Prokletstvo jakih žena

 Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.

I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…

lonely

Advertisements

Ne umem da plivam sa ajkulama….

kišobran

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. „šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. „

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…

Ne razumem. A vi?

Da li oni koji te jako dobro znaju, oni koji te znaju takoreći ceo život, imaju pravo da na tebi prelome sve bitno i važno? Da li imaju prava da te uzimaju za model kako treba, a uglavnom sve ostalo rade onako kako žele?

Da lli treba pristati da budeš nečiji izgovor za sve što pogreši, samo zato što ga voliš i poštuješ?

Da li treba oprostiti za sve kada te taj neko tvoj zaboravi, smetne s uma tvoje  postojanje u trenucima kada mu je lepo i kada mu ide, i opet, da li po stoto put ostaviti po strani sve i pomoći tom istom, onda kada mu ne ide?

Da li je glupo i naivno kada nekom pokloniš srce za ceo život, a očekuješ da ti istom merom vrati?

I gde je granica prijateljstvu? Da li je ograda cvetna i vesela, ili je možda linija ona kada prestaje da bude lepo?

Profesori, ispiti i knjige

-Ja se zovem ********* i predavaću vam dva predmeta. Za prvi predmet vam je neophodan ovaj praktikum koji morate popuniti i doneti na ispit. Knjiga praktikum košta 500 dinara, to nije puno, a ionako vam je neophodan.  Bez njega ne možete položiti ispit. Da biste mogli popuniti praktikum potrebna vam je ova plava knjiga. Ona košta 1000 dinara. Kopiranje knjige se kažnjava, to znate i sami. Morate imati original. A što se tiče ovog drugog ispita, za njega vam je dovoljna samo ova bela knjiga koja košta takodje 1000 dinara. Naravno, na ispit dolazite sa popunjenim prijavama ispita i sa uplatnicama. Uplatićete na dve uplatnice po 1500 dinara. Toliko od mene. Vidimo se na ispitu.

*““#$%&/$“!*//(%$%#“

Poseban dan

Danas je nekom mom poseban dan.  U datumu tako puno dvojki, lako se pamti. Pomalo je danas zbunjena, umrljana nespavanjem, a opet tako srećna. Tragovi neuspelog pranja ofarbane kose su pobeđeni. Nema više razloga za suze, mala, zar ne?  Ponekad, krišom, ko one strine, tajno kišim na venčanjima. Danas neću. Možda se samo malo više zacaklim. Ali to niko neće videti.

Danas je poseban dan.

Srećno ti bilo, mila! Neka stane svet, neka veju snegovi, neka nas potope kiše, prorade vulkani. Sve je to smešno i tričavo. Ali ti budi srećna i smej se.

Još nešto

Imaš sve – kuću, kola, porodicu, stalni državni posao, slike na zidovima, garažu, parno grejanje, gomilu knjiga, satatus, poštovanje, prijatelje, žive roditelje… A opet ti nešto fali. Jede iznutra. Gura u ambis. Vuče ka čaši. Pa kad sebe natopiš onoliko koliko ti treba da počneš da pričaš, ti umesto svega plačeš.

Neki ljudi su nezadovoljni markom automobila, radnim vremenom, poslom, brojem kvadrata kuće.  Svako bi rekao da sam srećna. Ja JESAM srećna. Samo imam još jednu želju, vrlo realnu, a opet nikad ostvarenu. Ja nisam htela ništa što ne ide od boga. Ja sam samo htela još jedan bat koraka u kući. Još jedan osmeh. Još jedan rodjendan. Još jedan par cipela u hodniku.

Divan je pogled u očima mog muža, raznih nijansi od ljubavi, poštovanja, partnerstva. Divna je moja ćera koja je prava mala Branka Katić, moja mala glumica.  Ja balansiram i uživam, zahvalna na svemu što imama. A opet u meni čuči taj mali prostor koji čuvam za njega, ili nju. Za još jednu iskru koja će mi grejati život.

Sebična sam. Svaki dan se zaklinjem da mi je sve ovo dovoljno i da ne bih ponovo mogla podneti sve to iz početka. Sve te obaveze, nespavanja, plakanje, šetanje. Ali ko zna, verovatno bih mogla. „Pozajmim“ tako ponekad nekad tu ljudsku mrvicu od nekog, tetošim, ljuljam, pevam. i naravno, vratim, kada me malo prodje volja. Ponekad bih želela i da ih zadržim…

Verujem da ovaj odozgo ima bolji pregled. On najbolje zna. Možda nisam zaslužila. Možda je ovako bolje ili najbolje. Kako god, uvek ću ućutati kada začujem ovu pesmu… ono što tada nastaje u meni, ono što me kao bura lomi, to ću samo ja znati…

Pričaće ti jednom možda
kako sam ja bio što-šta
pile moje, pače moje malo
mudrovaće badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo

Pričaće ti o plovidbi
ti što nisu sidro digli
šta sam za njih neg’ ukleta šajka
tvrdiće sa čudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
gledali su oni iz prikrajka

Al’ ti slutiš otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveća
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku

Pričaće ti, kojekakvi
zloba se k’o rubin cakli
kako odjek mog osmeha ječi
i kleće se u pretpostavke
kljuckajuci kao čavke
moje loše prepričane reči

Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promašena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjaš vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu

Pričaće ti jednom svašta
boljima se teško prašta
pile moje, pače moje malo
i silni miševi u boci
javiće se k’o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam više, Bože prosti
dal’ da strepim
il’ da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno već

Jer znam da sanjaš rimovanja
krike i tišinu nemu
ti si bio svugde
u mom’ svemu
pile moje, pače moje malo
lavče moje…

Vanredno stanje u Srbiji

Proglašenje vanrednog stanja u Srbiji podrazumeva način da od nekih iskukamo pomoć.

Vanredno stanje podrazumeva nešto što nije redovno.

Ne rade škole i vrtići. Deca ne idu u školu. Ali, zato, njihovi roditelji rade. Njihovi roditelji prodavci, putari, pekari, vozači, majstori, automehaničari, električari, policajci, prevoznici, ugostitelji, frizeri, kondukteri, čistači. Nekima je lakše, nekima nije. Neki moraju na posao.

Oni koji se stvarno smrzavaju nemaju povlastice.  Za njih je stanje uvek vanredno. I uvek isto – beznadežno.

To je tako. Dobrodošli u Srbiju.