Od trgovca do Alise

Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.

Nije oduvek bilo tako. Išlo je to, preko trnja do zvezda, kako kažu. Sa osamnaest sam radila u prodavnici polovne robe, uporedo trgovac i srednjoškolac ekonomske škole, anonimni pisac za tinejdžerske novine od kojih sam dobijala neke male honorare za objavljene priče koji su mi mnogo značili u vreme inflacije i nemaštine. Glupe devedesete, tako teške za radnike i radničku decu, a tako dobre za neke pri vrhu koji su nalazili načine da budu još poznatiji i još bogatiji.

Pa onda studije i silni dragstori sa robom na merenje, pržionice kafe, video klubovi (tada ih je još bilo), pa lokalna televizija i posao voditelja vesti i reporter sa sportskih dešavanja, naoko lep i čist posao, ali kad malo zagrebeš nije baš ni to to tako idealno. Uporedo sa tim kao pomoć roditeljima na poljima, plantažama, baštama, umrljani prsti blatom, ledja opečena suncem i sve vreme gotovo prazni džepovi. Devedesete su nas učile kako smo jaki, vrtele nas u krug od prvog do prvog, vrtelle, obmanjivale, male plate i preskupi stanovi za djake, život u drugim gradovima, podstanar, hodaš na prstima da ne probudiš gazdaricu, meriš u glavi svaku kap tople vode koju si potrošio. Putuješ, torba teška, preteška, mama je spakovala hranu, da ne kupujem, nema se novca, a i bolja je domaća kuhinja, ono što smo prozveli, ono što se ne plaća.

Pa još pet godina u mega marketu, bez slobodnih dana, ludačkim radnim vremenom i platom koja je tako tužno smešna, a malo dete kod kuće, često se razboli, nemaš dovoljno novca a vremena ti ne daju, pa ga poput kofera šalješ od babe do tetke, da ga čuvaju, neguju, a ti lepo rintaš u rodjačkoj firmu, oni imaju novca a ti imaš snage… I tako kao u začaranom krugu.

Pa se malo osmehnu sreća, postaješ kancelarijski miš, pod gomilom papira, srećnija, bolje plaćena, smirenija, bolje je radno vreme, ali to nije ono za šta si učio i potrošio godine života. To nije to!

Posle toliko godina onaj odozgo te pokaže prstom i ti, odjednom, budeš tu gde treba! Nisam mogla da verujem! Napokon sam počela da radim u „Zemlju čuda“, mala oaza lepote u našoj Zemlji luda. Sve je odjednom postalo nekao divno, lepo, čarobno, šareno. U Zemlji čuda rastu divni mali cvetići, pametne glavice kojima svakodnevno, na kašičicu daješ zrnca mudrosti, učiš ih da budu dobri ljudi i da svet može biti bolje mesto ako se svi malo potrudimo. Naravno, srećeš i Zle Vile, Nesposobne  Čarobnjake, Posrnule Pepeljuge, Crvenkape Kleptomanke, ali se nekako nadaš da će sve biti dobro jer upravo Dobro uvek na kraju pobedi.

I tako, u toj Zemlji Čuda svakog dana zakoračim spremna da nešto promenim i da moje male cvetiće zalijem novim dozama ljubavi. Da porastu, da prerastu bajke i da bojama duge oboje sve oko sebe. Kad mi nestane snage, kad posustanem i zastanem otrčim do Otilijine odaje i sve bude lakše, jer ona ume da reši sve, da odgonetne, otključa, razmrsi. Cvetići gledaju u njene visine, a ona ih poliva kišom strpljenja. Bez nje bi bilo tako teže… Sa njom znam da uvek ima rešenja…

I tako, želim da vam kažem da u Zemlji Luda u kojoj živimo ima mnogo malih Zemlji čuda, i to je valjda ono što nas tera da verujemo da će Dobro ipak na kraju pobediti….

Ne umem da plivam sa ajkulama….

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. „šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. „

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…

MR part 15

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. „U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?“ – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

– Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

– Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

– Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

„Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…“

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

– Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

– Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

– Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

– Nismo sami, ali nismo ni obični.

– U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

– Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

– Pravo pitanje u ovom slučaju je „Zašto me to pitaš?“ Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

– Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

– Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

– Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

– Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

– Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

– Može se reći da je „osakaćene“ prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala „Šta sam ja tebi?“

– Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

– Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu „Opasan ples“ grupe Van Gog.

– Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

– Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****

Mr part 14

14.

Tog smetenog dana Bogdan je sasvim polako koračao kući razgledajući usput neke sasvim beznačajne stvari poput kamenčića i listova sa mnogo pažnje. Naiđe na jednu šišarku i šutnu je. Ona odlete u reku i krenu na put u nepoznato. Da li je bila srećna zbog toga? Ili ga je klela? Imao je osećaj da su mu noge i glava teže od zemlje.

– Nešto si zasrao vidi se izdaleka… – začu se muški glas. Bogdan podiže glavu i nasmeja se. Nije ga video danima. Bio je to Branko, njegov drug iz detinjstva, jedini ko ga je zaista poznavao.

– Aman i zaman! – odgovori Bogdan na njihov uvrnuti način – Zasrao sam ja odavno. Tu i tamo. Aj’ kod mene na po jednu?

Nogu pred nogu stari prijatelji pričaju, pomalo zazirući od prolaznika, kao da bi iko mogao da im odlomi parče tog muškog prijateljstva.

–  Nećeš verovati šta se priča… – poče branko pomalo sa osmehom, a opet nekako obazriv.

– Šta je, sad si pomno počeo da pratiš proseravanja? – pokuša Bogdan da malo razveseli celu situaciju.

– Ma ovo je drugačije. Kad smo bili onomad u selu kod Dragice, došla neka dva mangupa, neki klinci i pričaju kako su videli Veru da se drži za ruke i ljubi sa nekim u ulici iza pekare. Kažu da je bila sa nekim ko ima veze sa tvojom sestrom, nju su pominjali, poznaju je. Tebe ne znaju. I? šta imaš da kažeš u svoju odbranu?

– Šta i? – Bogdan prasnu u smeh – Ovo je već sasvim viši nivo debilizma. Da li bi imao mozak da ljubim Veru u ulici iza pekare koja je deset metra od njene kuće? – Bogdanu puca pred očima ono što je bilo pa i ovo što zaista nije. A sasvim sigurno nije ni Verin način. Ali, eto, ljudi pričaju…

– Ma ok je to, verujem ja tebi, ali šta je tu problem? Ti čuješ i tebi je smešno, tebi to čak i imponuje, ispadaš frajer, ali šta ako tako nekakvu bljuvotinu čuje njen muž?

– Ne znam… Valjda i on zna da je to krajnje bezveze… – Bogdanu cela Brankova ujdurma prestade da bude smešna.

Za razliku od njega Vera je poput lista na vetru usplahireno prilazila svojoj kući. Njene oči su uvek oslikavale ono što joj se dešava u duši. Lagano je ušla, ostavila cipele. Poput aveti je klizila prema dnevnoj sobi. Goran je gledao televiziju I dremao. Na prstima je krenula prema kuhinji.

– Došla si… – čula je Goranov pospan glas.

– Jesam. Samo što sam stigla. – stavila je torbu na stolicu. – Da li si gladan?

Odgovor je izostao. Utrčao je mali Damir I skočio Veri oko vrata.

– Mama, tata mi je kupio onaj kamion! Sećaš se što sam ti pričao!

Vera se kiselo osmehnu. Mrzela je kada neko kupuje dečiju ljubav. Ljubav, jednostavno, dobijaš besplatno kad si dete. To je tako.

– Divan je, mili. Kako je bilo u vrtiću?

– Lepo. Ručali smo boraniju, bljak. Šta ćemo sada da jedemo? – radoznalo se popeo na prste I gledao šta se to dešava na šporetu. Damir je ličio na oca, način na koji govori, boja glasa. Ali imao je Verin stav, sam taj način na koji doživljava svet.

– Nema kod kuće boranije, dušo -Vera ga je uzela u naručje I podigla ga iznad sebe. – Ni mama je ne voli!

Smejali su se glasno I skakali. Goran uz gundjanje pokri uši rukama.

Zveckali su tanjiri, Damir je lupao viljuškama, padale mu na pod, a on se smejao.

– Ti si mamin ceo svet – šaputala mu je Vera.

– A tata? – gledao je u nju mali dečak i  treptao očima kao da pokušava da poleti tim svojim dugim trepavicama.

– I tata. Ali ti si ono moje što je najlepše na svetu! – Vera je saučesnički namignula. Verovatno nikada neće shvatiti taj blesak u maminom oku. Dok je grejala ručak, pravila salatu i postavljala tanjire, nije ni slutila da se na par kilometra pričalo o njoj.

MR part 13

13.

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu, a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli, ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postoja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

– Ćao. – reče gledajući u pod.

– Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je, pa se vrati na svoje mesto.

– Da te pitam nešto?

– Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

– Je l bi se udala za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga, onako, pravo u srce.

– Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

– Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

– U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža.

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Takođe je znao i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

– Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.  -Žene su zle, znaš to zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

Bogdan krenu da pokupi krhotine šolje, isto to uradi i Vera, i njegov pogled pade pravo na njene grudi i to mu vrati u sećanje slatke slike njihove sinoćnje ludosti. Vulkani u njemu proradiše i on je uhvati za ruku i podiže od poda.

– Pusti sad to… – reče on i grleći je zavuče svoje prste u njenu kosu.

Mirisao je na sveže jesenje jutro, maglovito i sneno, sa oblacima raznih oblika i stidljivim suncem. Žmureći u njegovom zagrljaju čula je tihi uzdah lišća koje pada i njegovo srce. Krik ptica koje odlaze i njen dah koji se lepi po njegovom vratu. Sa njenih ledja otrgoše se nekoliko godina. Opet je bila ona nasmejana i prkosna, bez zlatnog okova na domalom prstu. Ruke joj drhte, ali ona ih, poput krila, lagano sklopi.

– Znam da ću mrzeti sebe zbog ovoga… – ućutala je u pola reči. Znala je ona da će u nekim hladnim noćima grejati svoje srce baš sećanjem na ovaj tren. I možda će, svaki put kada se ovoga seti, posegnuti za cigaretom i dugo ćutati zagledana u dim koji nestaje.

– Ti se igraš, tebi je lako…- zaustavljala je  je vodopad suza koji je nailazio. Nije bila sigurna da li on razume njen bol i njene bore ispod očiju koje je iscrtala monotonija. On je vetar koji je naišao i napunio joj oči prašinom. I ona žmuri u njegovom zagrljaju i drhti, jer zna, da kada otvori oči život opet postaje crn i gorak, kao kafa po kojoj gaze. Bogdan je stade lagano ljubiti po vratu spuštajući polako svoje ruke niz njen struk.

– Ne igram se, lepo mi je… – prošapta između poljubaca – I ne mislim ništa ovog trena…

Suze žive u njenim očima. Stalno su tu. I sada jedna, pobegla i neverovatno okrugla, skotrlja se na njegov dlan.

– Ponekad je ništa za nekog sve… Sve što je preostalo…

– Zašto mi uvek sa bojama utrapiš i tugu?

– To je zato što je za dugu potrebno i sunce i kiša – ona ga pogleda mutnim očima.

– Ili je zato što me imaš dovoljno, ali u pogrešno vreme? –  rovario je po njenim mislima.

– Onako kako te ja imam niko te neće ni imati. – stajala je prkosno, kao srednjoškolka, zagledana u njegove oči, disala kao posle maratona – Ionako, sve ovo sa nama, liči na sreću, a miriše na tugu. A ti me lomiš, ubijaš, gaziš, a onda odeš, odšetaš… I sve je u redu, i opet, ništa nije u redu. Sve ono što nikada nisam, sada sa tobom jesam. I to je lepo, i kao što rekoh, opet, otrovno je do bola, sasvim dovoljno da noćima ne zaspim… Jer mi vraćaš ono što već dugo nemam…

Bogdan je steže jače, ruka mu kliznu pod njenu bluzu otpozadi, oseti vrelinu njenih leđa pod dlanom, i taman kad napipa kopču, zvuk otvaranja vrata ih preseče na mestu. Bila je to Neva. Bogdan i Vera na pristojnoj razdaljini u samo par sekundi. Bogdan sa gomilom papira u rukama, a ona prikuplja ostatke šoljice sa poda.

– Koliko stepenica… Kao da vas i sam Bog sakrio – reče jetko izmedju uzdaha. – Dobro jutro.

Možda se to Veri samo učinilo, ali njene oči uvek imaju sumnju u sebi, lagano je pogledom klizila po zidovima i stolovima, tražeći bilo šta što bi je ubedilo u ono što joj prolazi kroz glavu.

– Dobro jutro – odgovoriše kao neuvežban hor.

– Zemljotres? – pogleda upitno u Veru sa osmehom nadredjenog, posmatrajući je kako čuči i sakuplja lom.

Vera je u sebi valjala par stotina reči koje je mogla pustiti da se skotrljaju na nju. Umesto svega osmehnu se široko i reče:

– Ma to je samo jedan sasvim običan peh… Dešava se to, zar ne? Verovatno i tebi….

Neva lagano priđe Bogdanu i on je poljubi, onim istim usnama kojima je i nju malopre. Na Verinom stolu odjeknu melodija sa telefona. Na displeju piše – Goran. Bilo je više nego lako ušunjati se sinoc na prstima i leći pored uspavanog Gorana, a onda, nakon samo prvog zvona, isto tako ujutru izaći iz postelje. Bez reči, bez pogleda. Ovo je već bilo nesto drugo. Uzela je telefon i lagano krenula ka terasi, bežeci od njih, bežeći od onoga što lebdi u vazduhu.

– Da… Na poslu sam. Pa, kao i uvek. Jeste. Važi, svratiću kod Sanje. Neću zaboraviti. Vazi. Ćao.

Ovo je bilo lako. Nije ni trepnula i odglumila je jedan sasvim običan dan, sasvim običnu sebe. Nije morala da ga gleda u oči i prećuti ono što joj pleše po srcu. Danas, kada dodje kući, susret će biti mnogo veće iskušenje. Biće joj potrebna gomila otrcanih fraza da sa usana skine ono što ne sme reći.

Zapali cigaretu i ostade zagledana u kej, u žute krugove oko drveća, u nebo sa bezbroj oblaka koji poprimaju oblike ovozemaljskih stvari. Samo što dalje od njih. Što dalje od njega. Što dalje od sebe i što bliže Danici koja je sada daleko stotinama kilometara i nedostaje joj kao vazduh, kao drugi deo duše koji bi znao šta treba uraditi da bi preživela današnji dan. I svaki sledeći.

Bogdan posle kraćeg razgovora otprati Nevu, stade na sred kancelarije i počeša se po potiljku gledajući u onu mrlju od kafe. Rastrešen i izgubljen sede za sto da odradi ono što mora. „Šta je ovo sa mnom?“ – zapita se u sebi pozivajući poslovnog partnera.

MR part 12

12.

Kišne kapi lagano skliznuše kroz krošnje drveća. Nebo poprimi tamnije nijanse, no neko veliko nevreme se nije spremalo. U tom oni prođoše kraj raskrsnice i ukaza se Bogdanova škola.

– Vidi, zar nije velelepna?

Bila je to ogromna zgrada starog kova.

Kiša zarosi malo jače i Bogdan ovoga puta namerno uhvati Veru za ruku.

– Hajde – reče i utrčaše u jedan obližnji  kafić.

– Hoćemo li po jedan konjačić ovde?

– Kako ćemo voziti posle?

-Ma daj, po jedan, slabiji je od one naše rakije duplo. Posle te vodim na ručak da ti pokažem tu još nešto i palimo.

– Teško me nagovoriti…

– Hej, Vera, vidiš onaj lokal niz ulicu? Tu smo trčali kad bi nam na kraju meseca davali nekakav mizerni džeparac, tada je tu bio fri šop. Sačekaj, odmah se vraćam.

Bogdan šmugnu po kiši i nestade u toj prodavnici. Ubrzo stiže sa kutijom tvrdog Kamela i dve Baunti čokoladice.

– Ovo nam je bilo omiljeno, ha, evo poklanjam ti. Meni samo jedna čokoladica.

– Pa živeli dečače! Baš ti lepo stoje oči Petra Pana! – smešila se Vera dižući čašu.

– Živeli, Crni labude! – podiže i Bogdan svoju, pa pocepa celofan sa Kamela i na kutiji napisa posvetu: „Crnom labudu od Bele vrane“. Osmeh ponovo zasija na Verinom licu rasterujući malobrojne oblačiće kroz koje se opet promoli sunce.

Izdvojeni iz stvarnog sveta kome su pripadali, odvojeni od svakodnevnice malog grada stoletnih lipa, uljuljkani u izmaglicu želja, ličili su na dvoje koji su se sreli nakon deset godina i prosto ne znaju odakle da krenu sa pričom. Toliko toga je bilo neispričano.

– Neverovatno koliko ti malo treba da skočiš na čoveka! – setio se Bogdan dogadjaja iz parka i počeo ponovo da se smeje. -U trenutku nisam shvatio šta se dešava. Dok se ono štene nije pojavilo….

– Uopšte nije bilo štene, nego je bio pas. A što se mene tiče, sama činjenica da je pas ispred mene apsolutno nema više nikakve veze u kojoj je on veličini, znaš. To je, eto, jače od mene, i to ne umem da objasnim. A čega se plaši čovek kao ti? – nakrivila je glavu i radoznalo se nasmešila.

-Paaa… Nekada sam imao tolike strahove da su mogli stati u knjigu. Da ti sada pričam o njima i po tri konjaka bi nam bilo malo, a moramo voziti. Šta ja znam, čini mi se da su nestajali polako sa godinama. Čega se danas bojim? Možda nemoći. Kad ne možeš da utičeš na neke nemile događaje, kad nije dobro tebi i dragim osobama. Ali, ni to nije klasičan strah, jer znam da se u životu dešava svašta i da su i situacije u kojima si nemoćan neminovnost. Mnoge sam i preživeo. Svaka je ostavila poneku brazdu na duši. Eh, mila, kad malo razmislim, možda si mi i ti rasterala te obične, male strahove. Mogli bi da krenemo polako do kola, šta kažeš?

-Gladna sam. Obećao si neki ručak koliko se sećam…

-Da, da sećaš, se. Idemo.

Odšetaše lagano do kola, natrag kroz park, kišica beše prestala i vazduh je bio svež. Sada su ćutali onako kako su samo oni to znali. Bogdan je razmišljao kako iz sudara crne i bele ne mora uvek ispasti siva. Veoma retko se desi da ispadne čitav spektar duginih boja i to je čarolija.

Sela je na mesto suvozača, tiha i uspavana, kao nebo pred kišu, kao stara knjiga ostavljena na polici iznad kao nešto vredno, a ipak, zaboravljena. Ćuteći sa njim isto je što i pevati. I potpuno zaboraviti na neki tamo mali grad kome pripadaju, gde će se vratiti, gde će živeti.

-Zašto si me doveo baš u ovde? – upita Vera smeštajući se za mali sto nevelikog restorana sa toplim, ušuškanim ambijentom.

-Zbog ove raskrsnice ispred.

Vera baci pogled kroz prozor na raskrsnicu, ogromnu kao i sive zgradurine oko nje. Sivi deo Zagreba.

-Šta s njom?

– Polako, niko nas ne juri, reći ću ti.

Bogdan poruči šampinjone, teleće medaljone, kajmak, zelenu salatu i buteljku muskat hamburga. Konobar odmah donese vino i nali ga u fine loptaste čaše na visokoj nozi.

– Na ovoj raskrsnici sam poslednji put poljubio Prvu pravu. Kakva ironija. Išli u istu školu, živeli u istom gradu i prvi put se poljubili na moru, a poslednji put u Zagrebu. Nekako sam uvek zamišljao da ću je poslednji put poljubiti na nekom posebnom, nama važnom mestu, kad ono ispade na ovoj grozomornoj raskrsnici. Šta ćeš, poljupci ne biraju ni vreme ni mesto.

Vera je ćutala i slušala Bogdanove reči koje su stalno balansirale negde izmedju ovde i nekad, lagano se njišući izmedju sećanja i želja. Na trenutke je to bolelo, pa bi njegovo lice poprimilo neke ponore, nepremostive i duboke, a onda bi to sećanje postalo nešto poput ponovo proživljenih divnih trenutaka, kada bi osmeh plesao na rubovima njegovih usana.

– Zanimljivo je da se stalno braniš rečima da ti ništa više ne znači, a toliko pričaš o njoj. Čudno je to da nijedna sledeća, čak nimalo nije ličila na nju. Verovatno bi te zanimalo šta ona misli sada o nekim stvarima. A mene baš zanima šta bi je sada pitao kada bi imao prilike da sediš ovako sa njom? Da li je ona volela muskat pa stalno se hvataš za tu bocu? Možda je u medjuvremenu zavolela šardone, ko zna. Nikad i ne pitaš, samo naručiš. Ja bih radije pila šardone, ali u redu je, nije bitno šta piješ, već sa kim. Da li je ona umela da te razume tako različitog? Kada bi sada ona ovde sedela umesto mene, a ti je eto, baš ovako pogledaš, pomalo zamagljenog pogleda od prošlosti, ona se nasmeši, a ti, šta bi joj ti tada rekao?

– Joj kako ste sve iste! Zašto bih te lagao? Pored ovolikih stvari koje sam ti rekao o sebi, zašto ti ne bih rekao i „Meni moja prva ljubav toliko znači da je i sad volim i pizdim za njom“? Konobar, šta imate od šardonea? Evo, dama će izabrati.

-Ti stvarno hoćeš da nas pohapsi policija na kraju!

– Ma opušteno. Ne kvari mi. Sad ja tebe čuvam. A i biće više muskata za mene, hihi! Dakle…khmm – nakašlja se Bogdan – vina slažem prema jelima, a ne prema ženama. A ona mi ne znači, ama baš, ništa više. Ona kao ona. Uopšte mi nije krivo što se nisam oženio njome. Rekoh već, znači mi onaj veliki zbir divnih trenutaka provedenih sa njom, znaš mnogo toga je bilo prvi put sa njom a ti „prvi putevi“ su najčarobniji. Zašto toliko pričam o njoj? Pa rekao sam ti da ću ti ovde pokazati svoju dečačku tugu. To je to u stvari. A da sada ona sedi tu umesto tebe pitao bih je: „Sećaš li se zalaska sunca u Kuparima, ulice kraj stovarišta, odlaska na bazen biciklima, prve noći koju smo prespavali zajedno…“. Ma nas je sjebala daljina. Ko zna kako bi sve to ispalo da smo bili u istom gradu u srednjoj školi. Ovako sigurno ne bi. I, da znaš, ne vidim nju u tebi. Budi spokojna što se toga tiče. Bogdan gricnu jednu reš pečurku i otpi dug gutljaj vina. U tom stigoše i medaljoni.

– Ja ne mogu da pijem baš sve vrste vina, I ja, ma koliko to bilo pogrešno, ne mogu da ih slažem po jelima. Ja jednostavno volim šardone. A to što si rekao da smo sve iste, da znaš, za srce si me ujeo! – smejala se naglas Vera, kobajagi mu preteći prstom.

Smejala se malo glasnije nego što bi to bilo pristojno. Možda zbog pića, možda zato što je Bogdan napokon postao jedan normalan muškarac, a možda i zbog toga što je malopre on uhvatio za ruku. Bilo je naivno i dečije, naizgled slučajno, ali znala je Vera razlikovati kako to izgleda kada te neko uhvati za ruku sa željom. Smehom je bežala od svojih misli, od andjela u njenoj glavi koji se ljutio i vikao na sav glas da stane, prestane, da se uozbilji. Setila se Danice i njenih reči kojima ju je uvek pozdravljala kad bi odlazila „Budi dobra“… Ali Danica je jedno veliko srce, ona bi razumela i čak i kada bi i sada rekla baš te iste reči, mislila bi da , pre svega, čovek treba biti dobar prvo prema sebi.

– Ako ništa drugo, rečenica „Kako ti ne znači kad stalno pričaš o njoj?“ je ista kod svih žena! – nasmeja se i Bogdan.

A onda nastade ona njihova čuvena tišina koja je halapljivo progutala okolno zveckanje pribora, tihu muziku iz ugla, opušteni žamor nekolicine gostiju i zvuke velegradskog saobraćaja koji nikad ne staje. Bogdan pruži desnu ruku i prstima nežno skloni jedan nestašni pramen kose sa Verinog krupnog oka.

-Lako je tebi. Imaš sve. – Bogdan razbi tišinu.

-Tačno – nasmeja se Vera spuštenog pogleda -A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine I vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

– Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

– To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane.

Ona na tren obori pogled usput blago gricnuvši svoju donju usnu, punu i treperavu i reče tiho, kao kad neko nekoga poziva da mu nešto šapne:

– Dođi…

Ni sama nije verovala da je to rekla, slana kap joj se skotrlja niz lice. Bogdan je upitno pogleda bez glasa. Shvatio je da mora nešto da kaže, jer je polako ponovo počela da tone. Bogdan ustade, pomeri polako svoju stolicu do njene, sede sa njene desne strane, zagrli je, prisloni svoj obraz na njenu suzu.

– Nemoj… – reče on – velika si cura…

– Znam, baš zato je sve teže, što sam porasla i odrasla. I sve ovo mi liči na neke davne godine, zapravo, sve više mi se čini da je ovo nešto što propuštam živeći svoj život…

Vera je plakala zatvorenih očiju. Oni koji su to probali znaju da u tim trenucima gledaš u sebe, iznutra, i samo zbog sebe plačeš.

– Život je, između ostalog, i propuštanje mnogo toga… – reče tiho Bogdan, osećajući kako se njihove boje mešaju i razlivaju od fluorescentnih do najturobnijih, opipljivo, kao nikad do tad. Ona se šćućuri u njegovom zagrljaju poput izgubljenog pileta, kao u nekakvom vremeplovu. Ćutali su. Svako svoju čežnju. Jedan beskrajni tren. On je poljubi u kosu, ona provuče svoje prste kroz njegove i steže mu ruku želeći svim srcem da ga izvede iz jave u svoj san. Odjednom, ona se trže, dotaknu čašu, ona se srušina sto, a vino poput suza potonu u šare na stoljnjaku.

– Sipaj…. još jednu. Lakše je disati sa uspavanom savešću. – smejala se kroz suze i gledala u Bogdana kao da je jedini na svetu.

– Polako, bre s tim vinom, ženo mila, hoćeš da te nosim posle?

– Možda i hoću. Samo to je protiv svega u šta verujemo nas dvoje, zar ne? – Vera zaplete jezikom, tužnih očiju i veselih usana.

Gledala ga je prodirući pogledom do njegovih misli, dok se u njemu odvijala bitka razuma i srca na život i smrt, tresući mu nemirnom drhtavicom gornji deo stomaka.

– Ne obećavamo ništa jedno drugom. I ne tražimo. Pusti nek traje.

Možda je to bilo dovoljno da sruši Verine zidove. Ona zažmuri i oseti njegove usne. Tonula je u ambis trenutka koji je postojao za njih. Trenutak, koji poput čarobnog lepka popravlja slomljena srca, srušene iluzije i rasute snove. Njih dvoje, sami na svetu u punom restoranu, poljubac bez daha, kao pred smak sveta, grešni ili pogrešni. Ali život i jeste baš to, negde se spotakneš, a negde poletiš.

Previše vina, previše misli koje mute razum. Znali su da je već predjena granica. Nazad se može samo vremeplovom. A napred… napred se ide sa dosta šminke i puno ćutanja. Njihov gradić je sada bio dalji nego ikad, a put mutan od njenih suza i njegove boli. Zagreb je te noći morao skriti to dvoje stranaca pod svoj zvezdani plašt.

MR part 11

11.

Bogdanova mama je volela Veru. Bez nekog posebnog razloga. Mame se više oslanjaju na osećaj kad je tako nešto u pitanju. Ili vole ili ne vole, da ih pitaš zašto, teško bi objasnile. Bogdanu pade na pamet da je ovaj poziv koji je srušio jedan od njegovih najčarobnijih trenutaka u životu možda neki znak više sile, a Vera, lagano koračajući i dalje posmatraše drveće i ptičice u njemu. Ćutali su, sa nekakvim pomešanim osećanjima.

Vera pripali cigaretu, mada nije volela da puši na ulici. Ovog puta želja za duvanom je bila jača i ona svoj dugi i teški uzdah napuni dimom do kraja. Bogdan je stavio telefon ponovo u džep i požurio da je stigne. Neprijatna tišina, gusta kao med, lepila im se za grlo ne dozvoljavajući im da bilo šta kažu. Koračala je lagano, vukla svoj pogled po umirućem lišću i razmišljala kako je lako pasti u zamku srca. Samo je koračala dalje i nadala se da će potrajati dok je on stigne i ponovo je ne pogleda u oči. Koraci su bivali glasniji.

– Mama brine, ali zna da sam sa tobom pa joj je lakše – Bogdan je utabavao neprijatnost trenutka. – Ne znam zašto tebe toliko voli.

– Mene je teško voleti, možda je… – Vera nije stigla da završi rečenicu, jer je već u narednom trenu stala iza Bogdana i skočila na njega.

Potpuno zbunjen pridržavao je Veru da ne padne.

– Šta bi?!?

– Skloni ga, skloni ga… Kaži mu da ide…- suze su se slivale niz lice i kvasile ga po vratu. Ispred njih stajao je pas mašući repom i lajao razdragano. Bogdan je počeo da se smeje.

– Pa to je zlatni retriver, šta ti je.

– Sve i da je kraljevski, samo mu kaži da ide…

Dotrča neka devojčica i pozva svog psa. Otrčali su niz park, a Bogdan se smejao sve jače.

– Nije smešno, stvarno nije smešno – brisala je suze.

Gledao je u nju zbunjen. Lice joj se okamenilo, strah je išarao neke drugačije bore, nije ličila na sebe.

– Vidi, vidi… Vera Pavladoljska…- začu se iza njih muški glas.

U susret im je išao čovek u kariranoj košulji, izlizanih farmerica i vrlo upadljive frizure. Vera na trenutak zastade, otera poslednje komadiće straha i nasmeši se.

– Zdravo, Dušane… Nisam te videla čini mi se sto godina.- zagrlila ga je jako. Bogdan ga odmeri ispod oka.

– Nismo se zaista dugo videli. Otkud ti ovde? Zar nisi i dalje u onom tvom gradiću stoletnih lipa o kome si mi pričala. Nisi se promenila…

– Nadala sam se da nećeš to da kažeš, mrzim to. Jesam se promenila. Ti se nisi promenio. Prosto ne verujem kada te vidim, ko Dorijan Grej.

Vera shvati da Bogdan stoji zapostavljen po strani.

– Ovo je moj kolega Bogdan. – Razmeniše poglede i rukovaše se. – Poslovno smo u Zagrebu. A ti?

– Na seminaru sam, prestonica vrvi od prosvetnih radnika. Ja sam malo izašao da izluftiram glavu, ubiše me onim analizama kako treba, a kako ne treba. Od Preverove Barbare ostadoše samo ukosnice… – smejao se i po svom običaju neprestano gestikulirao rukama. -Moram da idem sada. Do kad ste tu? Možemo sutra da popijemo kafu, da se ispričamo.

– Ne, idemo večeras. Završili smo obaveze, pa malo da prošetamo. Drago mi je da sam te videla.

Dušan je poljubi u obraz i kao devojčici razbaruši kosu.

– Vidimo se.

Bogdan je i dalje stajao na istom mestu.

– Vera Pavladoljska?? Profesor?? Ko je, bre, ovaj panker?

– Pa Dušan. Moj drug iz srednje i sa fakulteta. Mislim, bili smo malo više od drugova. – smejala se kao devojčica koju je neko uhvatio u laži. – Nekada mi je recitovao Bećkovićevu pesmu i tako me zvao. Pavladoljska… – izgovori lagano, kao da joj jezik golicaju slova tog prezimena koje nije bilo njeno, ali ipak, često ga je krišom pisala ispod anonimnih radova koje je slala na konkurse.

– On mi je prvi svirao na gitari, uz njega sam zavolela domaći rok, Dorse i neke njegove pesme koje smo sami komponovali u maloj sobi u kojoj je stanovao. Bila sam njegova Janis Joplin, nije voleo da se šminkam i da farbam kosu, oko toga smo se satima raspravljali. Bože, bilo je to neko divno vreme. Zapravo, kada sada prelistavam te uspomene, kao da su se dešavale nekom drugom. Možeš li zamisliti mene raščupanu, u starkama… – pogled joj je počivao daleko.

– Eh, Vera Pavlodoljska – Bogdan je priželjkivao da se ponovo pojavi neki pas – kakvu ti sreću imaš! Srela si svog čarobnog Dušana, sasvim slučajno. Ja bih voleo da sretnem moju prvu o kojoj ti pričam, ali nekako je uvek vidim sa druge strane ulice. Letos, tamo kod nas, vidim preko puta u centru, idu dva momka i jedna devojka, ‘Neverovatno! Koliko ova klinka liči na nju’ – pomislim. Kad se malo približe ja shvatim da je to ona sa sinom i ćerkom. Kakav fleš! Ponekad popričam sa njenim mužem, jer, zaboga, išli smo u isto odeljenje. Interesantno je da me ona sada baš nikako ne privlači, samo imam žarku želju da negde, uz kafu, osvežimo naše čarobne trenutke iz prošlosti. Osim tog divno-tužnog perioda života ništa nas više ne vezuje. Boje su joj izbledele odavno, mada se sigurno uporno farba i dalje.

– Koreni su nam u prošlosti, pa sve što radimo ima neki uzrok u pozadini. A to, to što se pravdaš da te ne privlači, da je izbledela… Hmm, baš to me tera da mislim da ona i dalje u tvojoj glavi stvara asocijacije na reč „ljubav“… Znam, sad ćeš da kažeš da umišljam, da nisam u pravu, ali veruj mi, razumem te. To je neko drugo vreme koje se ucrtalo u mapu naše duše, od toga smo krenuli i nakon toga je nekako sve išlo baš po tom šablonu. Osobe koje srećemo, upoznajemo, volimo, ostavljaju trag u nama. Svakog sledećeg uporedjujemo i merimo po tim prvim merama. I što nam je neko dalji i nedostižniji, utoliko je više savršen… – Vera je započela monolog, pogled na svet koji je lagano povuče u tišinu, pa ona zaćuta uljuljkana u magično oktobarsko popodne.

MR part 10

Bogdan beše natenane ispijao drugu kafu za stolićem kraj prozora, posmatrajući šaroliku uličnu gužvu kad banu Vera.

– Oooo, agentice moja, da li si želela da se otrujem kafama čekajući te? Malo si se zagugukala sa onim, kako se zvaše, o jebaga, kakav čovek ni ime se ne lepi za njega… Je l pokušao da te opije nekim čivas regalom od dvajes godina, a ? Znajući te, ne bi mu to bilo teško…

– E, ne sviraj, sve je uzeo – reče Vera kroz širok osmeh.

– Šta sve? I tebe sa knjigama?

– Uf! – Vera lupi Bogdana fasciklom po glavi, smešeći se.

– To lutko, tako se radi posao, dobra cura! Nego sledeći put da obučeš kraću suknju, ima da mu uvalimo i knjige poezije tako, hihihi!

Gledala je u njega tako veselog i nasmejanog, i prosto se pitala da li to u njemu žive dva potpuno različita čoveka – jedan koji je čista filozofija, namrgodjen sa malo povijenim ledjima pri hodu, pogled mu se ne zadržava već bludi po horizontu, svet vidi u različitim nijansama sive, duša mu puna isposničkih misli i moralnih principa. I ovaj drugi – veseli Petar Pan, Veliki Dečak koji svojom čarobnom paletom boji svet oko sebe u najradosnije boje. Koji ume da se smeje, da živi, da šeta poskakujući, da peva nasred ulice i krevelji se u restoranu. Tako je divno kada možeš da pogledaš u njega, a da vidiš samo osmeh! I to je dovoljno. Komentariše oblike kamenčića koje šutira na ulici. U hodu čuje neku pesmu i odmah na to nadoveže dogadjaj koji ga veže za nju. Stajala je tako ćuteći gledala u njega. Smejala se tiho, dok je on naglas zabavljao plasirajući neku svoju priču kako je to izgledao susret Vere i Igora.

– Što me tako gledaš? Što se smeješ?

– Ništa posebno. Ponekad se oduševim kada vidim da si i ti samo čovek, – smejala se i dalje Vera, a on je mangupski nakrivio glavu na jednu stranu. – Nego, pošto je završen poslovni deo dana, a sada nastupa obilazak tvojih uspomena, ja odoh da skinem ovo sa sebe i obučem nešto u čemu mogu da dišem. Može?

U tom trenu Vera je razmišljala o tome kako je lako voleti nekog kada mu ne znaš mračne strane, kada ne znaš njegove mane i način na koji leči tugu. Tada možeš verovati da taj neko nikada nije besan ili nervozan, da može na svojim leđima nositi i tri planine, i sve, baš sve može da podnese. Onda kada upoznaš mračne dubine osobe sa kojom si nastaju barijere u srcu. Brak zamuti mirne vode, obaveze pomute srce. Postaješ ogorčen i neutešan, usamljen u milionskom gradu, izneveren od života, jer to nije ono čemu si se nadao.

– Paaa, može, ako povedeš i mene da gledam… – smejao se Bogdan grejući se na sjaju iz Verinih očiju.

– Samo ti još to fali u životu, naruči mi pitu sa jabukama i nes, brzo ću! – pohita Vera da se oslobodi otmenog kostima, štiklica i svilenih čarapa sasvim nesvesna koliko dobro izgleda tako obučena.

– Idi, brže, i ne zaboravi da raščupaš kosurdaču pošto obučeš plitke farmerčice i džak u obliku majice! – dobaci Bogdan krećući ka vitrini sa mirisnim svežim pecivima. Vera zamače iza ugla, a on natenane odabra i složi na plato pitu sa jabukama, veliki nes, dve krofne sa kremom i milk šejk od vanile. Za nekoliko minuta Vera upade u lokal poput vihora, smazaše doručak ćutke se smešeći jedno drugom kroz zalogaje kao nekakvi tinejdžeri, a zatim se zaputiše autom ka Bogdanovoj školi.

– E odavde ćemo pešice. – reče Bogdan parkirajući auto.

– Vidiš, u ovaj džinovski i jezivi internat sam stigao otprilke mesec dana pošto sam na moru, pronašao sebi Prvu Pravu devojku na najsmotaniji i najčarobniji način u životu. – Vera je ćutke sa Bogdanovom setom u svojim očima zamišljala sve to.

– Plakao sam krijući se. Pisao pisma puna ljubavi sa grozomornom olovnom tuđinom u stomaku. I ponovo plakao u mraku okrenut prema zidu. E, a sada idemo kroz park u šetnju da ti pokažem školu.

Bogdan i Vera ćutke i lagano pređoše ogromni bulevar i nestadoše među drvećem okupanim miholjskim suncem, gazeći prve zlatne listove po kamenoj stazi. Bogdan slučajno, u hodu, dodirnu Verinu ruku i ona mu se učini neobično vrela. Pogledi im se sudariše poput dve galaksije sa svim svojim zvezdama, planetama, mesecima i crnim rupama. Bilo je to jedno od onih gledanja koja uvek vuku na neku filmsku scenu, sa baladom, laganim vetrom i poljupcem. Mirisala je jesen, bilo je i tog laganog vetra koji je Veri upošljavao ruke da sklanja kosu sa lica, Bogdan je najednom zastao u pola reči i sve je bilo savršeno u tom dalekom gradu  i bilo bi lako i divno prevariti život tog oktobarskog popodneva. U tom treperavom trenu, iz Bogdanovog džepa čula se divna melodija koja sruši čitavu scenografiju u paramparčad. Telefon je neumoljivo sipao note u etar. Vera kao probudjena iz sna udahnu vazduh, pogleda smeteno u patike, pa oko sebe kao da je drveće u parku nešto što je naročito zanima tog trenutka.

“ Jebem ti i telefon i Sonija i Eriksona i telekom, da se nose svi u tri pizde materine, sa` ću da ga tresnem od zam…“ – psovao je u sebi Bogdan na dijalektu njegovih predaka.

– Da, mama, na službenom putu sam…da, na onom što sam ti pričao…ništa ne brini, znaš da me Vera čuva kao ti, predveče stižemo, sve je u redu, i posao ide po planu…zdravo, vidimo se za vikend, `ajde…

MR part 9

9.

Zagreb, mravinjak, puno duša koje je Bogdan nekako od prvog puta osećao na neki neobjašnjiv način. Sumorna tuđina čak i po sunčanom danu miholjskog leta kakav je bio.

-Evo, ovako ćemo – reče Bogdan plaćajući parking – ti ćeš u ono predstavništvo gde je menadžer onaj otmeni načitani frajer, kako se ono zvaše, Igor, tako nekako, a ja ću, do sedišta lanca knjižara u vlasništvu one fine crvenokose gospođe, ni njenog imena se ne sećam, šta mi je danas?!

-Broja njenog brushaltera se sećaš sigurno! – promrsi Vera – Zašto me uopšte ne čudi tvoj plan? Kako god, gde se nalazimo posle?

-Može u onom mlečnom restorančiću što smo bili pre? Ionako će biti vreme za jedan lepi kasni doručak.

-Može.

-Ok. Ko prvi završi čeka tu.

-Srećno!

-Takođe!

Jesen se već uveliko razmahala svojim četkicama trošeći žutu i zlatnu boju nemilice, prosipajući usput iz rukava, naizgled, bezraložnu tugu koja je neke stizala, svakog na svoj način, a neke ne. Vera i Bogdan se raziđoše ulicama starog grada, žureći da što pre završe svako svoj deo posla.

Vera je lupkala potpeticama zagrebačkim trotoarom, potpuno sama u tom gradu. Približavala se zgradi gde je bilo predstavništvo neverovatno dugog i elitnog imena. Kiselina u stomaku je bivala sve jača. Igor, menadžer tog predstavništva, je već očekivao. Sekretarica neverovatno dubokih zelenih očiju je najavila i ona se odjednom nadje u ogromnoj prostoriji prepunoj knjiga naredjanih na policama, slike na zidovima koje su je više plašile nego što su prijale i cveće kojim je neko bezuspešno pokušao da da dušu tom prostoru. Igor ustade i podje joj u susret naoružan širokim mangupskim osmehom. Blagi stisak ruke. Njemu je bilo drago, njoj baš i nije. Poslednji put kada je bila ovde urezao joj se u sećanje miris prejakog parfema i prejakih reči. Igor je imao kosu čudne dužine, ni kratka ni dugačka, Bogdan se stalno smejao tome i govorio je da je, kao i sve drugo kod njega, čak i dužina kosa nedefinisana. Besprekorno odelo i cipele kojima je verovatno bilo lako onako kliziti podom i samopouzdanja bez granica.

-Zadovoljstvo mi je da se ponovo srećemo – lagala je bezočno Vera.

-Zadovoljstvo je moje- reče šeretski Igor.

Vera je poput miša lagano treptala očima, gotovo sklupčana u ogromnoj kožnoj fotelji. Uskoro se stvorila neka žena sa kafom i čašama hladne žute tečnosti koja joj je bar prividno umirivala puls.

-Očekivao sam i kolegu, kako se ono zvaše… Bojan, Vedran…

-Zove se Bogdan – pokušala je da se nasmeši i time prikrije svoju samoću i bes što zaista i Bogdan nije pošao sa njom. Sve bi bilo lakše. -Imao je neke druge obaveze.

U tom trenutku Bogdan već beše prezentovao kjnige crvenokosoj po kratkom postupku, ona odabra veći deo, pozdraviše se i rastadoše na obostrano zadovoljstvo. On je odavno prestao da se nervira i traumira zbog posla, imao je moto „odradi što bolje, a ostalo nek ide kako hoće“. „Dobardan, dobardan, tak`a i tak`a stvar“ i gotovo. Usput crvenokosa je, ako se izuzme boja njene kose, bila sva crno bela, tako da je Bogdan već bio na putu do mlečnog restorana.

-I, draga Vera, šta nam nudite ovog puta?

-Evo, ovo su naša nova izdanja – Vera izvadi iz fascikle spisak i pruži ga Igoru.

-Zanimljivo – reče on bacivši pogled – uzimamo sve. Koliko ostajete u Zagrebu?

„Ovo je bilo lako“ pomisli Vera, prekrstivši noge na drugu stranu.

-Odmah se vraćam.

-Šteta. Mogli smo otići na ručak.

-Žao mi je, možda neki drugi put – Vera ustade, a Igor je sa majmunskim sjajem u očima odmeri od glave do pete, misleći da je to njoj neprimetno.

-Pa onda do viđenja, divno je sarađivati sa Vama – nasmeši se Vera.

-Divno je ugostiti Vas. Ljubim ruke.

MR part 8

8.

– Valjda će nas ovaj krš odvesti do Zagreba! – nervirala se Vera već treći put verglajući službeni auto.

– Ma hoće, znaš da uvek upali iz četvrtog puta, hihi! – Bogdan je posmatrao Verina glatka kolena u svilenim čarapama. Nije baš navikao da se tako oblači.  Tako i bi, upali iz četvrtog pokušaja i oni se otisnuše niz put raspravljajući se koji će radio slušati.

– Kad završimo posao pokazaću ti svoju dečačku tugu. E, stani ovde da nam kupim kafu!

– ‘Ajde, ali brzo, već kasnimo! – Vera je i dalje šizila.

Mrzela je kada mora da čeka. Mrzela je da vozi, naročito kroz grad. Od ranog jutra je bila neraspoložena, psovala na sav glas potpetice, bod na čarapi i haljinu koja je budila neka stara sećanja. I još budjenje u pet ujutru. Bogdan je za razliku od Vere u to jutro uskočio nasmejan, ogrnut optimizmom i onom baršunastom maglom u očima.

– Da to kasirka možda nije bila plavuša, nema te sat vremena!, – promuklo reče Vera.

Bogdan je samo zbunjeno pogleda preko ramena, a njegovo vedro raspoloženje ostade netaknuto.

– Mrzim ga… – Vera stavi naočare za sunce.

– Koga? – upita Bogdan zbunjeno, gledajući oko njih, mada na ulici nije bilo nikoga.

– Jutro… Mrzim jutro.

To je doba dana kada ona nije pri sebi, kada ne progovara ni reč pre kafe i dve cigarete. Uplovi u novi dan lagano, na prstima, birajući gde gazi, da se ne poseče na krhotine svojih slomljenih snova. Deponija odbačenih snova.

– Hej, Vera! – Bogdan srknu svoj nes tri u jedan.

– Da.

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.

– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.

Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.

– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! A i što bi to tebe uopšte  zabolelo!? Gde mi je upaljač?

Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.

– Trebaš mi, bre. Znaš, u moje snove zalaziš samo ti u poslednje vreme. A je l sam ja tebi još uvek zanimljiv kao nekad? – ličio je na dečaka koji pita nešto i očekuje baš onaj odgovor koji mu se dopada.

Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet. Uvek je govorio da Vera čini sadašnjost nemogućom, da je navalentna, da traži ono što ne sme.

– Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.

Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.

-I? Priča na blogu? Nisi mi odgovorila.

-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.

Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek. Bogdanu nikada nije to ispričala. Ni sam nije znao zašto mu smeta taj neko iz Verine prošlosti.

-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.

-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.

Bolela je Veru svaka reč koju je rekla. Palila je još jednu cigaretu. Njen način da prebrodi teška vremena. Njen način da ubije djavola u sebi. Retki su ljudi koje je ona stavljala na spisak svojih prijatelja. Bogdan je bio jedan od tih, ali je često umeo nesvesno da je povredi svojim šalama. Praštala mu je to, jer Bogdan je zapravo bio dečak koji nikada nije odrastao. Kao Petar Pan.

Vratila se na njegovu rečenicu, čisto da skrene pažnju na nešto drugo.

-Šta je to sa tvojim snovima? Zar nemaš ništa pametnije da sanjaš? Zar tvoje snove ne nastanjuju krilata plava bića koja imaju manijački nagon da te poseduju i kontrolišu, i koja na meni leče svoje komplekse, živu me razapinju na krst i postajem razlog njihovih suza. I da, imaju vrlo čudna imena kao što je „Neva“. Mene to ime podseća na proleće i nesanicu…

-Tek sad mi ništa nije jasno?! – Bogdan sasvim zbunjen otvori prozor i zavrljači praznu papirnu čašu od kafe niz put – U poslednje vreme sanjam boje, note i nebo sa svojim Gospodom. Nema nikakvih opipljivih bića. Čini mi se da više nisi ona Vera već neka daleka Vera koja se i dalje udaljava.

-Sam si rekao da samo ja zalazim u tvoje snove u poslednje vreme, nisi pominjao boje, note, ni Gospoda… – Vera reče lagano, kao kad diše. Podigla glavu malo više da sakrije suzu koja joj rasla u oku. Možda joj i uspe, kao toliko puta do tad. -Ja sam uvek tu. Pitanje je samo na gde je uperen tvoj pogled i koliko ti je um otvoren da shvati.

– Rekao sam. Ti si moja boja, klasična muzika su note, a Gospod sa nebom je savršenstvo. To je što se tiče snova, a na zemlji volim još neka bića. Neka su laka, a neka baš teška za voljenje.

– Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

– Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama. Ono imam i ja poneke koje cene moje snove i svetove pretočene u reči, ali uopšte nismo bliski. Čak se i ne poznajemo uživo.

Iza brega se ukaza naplatna rampa. Svaki put je taj prizor budio Bogdanu nevesele uspomene na svoj odlazak u srednju školu. U sasvim novi svet. Tuđ i stran.

– Sad ti voziš – rekla je Vera stajući da plati putarinu. Nije volela taj grad, možda zato što ga nije poznavala. U svakom slučaju, sad je bio njegov red da vozi.

– Nema problema, evo stani ovde na ovom proširenju iza rampe.

Bogdan izađe iz auta, protegnu se zevnuvši, pa pređe na drugu stranu i otvori Veri vrata. Ona kroči levom nogom kucnuvši štiklom o asfalt. Zameniše mesta, Bogdan dade gas i krenuše.

MR part 7

7.

Tog kišovitog, olovnog jutra, Bogdan ustrča uz dobro poznate stepenice, i, u nekakvoj roze majici, banu u kancelariju. Vera je u oblaku dima unezvereno vršljala po gomili papira i knjiga na radnom stolu, očigledno tražeći nešto, i kad ga spazi, skameni se.

– Ja sam muška svinja. Dobro jutro. – reče Bogdan sa tupavim izrazom lica očekujući njenu reakciju, usput promatrajući njen dekolte, savim neobično za Veru. Sasvim neobično za njega.

-I tebi. -odgovori Vera pomalo promuklim glasom.

Bio je to onaj isti Bogdan, sa novim sjajem u očima. Bogdan koji posustane u pola rečenice i ode petstotina kilometara daleko. Bogdan koji se uvek vrati i očekuje aplauz. Ovoga puta aplauz je izostao. Bogdan obori pogled na verinu crnu satensku  suknju, pa na njene nove štiklice i upita:

-Šta sam propustio, osim tvog rođendana?

Bogdan stavi na Verin sto kutijicu u kojoj je bio spakovan jedan njegov privezak koji je nosio dobar deo života i papirić na kome je pisalo: Srećan rođendan. Ona je i dalje stajala i ćutala, ćutao je i on misleći „Već sam ti napisao pesmu „Izvini“, sad bi valjda trebalo da je pročitaš ponovo. Kako, bre, Vera, da ugodim svima vama kad imate sto ćudi? Svestan sam da ispadam idiot, ali šta i kako da radim?! Zašto mi nedostaješ kad te nikad nisam ni imao?“ I dalje su ćutali, stajali i gledali se.

A svi nesporazumi su proizašli iz Bogdanove želje da udovolji svima. Sebi više odavno nije ni pomišljao da udovolji, par piva, par pesama i priča, to mu je bilo svo zadovoljstvo. I osećaj da živi za druge. Sada je došao do tačke kad sve te osobe kojima se trudio da udovolji na rogobatan i nakaradan način, jer drugi i nije bio moguć, neće da mu upute ni toplu reč, ni stisnu ruku. Probao je da bude dobar prema svima, a ispao je loš prema svima, ili je bar tako izgledalo sa njihove strane. Što je najgore, nije ispao dobar ni prema sebi. Nije imalo zbog čega da ga grize savest, nije uradio ništa loše, ali svakako se nije osećao ni sasvim dobro.

-Rodjendani su luksuz. Nisi propustio ništa pompezno. Danica i ja smo… Ustvari, nismo… Možda i jesmo… Ona slika ti je u papiru i dalje, nisam je otpakovala. Naslonjena na zid. Javi se autorki. Rekla je pet puta da te podsetim. Mada, možda si propustio onaj koncert o kome si danima pričao. Ma nema veze, ovaj svet je ionako tvoja vikendica. Baneš kad imaš vremena.

Vera je bila povredjena. Nije navikla da je polivaju naizmenično vrelim i ledenim mlazevima. Znala je da mu je nedostajala, mada joj to nikad nije rekao. Znala je da slana morska jutra podsećaju na nešto što nemaš. Znala je, znala je veoma dobro mnogo toga što mnogi ne znaju. Znala je da umiremo svakog dana sve više, da dani ubijaju, da lagano kopnimo, da nas pije svaki novi sumrak. Svega ovoga neće biti. Zapravo, svega će biti, samo bez nas. Plašila se onog dana kada će priznati sebi da je pustila vreme da ide nizvodno, u slobodnom padu, bez volje da ga oboji, bez snage da ga uspori, bez želje da ga ulepša. Samo puki posmatrač sopstvenog života. To je najstrašnija misao koja je postojala u Verinoj glavi.

– Jebeš sliku…- promrmlja Bogdan odsutno zureći kroz otvorena vrata terase – Šta se dešava sa poslom?

– Ništa posebno. Ludnica kao i uvek. Sutra moramo za Zagreb, da ponudimo nekim jačim knjižarama naša izdanja.

-To bi moglo ispasti zanimljivo. – reče Bogdan, sede za svoj sto i upali kompjuter. Na ogradu terase slete nekakav sivi golub, pa prhnu i odlete dalje kao da je samo zbog toga tu sleteo.

Taj radni dan je protekao bez mnogo reči između Vere i Bogdana, bilo je raznih razloga za to, ali najveći je bio nagomilani posao zbog Bogdanovog odsustva. Tog popodneva, on po običaju odšeta do svog stana sa neraspakovanom slikom pod miškom. Vreme beše sunčano i prijatno, a jesen na pomolu. U malenoj trpezariji, odloži još uvek neraspakovanu sliku na jednu stolicu, pošto ju je postavio naslonom do zida, zatim otvori jedan ledeni Beks od pola litra, otpi dug gutljaj s nogu i tako stojeći izvadi telefon i gledajući zanešeno u papir na slici, pozva slikarku.

-Pa dobro gde si ti? – začu se iz Bogdanovog telefona. U Anjinom glasu je bilo i sreće i uzbuđenja i nervoze.

-Daj, bre, nemoj i ti da me daviš tim citatima nenadjebivog jebivetra, panonskog smornara, dosta mi je što se Vera fascinira njime, smatrajući ga za pisca. Gde sam? Tu sam, evo, išao sam na neki put, to je sve. Nego koliko novaca za sliku?

-Kakav put?

-Šta te briga!

-Onda, 12.000 evra.

-12.000 čega?!

-Evra.

-Za šta?

-Za sliku.

-Hm. Sve i da si Mona Lizu naslikala ja te pare nemam, ti to znaš, kao što ja znam da slika ne vredi toliko.

-Paaa, ako nemaš novac možda imaš nešto što meni treba.

Ding dong! Neko je zvonio.

-E, Anja, samo se ti zajebavaj, neko mi zvoni, čujemo se kasnije.

-Dobro. Da nisam i ja čula tvoje zvono bila bih ubeđena da me lažeš. Ćao.

Bogdan otvori vrata, Neva ćutke prođe pored njega, tresnu tašnu o hrastov stočić i sede u fotelju.

-I, kad će svadba?

-Čija svadba? – Neva se nađe u čudu.

-Pa naša.

-Ti mene prosiš?

-Da.

Neva skoči sa fotelje i baci se Bogdanu u zagrljaj ukvasivši mu obraz svojim suzama. I on je zagrli jako i tako ostadoše neko vreme, klateći se lagano levo, desno. Nije neka prosidba. Nije neki poseban način. Možda samo sasvim očekivana stvar. Utabano, svakodnevno, očekivano.

MR part 6

6.

Šetajući polako i dugo kraj mora, rano ujutru, Bogdan je shvatio da ga voda smiruje kao malo šta drugo. Razmišljao je o Veri i, obilazeći stare crkve i kuće od kamena, shvatio, sada već prilično čiste svesti, jednu stvar. U Veru od krvi i mesa su se slile sve neuzvraćene ljubavi, mladalačke patnje, oči školskih simpatija, jesenje tuge, neosvojive devojke, svi rastanci na stanicama kada je ostavljao one koje voli najviše na svetu i, naposletku, sve boje od kojih u jednom velikom periodu Bogdanovog života ne beše bilo ni traga ni glasa. Sa druge strane još od ranije mu je bilo sasvim jasno da je Vera bila od onih žena koje su dobre za zaljubljivanje, ali ne i za brak. Takođe i od onih koje muškarci prvo pogledaju u oči, pa u grudi. Vera nije znala da je Bogdanova devojka trudna i da je on, saznavši za to, bez razmišljanja odlučio da se oženi njome. Već joj se javio i rekao da je morao biti malo sam i da se vraća uskoro, takođe da se ništa strašno nije desilo i da ne brine. U jednom internet kafeu Bogdan uz prvu kafu tog azurnog dana pročita Verinu poruku. Iako je već rešio da se malo kasnije zaputi kući, ne mogaše da odoli da joj ne odgovori.

„Hej Verkić, postoji jedna veoma zanimljiva razlika između nas dvoje. Da li sam ja nekad prvi započeo razgovor sa tobom o tvom mužu i njegovom odnosu prema meni? Nisam. I neću. Poštujem ga kao deo tvog života. A ti? Sećaš li se kad si jednom počela da pričaš o pogledima kojim te gleda Neva kad se sretnete i kako iz njenih očiju sevaju munje? Ljudi su ovakvi ili onakvi, ali postoje. Nisu vazduh. Šta je tu je. I odakle ti to, i kako znaš šta je najbolje za mene u mom životu? Zašto bi svi morali da se osećaju dobro na tvoj način? Zar ti nije palo na pamet da moja sreća može biti složenija i drugačija od tvoje? Moje vreme, o čijim putokazima na mom licu pričaš, je već otišlo, milice ili nemilice to je sada njegov problem, ne moj. Nikad nisam vezivao lepotu za mladost, a mladost za sreću. Nemoj ovo shvatiti kao neko prepucavanje, valjda se još uvek razumemo, ti i ja, kao nekad. Ja sada idem u Italiju, vidimo se kad se vidimo. “ Namerno je slagao na kraju želeći da je iznenadi kad se vrati.

„Lako je slomiti tuđe srce. Slomiti svoje je nešto sasvim drugo“ – pomisli Bogdan odlazeći u stan da se spakuje.

Vera ravnodušno pročita poruku. Pa onda još jednom. Tek tada joj zaigra u slepoočnicama bes. Ne, nije ona bila zlobna, samo je bila iskrena. I nije ona kriva što je Bogdan svoje intime rasprostro poput čaršava i pustio svima da hodaju njim. Problem je kad drugi ljudi leče svoje komplekse na tebi. I to treba stoički da podneseš. Da preživiš gorke reči, udarce, šamare, uvrede, i da ponovo izroniš na površinu, čist i neukaljan u duši. Nisu njoj nedostajala njihova druženja. Nije ona htela da oboji njegov život svojim bojama. On je sam, nijansu po nijansu, krao sa palete njenih boja i lagano crtao po nebu nove zvezde. I nove cvetove u aprilskoj travi. Nekoliko brežuljaka koje je posmatrao kroz prozor. Ništa od toga joj nije nedostao kao onaj osećaj da te razumeju. Kada u dve reči kažeš tri knjige. Zvuci zbog kojih žmuriš. I blagi miris detinjstva, zarobljen u skorelim breskvama kupljenim u dragstoru.

Zapravo, Bogdan je sve započeo. On je prvi dao Veri svoje pesme u kojima nje nije bilo. A onda je Vera dala njemu par pesama u kojima je bilo njega, i tako se uselila u njegove buduće pesme i priče. I tako neodmerena iskrenost pomera svetove i mrsi puteve. Škola se plaća. Novcem, vremenom, srcem. I vredi tačno onoliko koliko se plati. Tako se, valjda, kupuje mudrost. Sa druge strane, Verina stihijska potreba za razumevanjem i Bogdanovi principi su se slagali kao rogovi u vreći. Ipak, Bogdan je nju uvek razumeo, a ona kao da nije razumela da njih dvoje ne žive na pustom ostrvu i da ih njihova posebnost ne čini izolovanim od ostalih ljudi koji ih okružuju.

MR part 5

5.

Vera je imala porodicu i Bogdan se vrlo pažljivo ponašao kako se nešto između njih dvoje ne bi pogrešno protumačilo. Za Veru se to nije moglo reći. Znala je nekim, na prvi pogled, beznačajnim postupcima da dovede Bogdanovu devojku do ludila, što Bogdanu nije bilo nimalo prijatno. Da li je to radila nehotice ili namerno to je samo ona znala sa sigurnošću. Katkad se ponašala kao da su ona i Bogdan sami na celome svetu, a Bogdanova devojka prosto nije imala razumevanja za tako nešto. I retko koja žena bi imala. Bogdanu su obe puno značile, ali na sasvim različite načine i to je i bio glavni razlog njegovog odlaska.

Naravno, ono čega se najviše plašimo, uvek nas stigne. Bogdan se trudio da pred drugima odnos sa Verom ima barijeru kao Kineski zid, ali Vera je sve te prepreke tako lagano preskakala svojom spontanošću, poput običnih baštenskih ograda. Za nju je svet bio crn ili beo, sa primesama kompromisne sive. I to je bilo to. Bogdan je bio njen prijatelj, a ruku na srce, nije se bilo lako upisati na spisak njenih prijatelja. Samo retke je umela zavoleti i biti bliska sa njima. Ostatak sveta je bio nebitan. Mogla je na prste izbrojati ljude, jer biti čovek značilo je za nju mnogo više od disanja. Mnogo više od hodanja Zemljom na dve noge.

„Vrlo je detinjasto, Bogdane, otići bez reči. Svoj si čovek, sa pravom na izbor, ali ona tvoja mi danima skače po nervima. Ne prestaje da zove i da te traži. Čak je rekla da sam kriva zbog toga što si tako volšebno nestao. Baš mi i nije trebalo još i ovo u životu… Inače, moja nestrpljivost je samo dokaz da sam živa. Nema tu ničeg lošeg što pokušavam da iskoristim svaki tren ovog malog života. Ti jednostavno ne želiš da priznaš sebi da vreme nemilice ide i da ti već crta svoje putokaze na licu. A moji poroci su smešni spram tvojih principa. I taj tvoj glupi način kažnjavanja sebe, onda kada ti je najlepše. Prekor u tvom pogledu je samo još jedan oblik balkanskog sindroma. Sam kažeš da nisi takav, valjda te je samo zatrovao vetar koji duva na ovom poluostrvu.  Želim ti lep provod. Izluftiraj glavu dobro, jer te ovde čeka gomila neobavljenih stvari. I tvoja besna devojka. I ona slika koju si naručio u ateljeu, a donela ju je autorka lično, vidno razočarana što nisi ovde. Pozdrav.“

Ponovo je sve pročitala i kliknula „send“. Bila je nekako besna na Bogdana, zapravo na tu njegovu mogućnost da se jednostavno okrene i sa par stvari u koferu krene gde zamisli. Ona to nije mogla bez prethodnih priprema i planiranja, i naravno, nije ni mogla da krene sama bez valjanog opravdanja, tu je bio Goran, pa mali Damir i hiljadu i jedna stvar za pakovanje, pripremu, kupovinu. Vera je bila usamljena u kancelariji, okružena papirima i zaglušujućom tišinom. Sa monitora, kao kroz teglu, gledao je u nju Brus Vilis kroz novi model „police“ naočara.

Ponovo je zazvonio telefon. Vera se javila i nervoza joj je vidno prostrujala glasom.

„Šta je bilo, draga moja, po glasu čujem da ti se srušilo bar jedno desetak iluzija!“, smejala se Danica i kao i uvek bez prestanka pričala o jučerašnjem i sutrašnjem danu. Sadašnjost je bila za neke druge. Njoj su pripadale prošlost i budućnost.

„Nemoj opet da mi govoriš da budem dobra. Danas mi je ceo svet naglavačke!“, nasmejala se i Vera, jer je Danica jedina umela da probudi uspavanu Verinu dušu.

Za Danicu je ceo svet bio pozornica. Svetlela je oko sebe, baš kao i njeno ime, i sa svima bila u istoj ravni i razumela je.

„Bez crne ni bela ne vredi, moja Vera. Vodim te na kafu i pivo, dan je bezdušno vreo. Imam toliko toga da ti pričam, a moram i da te upoznam sa nekim. Kad završavaš sa poslom?“

„Za pola sata. Pokupiću te ispred tvog stana. Može?“

„Ne može.“, smejala se Danica kao dete. „Čekam te u „Mažestiku“. Ionako ti je usput. Vidimo se. I nemoj da si došla bez osmeha, zlatna moja.“

„Da, da, zlatna sam ti ja. Mnogi bi da me nose oko vrata, a neki me vrte i oko malog prsta. Lako me je sludeti, znaš i sama. Vidimo se.“, vedrina se vratila u Verin glas. Dan je odjednom postao lepši. Ikona Svete Petke na retrovizoru lagano se zanjihala. Vera je krenula sa osmehom. Na radiju je bila pesma „Uzmi boje“ Nevernih beba.

MR part 4

4.

U smiraj dana Bogdan izbi na jednu uzvišicu sa koje puče pogled na more i Dubrovnik, odmah zaustavi auto na jednom zgodnom mestu, jer mu je najuzbudljiviji deo putovanja oduvek bio onaj kada prvi put spazi more. Pošto se protegnu sa nekakvom plastičnom flašom vode u ruci, otpi par gutljaja vode i prepusti se mirisu posoljenog vazduha začinjenog četinarima. Od oluje ne beše više ni traga ni glasa i posle mora pažnju mu privuče sunce na zalasku sa desne strane koje već uveliko beše počelo da boji nebo u plameno crvenu boju. Pošto prošeta malo naokolo, Bogdan iz pregrade za rukavice u kojoj nikad nisu stajale rukavice već kasete, mape i sijaset nepotrebnih drangulija, uze jedno blokče i olovku, stavi ga na krov auta i otpoče pismo.

„Draga Vera, ništa na ovom svetu nije crno ili belo. I u najbeljem krilu postoje crna pera. Koliko mogu da vidim i koliko mi se čini, tvoja najveća greška je tvoja nestrpljivost. Ponekad mi se čini kao da sam ja stariji od tebe sedam godina. Polako, stani, smiri se, izbroji do devetnaest, pre nego što odreaguješ kako odreaguješ i razmisli šta bi sve u okolini mogao da proizvede takav postupak. Sa druge strane suvišna iskrenost stvara suvišne probleme. Postoji stara narodna izreka „U tvoje gaće se ne može niko drugi osim tebe usrati“ (romantično, zar ne) i tu je jedino pitanje da li si to sranje napravio – napravila svesno, namerno ili nehotice, tako da ja ne mislim da su mi otrgli snove. Ko su uopšte ti što otržu snove? U jednoj tački života otkriješ da nijedan sistem u stvarnom svetu ne postoji onako kako je izmišljen i zamišljen i to neko doživi manje ili više bolno. Neko to ne prihvati uopšte i krene u samouništenje raznovrsnim porocima i to je najopasnije. I najbesmislenije. Morao sam da odem. Pisaću ti. Ti piši na mejl koji ću proveriti kad se domognem nekog internet kafea. Pozdravčić.“

Bogdan sklopi blokče, sede u auto i otisnu se u mirisnu i toplu mediteransku noć. Te večeri, u iznajmljenoj sobi na periferiji grada, on leže u krevet sa osećajem potpune bespomoćnosti. Bilo mu je žao što je sve tako ispalo. Ni Vera ni on nisu zaslužili ovakav razvoj događaja, ali drugačije, prosto, nije moglo. Teško se uspavao i odmah usnio vešticu koja stoji u magli i plače. Krilata bića iz njegovog sveta ga uhvatiše pod miške i poneše dalje od nje, dok je zurio u njenu amajliju.

-Učinio si da se osećam prljavo – reče veštica.

-Ja sam zbog tebe slagao anđela i to je bio najružniji osećaj u mom životu – dobaci Bogdan dok se veštica gubila iz njegovog vida u srebrnoj izmaglici. Krilata bića ga odnesoše u nekakav azurni svet, a njegove suze počeše da se okamenjuju padajući u maglu.

Probudio se umoran i sa trostrukim bolom u sebi. Prva je bila bol onoga koga voliš. Ona je i bolela najviše. Druga bol su bile neispričane priče. One su tištale, i nekako, poput tihe vode koja se lagano povećava, sporo i sve teže i teže bolele. Treća bol je bila ona koja boli kad, da bi ispao prema nekom dobar, ispadneš loš prema nekom drugom. Ona nije bolela toliko jako, koliko mučno. Bogdan je imao osećaj da nikad u životu nije bio u većem iskušenju. Bekstvo je slabo pomagalo. Pitao se da li on boli Veru kao što ona boli njega.

Vera je to sumorno jutro očetkala sa kose i krenula u novi dan sa malo više šminke nego inače. Sanjala je kristalnu dvoranu. Sanjala je azurno jezero sa crnim labudima. Naravno, sa prvim zracima sunca sve se pretvorilo u krhotine.

„Eh, Bogdane, neka si otišao… Ali, shvatićeš već negde usput. Ti zapravo tražiš sebe, a teško ćeš se naći po bespućima. Ljudska srca su zasadjena nisko, kao kupine. Slobodna, ali prepuna trnja. A kavez je kavez, makar od zlata napravljen“- uzdahnula je gledajući u planine, a bol koja je bila u njoj bila je samo jedna. I samo njena.

I nije znala šta da mu napiše. Svaku reč bio umeo izvrnuti i shvatiti onako kako mu se u tom trenu učinila najprihvatljivije. Uvek je očekivao od nje podršku i savet. Još jedan dokaz uzvišenosti muškosti na Balkanu. Žene su tu kao začin u jelima. Bitne, ali i sitne. Od žena se očekuje da se osmehuju, budu lepe i da ćute. I baš svaki put kada bi gorčina života potekla sa Verinih usta Bogdan bi odlazio bez reči, ostavljajući je da po stotinu puta raspliće i analizira sopstvene misli u čemu je pogrešila. Jednostavno je teško bilo prihvatiti da misli budu ravnopravne. Da ljudi budu ravnopravni. Da njihova dela budu podjednako merena.

Žene su kažnjene samim rodjenjem, svojim polom i prastarim grehom. Vera nije jela jabuke. Nikada mu i nije ponudila jabuku, ali uvek bi u vazduhu prostrujao njegov prekor kada bi se nasmejala preglasno. Žena je u umu svakog muškarca predodredjena za greh i kao takva nije mogla ravno stajati sa njim.

MR part 3

3.

To jutro, za razliku od prethodnih, pokucalo je velikim osmehom sunca na njen prozor. Nije bilo teško nasmejati se i ustati. Protegla se i ustala, ostavljajući krhotine sna nemarno ih gurnuvši pod jastuk. Ponekad i utorak može biti gladak poput somota.

Pošla je čitavih pola sata ranije na posao. Malo šminke, kao i uvek, ali ovog jutra stavila je i karmin, što retko kad radi. Valjda karmin ide samo uz osmeh. Njene ravne cipele skakutale su lagano po stepeništu. Utrčala je u kancelariju, uključila kompjutere i Sting je lagano i krhko uplovio u to plavo jutro. “Fragile”….

Bogdan je kasnio dobrih pola sata. Kafa se odavno ohladila, a Vera je sa ucrtanim osmehom na licu posmatrala dve ptice na ogradi.

-Kakav dan! Izvini, malo kasnim, znam, ali nemaš pojma… – zastao je u pola rečenice gledajući u Veru. One lagano okrenu glavu ka njemu i dalje izgubljenog pogleda punog sunca.

-Da ne poveruješ! Pa ti se nikad ne smeješ pre pola deset ujutru, a pogledaj se sad! Je l? Vidi, vidi… i karmin…- skinuo je jaknu i nemarno je prebacio preko stolice. Odavno je nije video tako veselu.

-Pa, šta je zaslužno za tvoje veselo izdanje od ranog jutra? – gledao je znatiželjno u nju, naslonivši se na radni sto.

U trenu je njeno lice poprimilo neki iznenadni strah koji je prethodni osmeh zamenio sa dve ucrtane bore između obrva. Ustala je i krenula ubrzano ka njemu. Bogdan je stajao skamenjen i kada je Vera onjušila njegovu košulju sa zgađenim izrazom na licu.

-Terpentin…

Zgrabila je cigarete sa stola i izašla na terasu. On je ostao zbunjen. Ponekad je verovao da u njoj žive dve potpuno različite osobe, jer je često brzo menjala raspoloženja.

„Ovoj mora da je sutra došlo juče“ – pomisli Bogdan, otpivši gutljaj hladne kafe s nogu. Voleo je da pije i hladnu kafu. U čudu, sede za svoj radni sto, nikako ne shvatajući kako to miris terpentina na košulji kolege može da pokvari raspoloženje koleginici. Nije mu ni na kraj pameti padalo da krene za njom i nešto objašnjava, jer nije imalo šta da se objašnjava.

„Terpentin, jaka stvar, ne sme čovek ni da se muva po ateljeima da ne bi gospođi pokvario dan! Tja.“ Ovo mu nije bio prvi put da se susreće sa, po njegovom mišljenju, sasvim iracionalnim ispadima kod raznoraznih žena. Naprotiv.

Medjutim, Veri nije sutra došlo juče, već joj je u sunčano danas, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.

Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.

Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.

Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.

Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.

Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.

Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol.

Bogdan je imao osećaj da Vera od njega krije nešto veoma važno i da se poigrava njegovim životom. Odjednom, uopšte mu nije bilo dobro. Kao da su se sve planine iz njegovih očiju popele na njegova leđa svom svojom nesnosnom težinom. On pozva direktora i zatraži godišnji odmor pravdajući se nekakvim neodložnim privatnim poslovima i napusti kancelariju bez pozdrava, turobnog pogleda, teškim koracima. Godinama je želeo da ode na jedno putovanje i u mislima je bezbroj puta prolazio tom maršrutom razmatrajući kako bi sve to izgledalo. Hteo je da obiđe Dubrovnik, međutim uvek bi taj put bivao skrajnut zbog obaveza, para, starih kola, a u stvari je nedostajala samo odlučnost. Sada, bez imalo razmišljanja, Bogdan stiže kući, uze svu ušteđevinu i kožnu jaknu, uskoči u svoj punoletni auto i uz preterani gas i škripu guma nestade u oblaku drumske prašine. Nije se, čak, ni devojci javio. Spremala se oluja i grozni olovni oblaci su ubrzano prekrivali i poslednje plave komadiće neba. Snažan vetar je kovitlao lišće i prašinu, prve kapi kiše, krupne poput zrna grožđa, zadobovaše po krovu auta. Bogdan upali brisače i radio sa koga se tiho začu pesma „Kad složim puzle od suza“, a gromovi je odmah izlomiše u paramparčad. Ubrzo, pljusak poče liti kao iz kabla.

Vera je po tom pljusku sedela u kolima i plakala. Bez Bogdana, koji je otišao bez reči, tako tipično za sve muškarce sveta, bila je totalno izgubljena. On je bio njena mirna luka, njen glas razuma kada sve krene nekim ludim ritmom. Iako prilično nestalan, bio je njen oslonac kada posumnja u svoje odluke. Sada joj je trebao, kada je miris terpentina uzburkao u njoj slike iz detinjstva i neke novije nedosanjane snove. Sada joj je bila potrebna prava reč da je ubedi da sakupi svoj ponos sa poda i krene nazad u svoje divno kraljevstvo toplih pastelnih boja, mirisnih štapića i sto godina samoće. Vera je oduvek znala da je sama na svetu, ma ko bio kraj nje. Naročito u noćima punog meseca kao što je bila ova…

MR part 2

2.

Proleće je kasnilo, sudeći po hladnim kišama koje su uporno ispunjavale majske dane i noći. Naročito noći, koje je Vera provodila besane. Godinama unazad borila se sa avetima koje su joj jele snove. Čak i kada bi zaspala i nešto usnila, snovi bi joj do jutra bivali izgrickani i izmrvljeni. Uzaludno je bilo pokušati sastaviti ih u celinu. Neki veći komadi imali su čudne boje i još čudnije reči. Neke velike ulice koje imaju drvorede samo sa jedne strane. Nebo bez ptica i onaj otužni miris letnjih noći. Snovi su joj klizili niz ruku i pucali poput balona od sapunice. Vremenom je prestala da sastavlja slagalice od polupanih snova, samo bi lagano išetala iz postelje i umornim očima krenula u novi dan i na svoj posao koji je volela. Radila je u jednoj maloj izdavačkoj kući i često je govorila kako u tom poslu nema toliko para koliko ima duše. Sa Bogdanom je delila kancelariju koja se nalazila u jednoj starinskoj otmenoj zgradi, taman tolike veličine da zrači nekakvom toplinom i prisnošću. Bila je ušuškana u drvored krupnih lipa, koje su u vreme cvetanja mirisale na njene snove dok su bili celi i jedri.

I Bogdan je voleo tu usku četvorospratnicu uglavljenu među drugim kućama sličnog kova u starom gradu. Govorio je da bi, da ima para, kupio baš neku takvu kuću, pravljenu između prvog i drugog rata, sa znojem i snovima pravih majstora u malteru. Sama kancelarija je imala neveliku terasu sa ogradom od ručno kovanog gvožđa sa biljnom ornamentikom, nadstrešnicom i malom garniturom za sedenje. Kada bi došlo vreme za to, Vera i Bogdan bi sa terase brali cvetove lipe koji behu na dohvat, sušili ih na suncu i od njih kuvali čaj u tmurnim zimskim danima pijuckajući tako sunce sa limunom i rumom dopremljenim preko toplih mora.

Gledajući ih sa strane čovek bi pomislio da nema šta tu da traži i da svojim prisutvom ruši harmoniju. U slobodnim trenucima umeli su satima govoriti ili ćutati i svakog trena razumeti jedno drugo. Poput šaputanja na jastuku do kasno u noć. Poput dodira obale i mora u sunčanim jutrima. Sve je bilo onako kako treba iz prostog razloga, jer su bili dve galaksije ogromnog svemira, bez dodira, bez ičega ovozemaljskog što bi uprljalo njihove aure.

Oni su se razumeli i živeli svako na svoj način. On, u svom malom stanu, koji miriše na muziku i knjige nekih davno umrlih pesnika. On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede, čudnu toplinu u očima, širinu u razumu. Bio ćutljiv na onaj svoj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan.

Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga je Vera znala, a da ga je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima.

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Kuću u gradu. Kuću na selu. Devet prozora sa južne strane, retku žutu ružu i trešnjino drvo u uglu dvorišta kao sećanje na detinjstvo. Omiljenu pesmu koju je prvi put čula u jednom filmu iz koga su povremeno nestajale boje. Imala zvonak smeh i duboka ćutanja, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u nijansi mahovine. I pregršt ostvarenih želja, koje više nisu predstavljali nju kakva je zapravo bila, već su je, poput zidova, pritiskale i uobličavale.

Međutim, đavo ne traži ljude, već ljudi traže đavola. Razumeli su se Vera i Bogdan savršeno, čak i kad jedno od njih dvoje nije bilo svesno toga, ali oni već pomenuti, koji veći deo života troše gledajući sa strane druge, nisu. Jedni su mislili da su zaljubljeni, drugi da Vera proganja Bogdana, treći obrnuto, četvrtima je iz mesta padalo na pamet da tajno spavaju zajedno i tako u nedogled. Ljudi su takvi. Kad nemaju šta da gledaju u svom životu oni gledaju tuđ. Logično, ne mogu da vide ono što nikad nisu imali u svom i u većini slučajeva veruju samo u ono što opipaju. Sve to nije bilo baš bezazleno. Bogdan je u par navrata imao grdne nevolje prilikom objašnjavanja svojoj devojci u kakvom je odnosu sa Verom. Bogdan i kada bi hteo, nije umeo ništa da sakrije. Često se pitao da li je to mana ili vrlina u nekim slučajevima. Što se tiče njegovih devojaka, poslednjih godina su se menjale kao na traci. Razlog za to je bio sledeći.

On je, posle nekoliko dečijih, koliko očaravajućih toliko jednostranih ljubavi, pronašao jednu pravu. Prva prava ljubav je plamtala kako samo prva ume, usput urezujući divne uspomene u Bogdanovo sećanje. Neukaljana čarolija je trajala par godina. Onda je sve počelo, mic po mic, da se pretvara u mučenje, na prvi pogled, samo od sebe . Ostavila ga je na način od kojeg se ružniji teško može zamisliti. Jednog zimskog zaleđenog popodneva, telefonom. To mu je toliko slomilo srce da je ono jednostavno bolovalo nekoliko godina, čamelo u mraku kao bolesno mače, slepo za sve lepe oči, kose i obline koje su mimo njega prolazile kao da su od vazduha. Onda se desila jedna jednostrana ljubav, pa Druga prava. One, kako bi pored koje breze prošla, tako bi svaka počinjala da miriše na nju, lutke iz izloga bi je gledale ljubomorno, a kestenje je, čim bi je spazilo, dobijalo boju njenih očiju. I to je trajalo malo više od pola godine, možda je bila u pitanju daljina, a možda i nije, razlog i nije bitan. Prosto, od tada, Bogdanove devojke su počele da se smenjuju kao kišni i sunčani dani.

MR part 1

– Dobre osobe se ne rađaju. Možda delom. Za dobrotu se treba boriti, žrtvovati, osvajati je delić po delić, čitavog života, ako želiš i ako imaš snage za to. I naići ćeš na bezbroj iskušenja. U mladosti, nestrpljivi i nadmeni, kako samo mladi ljudi mogu biti, delimo ljude na pametne i glupe, male i velike, kreativne i obične, rokere i narodnjake, pismene i nepismene, tako u nedogled i tako pogrešno. Jedina vredna podela je podela na dobre i loše ljude. Kažeš da si celina, ali nisi. Ne možeš biti. Na prvi pogled se vidi da si trećina svoje porodice i polovina svog deteta, možda sedmina neke grupe prijatelja, ne znam, za to saznanje je potreban još neki pogled osim prvog – govorio je Bogdan Veri, koja je svoju slobodu nosila kao blistavo i ogromno odlikovanje.

– Ja jesam celina. Ne mogu postojati kao polovina, ni trećina, ni sedmina. Ti delovi nas koji se nalaze u drugim ljudima nisu zapravo delovi nas samih. Ne pristajem da ne budem celina, jer ja samo tako i mogu da trajem. To što nesebično sečem i delim sebe ne znači da mi ti delovi posle nedostaju. Samo se na neki volšeban način provučem kroz druge. I opet ostanem cela. Možda nije tako, ali ja sam naučila da tako trajem. Plaši me da mislim drugačije.

– Tako je teško ukrotiti tvoj način, koji i nije toliko različit koliko je tvoj.

Bogdan glatko otpi gutljaj muskat hamburga zagledan svojim zelenim očima u planinski venac iste boje. Njegove oči su imale tu osobinu da ih boje planine, pa kad bi posmatrao krševite i gole gromade što nadmeno paraju nebo, poprimile bi svetlu nijansu stena. Tako je to sa visinama.

– Žene sa mudima su patetične kao i muškarci sa ženskim srcem – dodade on, sipajući preostalo vino iz buteljke u njenu, pa u svoju čašu. Prijatan vetrić je ispunjavao terasu mirisom planina, a nebo je bilo vedro bez oblačka. Nije joj se dopala takva izjava. Blago se namrštila i pogledala u njega, ali njegov pogled je lutao horizontom. Uzela je cigarete i upaljač sa stola. Znala je da će mu tako privući pažnju. Trgao se na zvuk upaljača i pogledao u nju. Muklo je rekla:

– U Srbiji je patetično sve što ima veze sa srcem.

Povukla je dim i tako zaustavila bujicu reči koje su joj navirale o jakim ženama i muškarcima sa srcem. Znala je da je namerno to rekao, da je prodrma, u poslednje vreme sve češće su je hvatale one ćutnje, kada sobu preplavi tišina, a njen dah postane potpuno tih i jednoličan.

„Naposletku, šta fali ženskom srcu?“ – i dalje je ćutala Vera.

– Nisam rekao da je to loše.

Bogdan se pitao zašto Vera ćuti, jer je dobro znao da je ona jedna od onih koje ne vole zelene haljine, ime Ana i pričaju kao da im je svaki dan petak popodne. Ponekad i ćutanje zna da bude lepo, ako imaš s kim da ćutiš o istim stvarima. Sa druge strane, ćutanje može da posluži i kao najjači oklop na svetu. I Bogdan je ćutao. Sa osećajem da mu je srce u sredini nekakvog tmurnog i olovnog oblaka. Ćutao je o ljudima koji ne znaju da cene iskrenost, već je odmah brže bolje upere protiv onog ko je iskren i muče ga njome.

-Nisi rekao ni da je dobro.

Njen glas probudio je neke uspavane misli, koje su poput starih slika memljivo ćutale u ćošku. Zapravo, slomivši tišinu, ona je skidala sa svog levog ramena krivicu zbog zabrinute bore koja je stajala na Bogdanovom čelu. I opet je u uglovima očiju skrivala talase. On ne voli kada ona preuveličava stvari. On ne zna da ona oduvek živi u prošlosti. Nikada je nije pitao da li su se njena lutanja isplatila. I možda mu nikada neće ni pričati o gorčini svojih ćutanja.

– A šta smo mi u stvari? – Bogdan se promeškolji u stolici od pletenog pruća.

– Mi smo dve žice na Rilkeovoj violini… -Vera pokupi sa ovalnog stola ključeve od kola, cigarete, upaljač, tutnu sebi u naručje nekakvu nežno ljubičastu fasciklu i ode svojoj kući.

“ Rilke? Nešto ga se i ne sećam. Moraću obnoviti to gradivo.“ – izusti Bogdan u sebi i ostade još malo razmišljajući o žicama na violini, obalama reka i trotoarima na dve strane jedne ulice.

***

Vera i Bogdan su radili u istoj kancelariji u tom gradu stoletnih lipa. Pogled na kej i tek ozelenelo drveće. Mala reka velikog imena. Neke nejasne siluete pod kestenom, levo od prozora. Saksija na prozoru zaklanjala je nebo. Ona je mrzela cveće. Bilo je čudno da je preživelo njen poslednji nalet depresije.

Vera iz drugog pokušaja upali auto i kliznu niz drum. Pomalo je bila zbunjena zbog svoje izjave o dvema žicama iste violine. Sem istog zvuka, drugo je sve bilo pogrešno. Njih dvoje nikada nisu bili zajedno u jednoj pesmi. Naročito ne ljubavnoj, kakva je bila ta Rilkeova. On je bio njen odraz duše u ogledalu, samo u muškom obliku. Razumeli bi se u pola misli. U pola koraka. Bila je sigurna da je i sada razumeo nejasne tonove pomenute violine. Nebo možeš gledati i kroz prozor, ali samo ležeći na travi shvataš da plavetnilo ima i zvuk. A bez zvuka za nju ovaj svet nije imao smisla.

Bogdan ustade, proveri još jednom da li su kompjuteri pogašeni pa zaključa vrata, otkaska niz stepenice i zakorači u dvadeset i sedmo po redu proleće. Na putu do svog obližnjeg momačkog stana razmišljao je o tome kako se dve žice na violini, iako sviraju istu pesmu, nikada neće dotaći ukoliko to svirač ne uradi na silu, a tako nešto je u kompozicijama za violinu sasvim besmisleno raditi. Dve obale reke se spajaju jedino na izvoru, a trotoari ulice samo u slepoj ulici. Bogdan je voleo da ide peške, takoreći da prošeta do kuće širokim trotoarom od crvenog kamena koji je u stvari bio nastavak keja, slušajući na slušalicama svog nezaobilaznog „soni eriksona“ dela klasične muzike.

Ta dugometražna priča….

Razmišljam da zalepim na par dana ovde tu dugometražnu priču…. A opet, obećela sam da neću. Pa sad ne znam da li data obećenja prestanu da važe onda kada ih druga strana prekrši? Da li ću i ja onda biti licemer ili ću, eto, samo vratiti milo za drago….

Roman se ne piše strahom

Tog novembra dok si u ritmu muzike ubijao moje poverenje i svakom novom reči sebe crtao kao karikaturu prestao si da postojiš za mene kao neko ko se mogao nazvati mojim prijateljem. Patetika. Jadniče, pa ja sam ta koja je mlela sebe i svoje vreme da bih tebi pravila meleme, da bih tebe izlečila od bolesnih ljudi koji su te ujedali za srce. Ja sam ona za koju si verovao da je žena sa muškom dušom.

Bila je ta noć, i taj novembar hladan i pun snega, ta godina sasvim čudna i savim mrzla, sitne ruke i krupne reči. Ne dam ti da me obmaneš… Ja sam veštica, sećaš se… Toliko si se borio protiv toga, sad ti je valjda jasno zašto sam takva. Veštice ne plaču, bar ne pred drugima. Dok sam stajala kao stena, dok sam u sebe nalivala gorčinu, iznutra sam vrištala kao devojčica kojoj su upropastili rodjendansku haljinu. Zar zaista misliš da sam sve zaboravila, da sam oprostila?  Nemaš prava oduzeti od mene ono što je moje, moje misli, moje reči pretočene u priču, sve ono što sam stvorila, moj mali ženski roman, skicu za knjigu, moj način na koji se čovek može uzdići iznad svakodnevice i postati mnogo više. Ti si mi to uzeo, sakrio, bacio. Gledala sam u promenjene šifre, beli monitor, zabranjen pristup, zaključan sarkofag mojih misli. To nisi smeo, samo to nisi smeo. Sve ostalo ti na čast.

Ja opet pišem svoju bajku. U njoj nema tudjih reči. U njoj nema tebe sa teškim mislima, sa strahovima, nema ljubomornih žena i ravnodušnih muškaraca. Ne možeš stvarati ako ne zagrebeš sebi ispod kože, ako se ne otkriješ, ako ne priznaš… Ne možeš lagati i ne smeš se plašiti. U mojoj priči nema tvojih teških dijaloga koji okreću moje reči. Nema ni tebe. Tek da znaš.

Zasluga

„Sanjao sam te…“

Njegove reči mi sleteše na rame i u trenu prestadoh i da dišem.

Mene? Zašto mene, kada oko njega bujaju bokori razmaženih cvetova. Šta će mu planinski cvet?

„Ne pitaj me dalje…“

Nisam ni nameravala. Već mi se ljulja pod nogama. Zar moram dalje?

Ćuti. Gleda me i očekuje da ja nešto kažem, da otkrijem karte, da se ogolim. Znam za trik. Ćutim i ja.

„Rodjeni si filozof. Na moju jednu slede tvoje pet.“, redja neki nered na stolu i sklanja pogled. Valjda sada očekuje te moje pet… Ćutim i dalje. I čekam. Breg ili Muhamed?

Oskrnavio me. Razapeo. Ubio. Vaskrsnula sam. Nije to njegova zasluga. Kriv je. Ali ćutim i dalje. Njegovi snovi mene ne dotiču. Mada mi je drago da ga ne ostravljam na miru.

„Drago mi je da si tu. Lakše mi je što znam da te imam.“

„Nemaš me. Prihvati to…“

„Mislio sam metaforično…“

„Ni metaforično. Dao si mi pravo da ti okrenem ledja. Dozvolio si mi sasvim svesno da prema tebi budem surova. ..“

„Ne bi ti to, zar ne? Ti si Vila Dobrila…“, smeška se unezvereno i pruža ruku.

„Nisam više, ja sam Kruela De Vil… Ali nemoj to da te brine. Mekušci kao ti nemaju krzno, beskoristan si…“.

Kuckaju moje potpetice. Oduvek sam želelela da odem ovako… U tišini… Samo ubrzani otkucaju njegovog uplašenog srca. I moj osmeh.

Bajka

Otilija leži potrbuške na trosedu i landara nogama, lista današnje novine i sasvim nehajno prelazi preko naslova. Otilija je moj glas razuma.

– Pokušavam to da prihvatim, veruješ u bajke. U imaginarno. U nešto što možda uopšte i ne postoji,a opet i ako postoji ko zna kakav oblik ima. Samo hoću da ti kažem da na kraju može biti sasvim drugačije i da opet budeš povređena.

Znam, Oti uvek pokušava da me iščupa iz haosa mojih maštarija. I Oti sve ume i sve razume, samo sa sobom ima male nesuglasice.

– Dobro, Otilija, pokušaću da prestanem da verujem u bajke. Baš kao što više ne verujem u bajke koje mi ti pričaš – smejem se spuštenog pogleda i osećam kako uzjogunjeno diže glavu i prži me pogledom.

– Koje to bajke ja pričam?! – čudi se i podiže glavu.

– Pa ona sa malom devojčicom koja je rekla da više nikada neće ni pogledati Vladu… Niti razmišljati o njemu… A o sanjanju da i ne govorim… – smejem se dok palim cigaretu, a već znam, pokušaće da se opravda, a onda će priznati.

– Pa znaš… Nije to baš tako. U stvari, ja sam samo… Znaš, ponekad…

To je bilo to. Sad počinje priznanje.

– Jeste, opet sam se zaletela. A rekla sam da neću. Da sam sad velika, toliko velika da sam ga prerasla i da se više nikad…. – opet se zatrpava rečima.

– Na neki način te privlači i to ti sad, u moru tvojih neodlučnosti, samo pravi vrtlog koji te vuče na dno.- rekla sam u jednom dahu.

– Jeste… – pa pauza za njen udah i knedlu. – Lakše mi je kad ti to kažeš. Kad ja kažem to je kao da priznajem.

– Pa priznaj onda. – smejem se, dok joj na čelu piše sadržaj prethodne noći do tri ujutru.

Na trenutak je zaćutala, a onda podigla glavu sa širokim osmehom i rekla:

– Ma da mi je samo da vidim njegov odraz u ogledalu kada se ujutru pogledao i video minđušu…

Smejem se. Njena minđuša na njegovom uvu. To je lepo. Lepše i od bajki. Pa kako onda da ne verujem u sve to. Princ koji nosi munđušu. Princeza koja pije rakiju. Zla čarobnica koja je izgubila razum pod činima posesivne ljubavi. Narator koji sve razume i koji prašta. I popuje i više nego što treba, ko da ga plaćaju. Kako, moja Oti, da ne verujem u bajke, kako da mahnem rukom i proglasim nestvarnim sve ono što nas čini? Onda bih i moju kućnu vilu zatrpala prašinom sumnje. Ona postoji. Baš kao što postoje princeze na zrnu groždja, kao što postoje prinčevi koji ne jašu konje, kao što postoje zle čarobnice koje se plaše naratora. Sve to, Oti, postoji, postoji baš kao što postojimo ti i ja, kao što postoji onaj papir na kome piše samo petina tvojih želja, kao što postoji princ vanzemaljac sa naočarama, kao što postoji prizemni šareni dvorac sa dečijom vriskom, osmesima i suzama. Moram da verujem u sve to, jer ako prestanem ispariću… I ja i ti, i sve one dobre vile koje pričaju te iste bajke, i crtaju porodice na velikim hamerima, koje seckaju cvetiće i leptiriće lepe na okna prozora, šarena dugmad na čestitkama, duge na unutrašnjim zidovima dvorca i lepe plave seoske frajle Nataše… Ispariće i divni stari klavir, koji govori sve ono što želim da čujem; nestaće slike mog srednjoškolskog grada koji me podmlađuje, koji me podseća na sirovi miris gitare na skveru…  Kako da živim bez onih koji me nasmeju i vrate mi veru u novi dan?

Svet na dlanu

Stojim, vetar duva, kosa vijori kao zastava. Zastava zamišljene zemlje. Žmurim da bih videla.

Umem li da budem vladar? Umem, ali ne mogu, jer ne želim. Vladar mora biti surov. Kako surov, ne mora, objašnjavaju mi, mora biti dobar, gotovo viču, vladar mora biti pravedan. A kako biti pravedan bez surovosti. Moraš zažmuriti i preseći i onde gde ti se baš i ne seče. Moraš biti budan kad ti se najviše spava. Moraš nastaviti onda kada od umora ne osećaš ništa sem bola.

Ja ne umem biti surova. Ja bih zastala, pomalo plakala, pomalo se smejala, gubila vreme na obične stvari, zaboravila papire, pečate, potpise, zaboravila datume i godišnja doba. jer ja sam jedna obična ja. Obična devojčica u patikama. Običan podanik pred kojim i vladari kleknu.

Umem da od vetra napravim šal, da se njime ogrnem i zagrejem. Umem od kiše da sebi napravim sasvim neponovljivu fruzuru. Neki će već sutra pokušati to isto. Ali ti neki nemaju šnale od oblaka.

Pokušavam da sebe nacrtam drugačije, da imam oštre reči, da imam štikle koje paraju asflt, da me je briga za juče i da samo mislim na sutra. Kako da živim bez prošlosti? kako da odbacim sve ono što me boji? Kako da stanem i budem ohola dama kada plačem i zbog smrti zvezda padalica? Dok iscrtavaju trag na nebu, ja zažmurim i zamislim želju, i za svaki slučaj, spustim po jednu suzu u prašinu. Ne umire ona zbog moje želje. Ja to stvaram privid da je svet bolji bez jednog malog sunca. Umiru galaksije, a ja plačem zbog kometa. Patetično. Pastelno. Prividno. Privremeno. Kao i ja. P… P… P… Plačljivo.

U ljubičastoj sobi, u mraku, žmurim, glumim da spavam i razmišljam – šta je najbitnije na svetu. Šta pokreće ovaj svet? Kažu mi, to je vlast, moć, novac. Nije. Znam tako usamljene vladare, močnike, bogataše. Sami sa svim na svetu. Kažu mi, ljubav je ta koja sve pokreće. Nije. Ljubav te tera da robijaš, da priznaš ono što nisi, da radiš ono što nikad ne bi, da se šćućuriš i drhtiš, da čekaš, da moliš i plačeš, da se ogoliš do srama a opet od svega što dobiješ ne ostane ni zrno pirinča. Kažu da je to sigurnost u sebe, kada sve možeš i sve umeš, a nije, znam da nije.

Svet pokreće nežnost, razumevanje, i onda kad ništa nemaš, i kad sve imaš, pažnja kada dobiješ lepu reč i bude ti dovoljno, kad ne kažeš a sve je već jasno, kad trepneš a već pokreneš orkane na drugom kraju sveta. Svet pokreće onaj mali tren kada se osetiš vladarem koji ne mora da odlučuje i da gazi, koji ne ratuje a sve ima, onaj koji ne viče a stalno mu je muzika u učima. I kao jedan veliki pečat tog nečeg malog koje pokreće svet – zagrljaj, kada ćutiš, ne pitaš, a sve ti je jasno i sve ti je potaman….