Lovac na veštice

Nemir me ceo dan golicao u stomaku i napokon sam popustila. Uzela sam knjigu i otvorila je, nekako se nadajući da ću ga sresti. I eto ga, sedi na jednom panju, skrštenih ruku i čak se smeje.

„Dugo ti je trebalo…“, reči su se slivale kao vodopad, radosne i sveže. Da, dugo mi je trebalo da smirim talase u meni i da bez besa mogu govoriti.

Mrak u mojim očima nije nestao. I dalje sam ljuta. Gledam ga sa nevericom da može biti tako spokojno srećan, makar naizgled.

„Previše si smiren za nekog ko je ubio…“

„Ubio? Koga? „, i dalje je na njegovom licu lebdeo osmeh koji se odbijao od mog ledenog stava. „Rušio mi se čitav život. Morao sam srušiti nas“. Glas mu je na trenutak postao siv.

„Ali nije bilo „nas“. Sve je pogrešno protumačeno! Nakon tog novembra gorko mi je u prstima svaki put kada taknem knjige „, gotovo da sam vikala, razočarana i besna, a rečenice su se malo razmakle i stisle.

“ Ne shvataš, morao sam, sve je tada dobilo neku drugu dimenziju, ti me jedina razumeš…“

„Ne mogu da razumem kada mene stavljaš na lomaču.“, prestala sam da merim reči. Mora da oseti moju tamu.

„Ja sam samo hteo da pronađem svetlo u tunelu. Moj život je bio mračan. Kada si se ti pojavila previše je svetleo, a to su svi videli, nisam mogao da sakrijem. Morao sam da ugasim to, morao sam da…“

„Da pokažeš prstom na mene? Da kažeš da sam veštica? Da me ubiješ svojim rečima?“, varničila sam, pucala, vikala. Spustio je glavu i rukama prekrio oči.

„Znam. Ali ipak sam se nadao da ćeš mi oprostiti…“

„Kako da ti oprostim laži, izdaju, rane koje se iznova otvaraju? Kako da ti praštam noći bez meseca?“

„Ti previše svetliš, nisam mogao to da sakrijem…“

„Zar na lomači nisam imala i previše svetlosti…Kad si rekao i kad si ćutao, kad si pokušao da srušiš sagradjeno i odrekneš se sebe… Ti si umro, ti si zapravo sebe ubio!“

Pogled koji kune sebe što je tako nisko. Duša koja oplakuje sopstveno postojanje. Čovek koji ponižava svoju muškost.

„Ti si previše. Ti si mnogo. Samo tražim da razumeš. I da mi oprostiš.“, muškarac koji grca u raljama sopstvenog života.

Šta mogu reći na to? Kako da ga ponizim kada on ni u svojim očima ne ume da se uzdigne?

„Ukrao si mi knjigu… našu knjigu…“ , pokušala sam da zvučim blaže, spustila sam glas, ali on i dalje nije podizao pogled. Grlo mi se sušilo, osetila sam da kiša nadolazi.

„Možda sam ubio sebe, ali me najviše boli mrak u kome sam ostao, zarobljen među rečenicama, ispresovan u knjigama…“, pogled poput molitve.

„Moram da idem…“, rekla sam nekim tuđim glasom i zatvorila knjigu. Onda je počela kiša.

Advertisements

One thought on “Lovac na veštice

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s