Kišni dani

kiša

Kad god ovako dugometražno zakiši setim se rečenice iz jednog filma – ne može zauvek da pada kiša. Onda se glasno nasmejem, upalim sva svetla u kući, pustim neke lagane i vesele note, nešto što me ne tera na razmišljanje, već onu škakljivu muziku koja me razmazi kao dete, pa se osećam kao kraljica sveta. Pomalo skakućem, smejem se.

Plaši me sutra. Možda ostvari sve moje želje, a opet možda iz kutije pusti moje strahove. Šta ću onda?