Rekvijem za mene negdašnju

I sve je bilo tako lako od ranog jutra. Čak se i sunce usudilo da proviri u moju sobu, na neki svoj način uspevši da nadmudri  kišu. Jutarnja kafa sa iks cigareta, obavezna muzička lektira za dobro jutro, i onako još uvek pospana u pidžami lagano kao senka klizim po kući.

Nokaut… Čitam naslagana slova, lepo sredjene misli, tačke, zarezi, i nekako mi, usred tih svih idiličnih stvari, istrči pred očima moj nemirni pramen kose. Progutam knedlu, nastavljam dalje, učinilo mi se, naravno, kao i mnogo puta pre, ali eto, opet, srećem svoj pogled. Pa svoje koleno. I mali prst na desnom stopalu. Žmurim na levo oko, jer ono je varljivo, ima veću dioptriju sa cilindrom, njemu ne verujem. Op! Eto mi i domalog prsta sa sjajem rodjendanskog poklona. Pa moje oko, baš ovo varljivo, kratkovido, preko koga opet izviruje već pomenuti pramen kose. Nije baš prijatno kad sretneš sebe u pesmi. Još ako sasvim sigurno znaš da neko ne zna da ćeš to pročitati. Jer taj isti neko i ne zna da sam ja ta staklasta koja se u jesen slomila i sasula kao kristalna vaza. Ko je lomio kristale zna da ih je gotovo nemoguće potpuno sakupiti, a kamo li sastaviti. Ali, ovako sastavljena i zalepljena, i gotovo potpuno izlečena, sedim i žmirkam u monitor. Čitava ja u jednoj poemi, sa svim svojim manama i vrlinama. I moj mladež na desnom dlanu.

Palim cigaru, ispada mi upaljač u nedopijenu kafu, prskaju crne kapi po stolu, tastaturi, po veselim medvedićima na pidžami… Neobično je sebe sresti, ovako u rano jutro, u jednoj lirskoj varijanti. Potpuno ukalupljena, zatvorena u kavez, bez daha, bez sunca. Ne mogu da dišem, ostajem bez vazduha.

Tudja pesma i tudja ja. A baš ista. I baš nekako izvučena iz mene, gotovo živa, diše moj vazduh, ima moje reči, ima  moje neparno ime koje se ne spominje, ali se čita kroz široke rečenice, kroz duge kišne reči i tužne tačke. Govori da me nema više, da sam nestala, umrla. Rekvijem za mene koja sam još živa. Ali tako verno tvrdi da ne postojim. Slutim i sama da me stvarno ima u ovo maglovito jutro. Ima li me? Ili sam možda stvarno nestala, iščezla, umrla… I ako jesam, što me tako divnu i mrtvu budi?