njen način da prebrodi teška vremena. Njen način da ubije djavola u sebi. Retki su ljudi koje je ona stavljala na spisak svojih prijatelja. Bogdan je bio jedan od tih, ali je često umeo nesvesno da je povredi svojim šalama. Praštala mu je to, jer Bogdan je zapravo bio dečak koji nikada nije odrastao. Kao Petar Pan.

Vratila se na njegovu rečenicu, čisto da skrene pažnju na nešto drugo.

-Šta je to sa tvojim snovima? Zar nemaš ništa pametnije da sanjaš? Zar tvoje snove ne nastanjuju krilata plava bića koja imaju manijački nagon da te poseduju i kontrolišu, i koja na meni leče svoje komplekse, živu me razapinju na krst i postajem razlog njihovih suza. I da, imaju vrlo čudna imena kao što je „Neva“. Mene to ime podseća na proleće i nesanicu…

-Tek sad mi ništa nije jasno?! – Bogdan sasvim zbunjen otvori prozor i zavrljači praznu papirnu čašu od kafe niz put – U poslednje vreme sanjam boje, note i nebo sa svojim Gospodom. Nema nikakvih opipljivih bića. Čini mi se da više nisi ona Vera već neka daleka Vera koja se i dalje udaljava.

-Sam si rekao da samo ja zalazim u tvoje snove u poslednje vreme, nisi pominjao boje, note, ni Gospoda… – Vera reče lagano, kao kad diše. Podigla glavu malo više da sakrije suzu koja joj rasla u oku. Možda joj i uspe, kao toliko puta do tad. -Ja sam uvek tu. Pitanje je samo na gde je uperen tvoj pogled i koliko ti je um otvoren da shvati.

– Rekao sam. Ti si moja boja, klasična muzika su note, a Gospod sa nebom je savršenstvo. To je što se tiče snova, a na zemlji volim još neka bića. Neka su laka, a neka baš teška za voljenje.

– Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

– Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama. Ono imam i ja poneke koje cene moje snove i svetove pretočene u reči, ali uopšte nismo bliski. Čak se i ne poznajemo uživo.

Iza brega se ukaza naplatna rampa. Svaki put je taj prizor budio Bogdanu nevesele uspomene na svoj odlazak u srednju školu. U sasvim novi svet. Tuđ i stran.

– Sad ti voziš – rekla je Vera stajući da plati putarinu. Nije volela taj grad, možda zato što ga nije poznavala. U svakom slučaju, sad je bio njegov red da vozi.

– Nema problema, evo stani ovde na ovom proširenju iza rampe.

Bogdan izađe iz auta, protegnu se zevnuvši, pa pređe na drugu stranu i otvori Veri vrata. Ona kroči levom nogom kucnuvši štiklom o asfalt. Zameniše mesta, Bogdan dade gas i krenuše.

Advertisements

9 thoughts on “MR part 8

  1. A mislio sam da mogu da izdržim do kraja…pa da onda prokomentarišem. Jbga. Nisam karakter. Eto, na tvoju priču, pa zatim moju prošlost…pitam se..kog trenutka smo prestali da vidimo, kada smo se opredelili za opciju koja nas ne čini srećnima. A lepo sve piše u redovima iznad. To je odnos kakav treba da bude. To je priča kada se mešaju uloge prijateljstva, ljubavnika, razumevanja, pitanja, lične slobode, pripadanja…

    Negde sam pročitao, ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni ono što imam da ti kažem.

    Znam da kraj nije daleko od ovog posta.. samo me je*e što kraj znam. Nemaš pojma koliko bih voleo u ovom trenutku da grešim.

    E sad, znam koliko je teško preneti na slovo, ljubav u svom izvornom obliku, kako predočiti ono što ti puni svaku ćeliju, ono zbog čega treba živeti, ono iz čega se život rađa, ono što je uzor svima drugima. A ti… svakom rečenicom uspevaš tako lako.

    I da, ne kažem da neću ni posle jedanaestog dela prozboriti koju. Ovo sam morao da napišem ili da crknem 😀

    • “pitam se..kog trenutka smo prestali da vidimo, kada smo se opredelili za opciju koja nas ne čini srećnima“ Da li mislis da smo se svojevoljno opredelili? I da li mislis da nikada vise necemo progledati?

    • Mislim da svi problemi nastaju od trena kada prestanemo da pričamo i kada verujemo da se nešto podrazumeva. Ništa se ne podrazumeva, svi imamo svoj način razmišljanja i vidjenja, percepcija, zaključivanja. Moramo da pričamo da bi nas razumeli, i opet, da drugi kažu da bismo i mi sami razumeli.

      I da… ima petnaest delova. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s