Arhiva za 5 marta, 2013

Bajka

Posted: 5 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca, Otilija i ja

Otilija leži potrbuške na trosedu i landara nogama, lista današnje novine i sasvim nehajno prelazi preko naslova. Otilija je moj glas razuma.

– Pokušavam to da prihvatim, veruješ u bajke. U imaginarno. U nešto što možda uopšte i ne postoji,a opet i ako postoji ko zna kakav oblik ima. Samo hoću da ti kažem da na kraju može biti sasvim drugačije i da opet budeš povređena.

Znam, Oti uvek pokušava da me iščupa iz haosa mojih maštarija. I Oti sve ume i sve razume, samo sa sobom ima male nesuglasice.

– Dobro, Otilija, pokušaću da prestanem da verujem u bajke. Baš kao što više ne verujem u bajke koje mi ti pričaš – smejem se spuštenog pogleda i osećam kako uzjogunjeno diže glavu i prži me pogledom.

– Koje to bajke ja pričam?! – čudi se i podiže glavu.

– Pa ona sa malom devojčicom koja je rekla da više nikada neće ni pogledati Vladu… Niti razmišljati o njemu… A o sanjanju da i ne govorim… – smejem se dok palim cigaretu, a već znam, pokušaće da se opravda, a onda će priznati.

– Pa znaš… Nije to baš tako. U stvari, ja sam samo… Znaš, ponekad…

To je bilo to. Sad počinje priznanje.

– Jeste, opet sam se zaletela. A rekla sam da neću. Da sam sad velika, toliko velika da sam ga prerasla i da se više nikad…. – opet se zatrpava rečima.

– Na neki način te privlači i to ti sad, u moru tvojih neodlučnosti, samo pravi vrtlog koji te vuče na dno.- rekla sam u jednom dahu.

– Jeste… – pa pauza za njen udah i knedlu. – Lakše mi je kad ti to kažeš. Kad ja kažem to je kao da priznajem.

– Pa priznaj onda. – smejem se, dok joj na čelu piše sadržaj prethodne noći do tri ujutru.

Na trenutak je zaćutala, a onda podigla glavu sa širokim osmehom i rekla:

– Ma da mi je samo da vidim njegov odraz u ogledalu kada se ujutru pogledao i video minđušu…

Smejem se. Njena minđuša na njegovom uvu. To je lepo. Lepše i od bajki. Pa kako onda da ne verujem u sve to. Princ koji nosi munđušu. Princeza koja pije rakiju. Zla čarobnica koja je izgubila razum pod činima posesivne ljubavi. Narator koji sve razume i koji prašta. I popuje i više nego što treba, ko da ga plaćaju. Kako, moja Oti, da ne verujem u bajke, kako da mahnem rukom i proglasim nestvarnim sve ono što nas čini? Onda bih i moju kućnu vilu zatrpala prašinom sumnje. Ona postoji. Baš kao što postoje princeze na zrnu groždja, kao što postoje prinčevi koji ne jašu konje, kao što postoje zle čarobnice koje se plaše naratora. Sve to, Oti, postoji, postoji baš kao što postojimo ti i ja, kao što postoji onaj papir na kome piše samo petina tvojih želja, kao što postoji princ vanzemaljac sa naočarama, kao što postoji prizemni šareni dvorac sa dečijom vriskom, osmesima i suzama. Moram da verujem u sve to, jer ako prestanem ispariću… I ja i ti, i sve one dobre vile koje pričaju te iste bajke, i crtaju porodice na velikim hamerima, koje seckaju cvetiće i leptiriće lepe na okna prozora, šarena dugmad na čestitkama, duge na unutrašnjim zidovima dvorca i lepe plave seoske frajle Nataše… Ispariće i divni stari klavir, koji govori sve ono što želim da čujem; nestaće slike mog srednjoškolskog grada koji me podmlađuje, koji me podseća na sirovi miris gitare na skveru…  Kako da živim bez onih koji me nasmeju i vrate mi veru u novi dan?

2qx0nir