Tetovirana jesen

75290_452671241455808_1021728555_n

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poluđelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene,
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIŠE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Sećanje

With_The_Wind_by_larafairie

Setim te se, eto, tek tako. Možda zato što mi nikada nisi pružio objašnjenje. Ili izvinjenje.

Moja snaga ne znači da mogu da preživim sve. Moja snaga ne podrazumeva metak s leđa.

Bol je prestao. I strah. I dalje smrdi izdaja. To je leš tvog života. To što hodaš ne znači i da si živ.

Hladno sunčano jutro treznilo me od snova. Odmahnula sam glavom da bih otresla poslednje mrvice pospanosti. Kafa je neodoljivo mirisala, žmureći sam prvi gutljaj otpila i pustila muziku.

Ko zna zašto, ali eto, baš jutros sam se setila da mi je ostao dužan. Zanemarljivi dinarski kusur novembra i podugačak razgovor sa gomilom objašnjenja. Pa da, i jedne knjige koju drži visoko na polici.

Meni je, u stvari, tako lako da ne mislim na tebe, ali te donesu vetrovi nekih pesama, izroniš medju glumcima jeftinih produkcija, zaboli me u pleksusu kad mi potraže jednu knjigu. I ništa više. Meni od tebe fali jedno objašnjenje. I priznanje da si slab i  nedosledan. Ništa više. Meni je dovoljno da umirim svoju savest. Tvoja se već nikad neće moći umiriti.

San jednog ponedeljka

Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.

„Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…“, smejala se i naklonila mi se kao princu.

„Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.“, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:

„Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.“

Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.

Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….

544721_113721118760006_100003663551309_73718_736221454_n