6.
Šetajući polako i dugo kraj mora, rano ujutru, Bogdan je shvatio da ga voda smiruje kao malo šta drugo. Razmišljao je o Veri i, obilazeći stare crkve i kuće od kamena, shvatio, sada već prilično čiste svesti, jednu stvar. U Veru od krvi i mesa su se slile sve neuzvraćene ljubavi, mladalačke patnje, oči školskih simpatija, jesenje tuge, neosvojive devojke, svi rastanci na stanicama kada je ostavljao one koje voli najviše na svetu i, naposletku, sve boje od kojih u jednom velikom periodu Bogdanovog života ne beše bilo ni traga ni glasa. Sa druge strane još od ranije mu je bilo sasvim jasno da je Vera bila od onih žena koje su dobre za zaljubljivanje, ali ne i za brak. Takođe i od onih koje muškarci prvo pogledaju u oči, pa u grudi. Vera nije znala da je Bogdanova devojka trudna i da je on, saznavši za to, bez razmišljanja odlučio da se oženi njome. Već joj se javio i rekao da je morao biti malo sam i da se vraća uskoro, takođe da se ništa strašno nije desilo i da ne brine. U jednom internet kafeu Bogdan uz prvu kafu tog azurnog dana pročita Verinu poruku. Iako je već rešio da se malo kasnije zaputi kući, ne mogaše da odoli da joj ne odgovori.
„Hej Verkić, postoji jedna veoma zanimljiva razlika između nas dvoje. Da li sam ja nekad prvi započeo razgovor sa tobom o tvom mužu i njegovom odnosu prema meni? Nisam. I neću. Poštujem ga kao deo tvog života. A ti? Sećaš li se kad si jednom počela da pričaš o pogledima kojim te gleda Neva kad se sretnete i kako iz njenih očiju sevaju munje? Ljudi su ovakvi ili onakvi, ali postoje. Nisu vazduh. Šta je tu je. I odakle ti to, i kako znaš šta je najbolje za mene u mom životu? Zašto bi svi morali da se osećaju dobro na tvoj način? Zar ti nije palo na pamet da moja sreća može biti složenija i drugačija od tvoje? Moje vreme, o čijim putokazima na mom licu pričaš, je već otišlo, milice ili nemilice to je sada njegov problem, ne moj. Nikad nisam vezivao lepotu za mladost, a mladost za sreću. Nemoj ovo shvatiti kao neko prepucavanje, valjda se još uvek razumemo, ti i ja, kao nekad. Ja sada idem u Italiju, vidimo se kad se vidimo. “ Namerno je slagao na kraju želeći da je iznenadi kad se vrati.
„Lako je slomiti tuđe srce. Slomiti svoje je nešto sasvim drugo“ – pomisli Bogdan odlazeći u stan da se spakuje.
Vera ravnodušno pročita poruku. Pa onda još jednom. Tek tada joj zaigra u slepoočnicama bes. Ne, nije ona bila zlobna, samo je bila iskrena. I nije ona kriva što je Bogdan svoje intime rasprostro poput čaršava i pustio svima da hodaju njim. Problem je kad drugi ljudi leče svoje komplekse na tebi. I to treba stoički da podneseš. Da preživiš gorke reči, udarce, šamare, uvrede, i da ponovo izroniš na površinu, čist i neukaljan u duši. Nisu njoj nedostajala njihova druženja. Nije ona htela da oboji njegov život svojim bojama. On je sam, nijansu po nijansu, krao sa palete njenih boja i lagano crtao po nebu nove zvezde. I nove cvetove u aprilskoj travi. Nekoliko brežuljaka koje je posmatrao kroz prozor. Ništa od toga joj nije nedostao kao onaj osećaj da te razumeju. Kada u dve reči kažeš tri knjige. Zvuci zbog kojih žmuriš. I blagi miris detinjstva, zarobljen u skorelim breskvama kupljenim u dragstoru.
Zapravo, Bogdan je sve započeo. On je prvi dao Veri svoje pesme u kojima nje nije bilo. A onda je Vera dala njemu par pesama u kojima je bilo njega, i tako se uselila u njegove buduće pesme i priče. I tako neodmerena iskrenost pomera svetove i mrsi puteve. Škola se plaća. Novcem, vremenom, srcem. I vredi tačno onoliko koliko se plati. Tako se, valjda, kupuje mudrost. Sa druge strane, Verina stihijska potreba za razumevanjem i Bogdanovi principi su se slagali kao rogovi u vreći. Ipak, Bogdan je nju uvek razumeo, a ona kao da nije razumela da njih dvoje ne žive na pustom ostrvu i da ih njihova posebnost ne čini izolovanim od ostalih ljudi koji ih okružuju.
Alisa u zemlji luda 