Nisam baš toliko blesava da verujem da ću uvek biti mlada. Možda sam samo malo blesava, jer verujem da ću umeti da balansiram i žongliram spretno godinama koje nilaze. I da se odmah razumemo, nemam ja žal za mlados` i ne patim za onim iza sebe. Mene samo nekad preseče u pleksusu i na tren opet krilima zamahnu leptiri u stomaku. Smem li… Umem li da se nosim sa tim? Imam li prava da verujem da su u sadašnjem posrnulom vremenu boje mog života i dalje u modi? Da li se nosi isti ovaj kroj duše koji imam i niko ne smatra da je demode…
Smeh koji živi u mojim rukavima i dalje je vanvremenski. U mom svetu nema uzrasnih kategorija. Svesna sam svih leta i zima koje sam imala i koje su imale mene. Isto tako sam svesna svih onih stvari koje sam zabranjivala sebi, a danas bih tako glatko prešla preko toga.
Htela sam da napišem knjigu. Ustvari, svi ostali oko mene su hteli da ja napišem knjigu. Čitali su moje priče, odlomke, pesme, poeme… Gurkali me i tapšali po ramenu, hvalili moje reči: to je dobro, treba to da objaviš!
Neko vreme sam se ljljuškala tom mišlju da bih mogla, što znam i sama da bih, već i da treba. Bila bih tako srećna i ponosna da tamo neki nepoznati ljudi čitaju moje iznedrene reči i uz malo sreće pomisle da je to nešto dobro.
Svi su bili nekako ubeđeni da ću baš njih staviti u tu istu knjigu. Da ću njihov život pretočiti između dve šarene korice. Moja knjiga, a njihov život. A unutra oni u super izdanju. U nepostojećem, nestvarnom, nerealnom izdanju. A šta ako u toj istoj knjizi pretočim svoja razočarenja u njih, neke njihove neoprvdane nedolaske, ružne reči, ružne slike, ružne snove… I tako divne ih naružim.
Uglavnom pišem ono što jeste, što postoji, što se desilo negde, meni ili nekom oko mene, nešto realno i stvarno. Ne stavljam krunu na glavu lopova, ne šminkam prevarante, ne ogovaram prijatelje, ne svojatam neprijatelje.
Šta ako odam nečiju tajnu u knjizi? Šta ako se nekom ne dopadne kada između redova shvati da je to baš on i da je ova realnost nešto što on tako ne vidi? Sve oči sveta imaju svoju posebnu boju…
A onda opet naiđu dani kada mi se nagomilaju reči, zasvrbe me u prstima i žele izaći. I pristanem, sednem i sipam sve te iskrene misli. Pa stanem. Istina uvek nekog zaboli. I svaka istina se izokrene na stotinu načina u zavisnosti od perspektive.
Tragam za dobrotom. Želim sve da razumem i opravdam. Meni niko ništa ne prašta. Srce koje isturim ispred sebe ismejavaju i pišu grafite po njemu. Moje dubine smatraju nepotrebnim. Note po kojima hodam smatraju zastarelim i nerazumljivim. Gledaju u mene samo kao u oruđe ili način. Govore stvari koje ne misle. Rade ono što im koristi. Nema opšteg dobra, samo lični interes. Ovaj svet ne ide u pravom smeru, negde smo debelo pogrešili…
Mogu li da napišem knjigu bez posledica? Mogu li da stavim sebe na papir, a da me ne izgužvaju, umaste, ušvrljaju?
Alisa u zemlji luda 