Beg u sebe

Pobegla bih daleko,
potpuno ćutke i potpuno sama,
samo da odem što dalje od tvojih reči, od blizine,
od onog nemira koji stvaraš kada se približiš.
 
A znam, i kada pobegnem,
i kada odem na sam rub sveta
ostaće nešto tvoje u mojim zenicama,
zarobljen lik dečaka
koji strepi od novog dana.
 
Koji to voz nosi izgubljene
u njihov mir?
Koje to reči umeju da izbrišu sećanja
i da me, potpuno novu i potpuno čistu,
odnesu na neke drugačije obale.
 
Smem li da kročim u noć
bez straha da me ne opeku zvezde,
da ne pocrnim pred mesecom
i da potpuno svoja i hrabra kažem
– mene ubijaju samo moje reči.
 
Pobegla bih,
ali znam unapred da se moram vratiti
zato zastajem, sumnjam,
i opet, po ko zna koji put
radjam samu sebe
kroz krvavo predvečerje.
 
 
 

Rekvijem za mene negdašnju

I sve je bilo tako lako od ranog jutra. Čak se i sunce usudilo da proviri u moju sobu, na neki svoj način uspevši da nadmudri  kišu. Jutarnja kafa sa iks cigareta, obavezna muzička lektira za dobro jutro, i onako još uvek pospana u pidžami lagano kao senka klizim po kući.
Nokaut… Čitam naslagana slova, lepo sredjene misli, tačke, zarezi, i nekako mi, usred tih svih idiličnih stvari, istrči pred očima moj nemirni pramen kose. Progutam knedlu, nastavljam dalje, učinilo mi se, naravno, kao i mnogo puta pre, ali eto, opet, srećem svoj pogled. Pa svoje koleno. I mali prst na desnom stopalu. Žmurim na levo oko, jer ono je varljivo, ima veću dioptriju sa cilindrom, njemu ne verujem. Op! Eto mi i domalog prsta sa sjajem rodjendanskog poklona. Pa moje oko, baš ovo varljivo, kratkovido, preko koga opet izviruje već pomenuti pramen kose. Nije baš prijatno kad sretneš sebe u pesmi. Još ako sasvim sigurno znaš da neko ne zna da ćeš to pročitati. Jer taj isti neko i ne zna da sam ja ta staklasta koja se u jesen slomila i sasula kao kristalna vaza. Ko je lomio kristale zna da ih je gotovo nemoguće potpuno sakupiti, a kamo li sastaviti. Ali, ovako sastavljena i zalepljena, i gotovo potpuno izlečena, sedim i žmirkam u monitor. Čitava ja u jednoj poemi, sa svim svojim manama i vrlinama. I moj mladež na desnom dlanu.
Palim cigaru, ispada mi upaljač u nedopijenu kafu, prskaju crne kapi po stolu, tastaturi, po veselim medvedićima na pidžami… Neobično je sebe sresti, ovako u rano jutro, u jednoj lirskoj varijanti. Potpuno ukalupljena, zatvorena u kavez, bez daha, bez sunca. Ne mogu da dišem, ostajem bez vazduha.
Tudja pesma i tudja ja. A baš ista. I baš nekako izvučena iz mene, gotovo živa, diše moj vazduh, ima moje reči, ima  moje neparno ime koje se ne spominje, ali se čita kroz široke rečenice, kroz duge kišne reči i tužne tačke. Govori da me nema više, da sam nestala, umrla. Rekvijem za mene koja sam još živa. Ali tako verno tvrdi da ne postojim. Slutim i sama da me stvarno ima u ovo maglovito jutro. Ima li me? Ili sam možda stvarno nestala, iščezla, umrla… I ako jesam, što me tako divnu i mrtvu budi?

Rame za plakanje

Branka je posle posla svratila kod  Darka.  April je uveliko zaposedao grad zelenilom, mirisalo je na neka davna proleća.

„Ovo je jedino što sam našla na temu tvog seminarskog“, rekla je i spustla na sto nekoliko starih, iskrzanih knjiga.

„Molim te, skuvaj jednu onu tvoju grom jaku kafu, da dodjem sebi… “

Darko se nasmejao. Ali znao je da nešto nije u redu. Nije javila da će svratiti. Uvek se javi. A kad ovako bane bez poziva, to znači da nešto nije u redu.

„Pretpostavljam da može i jedna domaća…“, rekao je preko ramena odlazeći prema kuhinji, primetivši krugove oko njenih očiju.

„Može… Dupla… “ , kroz uzdah reče Branka ne otvarajući oči, onako umorno zavaljena u bordo fotelji.

Svašta je preživela ta fotelja. I svašta pamti.

Zvuk električne gitare lomio je tišinu, gotovo da se naježila. Ženski vokal u polušapatu, nepoznata pesma, prvi put je čuje.

… ne treba ti dokaz, svako je bar malo kriv…

 

„Šta slušaš ovo? Ko peva? Zvuči zanimljivo…“

„Trigger. Dobri su, našao sam ih netu. Leče mi samoću.“, nasmejao se Darko ulazeći u sobu sa vrućom kafom i dve zamagljene čaše sa domaćom rakijom.

„Jesu li bar uspešni u lečenju samoće? Ako jesu, spremi mi jedno dva kilograma pesama da ponesem“, pokušala je kroz gorčinu svog glasa da bude duhovita.

Darko je poznavao Branku čitav svoj život. Odrasli su zajedno. Išli u istu školu. Bio je stariji od nje jednu godinu i svi su mislili da joj je stariji brat. Tako se i ponašao. Uvek je bila zaštićena i sigurna u njegovoj blizini.

„E, moja Bjanka, neke samoće se samo potpiruju pesmama“, rekao je gledajući pravo u njene oči koje su u trenutku postale pune suza.

Plakala je. Grizla usne i jecala kao dete kome su upravo rekli da ne postoji Dobra Vila i da će sve što želi morati da ostvari sama. Htela je da mu kaže da je njen život postao obićno parče bele hartije na kome ne zna šta treba da napiše. Htela je da mu kaže da se  noćas setila njega i njihovog detinjstva. I to kako je kao mali zvao „Bjanka“ a ona se ljutila. Htela je da mu kaže da je sama poput ostrva i da je Goran već neko vreme postao neka sasvim druga osoba.

… ja nisam svoja, kada odeš tražim se,

ja nisam cela, ti od blata praviš me…

 

Ženski vokal je samo ubadao dublje u već postojeću ranu. Darko je gledao u nju bez glasa, svestan da je mora pustiti da se isplače, da spere sa svojih zenica mrežu nepodnošljive sadašnjosti.

Miladin Šobić … „Džemper za vinograd“

Ponekad poželim da ostavim studije
i upišem neki zanat
pa da budem pekar, limar, moler
da ukrotim struju
i naučim da popravljam bojler

Il’ da budem dimnjačar i donosim sreću
budem majstor za frule
da pravim servise i duvam u staklo
ne morah na fakultet
al’ mi se omaklo

Čudio se meni drugar
šta ima tu da mi smeta
što on da bi bio Bog i glavni
želi svršit’ tri fakulteta

A zar ne bi bilo ljepše sad
misliti na vinograd
u ljubavi biti s njim
kao dragom dičiti se njime
čuvati ga zime

Al’ izgleda da mnogi žele imat’ kola
snažan motor iz Japana
mjesto lične karte kolor televizor
ostaviti život, gledat’ ga u retrovizor

A zasto ne bit’ običan
i voljet’ male stvari
zašto svako mora biti glavni
šta to lijepo ima obraz
zakrpljen sa flekom
zašto sa tugom gledam za čovjekom

Trag u beskraju

«Nikada mi nemojte pričati o ljubavi,
u mom svetu ona ne postoji…»

Srela sam ga danas. Na njegovom licu ocrtavaju se neke, meni nepoznate, godine. Tužan je, osećam to po muzici njegovih koraka koji dobuju iza mene. Osećam to po usahlom žaru u očima. Prepoznajem bol u ćutnji koja vrišti iz njegovog pogleda. Znam da to ne zaslužujem, ali on me još uvek voli. A ja … Ma ja ne verujem u ljubav…
Smešno je to što nakon nekog vremena stvari ti se čine drukčijim, osećanja jačim, neke sitnice prevelikim. I što uzaludno pokušavaš oživeti nešto što nikada nije ni postojalo. Možda baš zato više ne verujem u ljubav, ali mi nije jasno zašto ipak ponekad zadrhtim kao list na vetru, ponešena njegovim parfemom…
Bila sam dete kada sam ga upoznala. Devojčica, svojeglava i razmažena, sa ogromnim osmehom. Za mene je tada život još uvek bio lep, osvojiv, šaren kao paleta slikara. Noći su bile tople, dani sunčani, a godine beskrajne. Nisam bila svesna trenutka kada je nepozvani vetar ušao u moje noći, kada su oblaci prekrili nebo i časovnik ubrzao kucanje. Tek tako, odjednom, više nije bilo bezbrižnosti. I nije više bilo njega… Oterala ga je moja razmaženost, moje ćutnje, preduge i preduboke, i moja svojeglava detinjatost… O jesam, zaista sam bila nepopravljivo detinjasta, svojeglava, i potpuno bezglavo hrabra. A njemu nisam morala ništa da objašnjavam. Shvatio je on i sam da želim da malo iživim svoju mladost, da mi treba prostora, da moram malo sama da krojim tu haljinu sudbine koja mi je svakog dana bivala sve tešnja. Otišao je bez reči, pomalo smeten mojim smehom, pomalo tužan zbog moje nepromišljenosti, ali ipak, dopustio je da odem sa svojim iluzijama, ne rušeći ništa od mojih dečjih snova…
I već na pola puta shvatila sam da život nije kao što mi se učinilo, da ljudi ni upola nisu tako dobri kakav je on bio… Ali nisam se usudila da se osvrnem i da ga potražim, nisam htela da me ugleda uplakanu i tužnu, jer takvu me nije poznavao, možda me ne bi ni prepoznao tako napola odraslu, užasnutu, zastalu u pola koraka, uzdrhtalu pod težinom svakog novog dana … I nikada više nisam osetila taj blagi drhtaj njegovih usana… I nikada više nisam čula njegove reči kojima me uzdizao do samog neba… I tako sam postala još jedna obična devojka, zaludjena muzikom i filmovima, tražeći u njima sve ono što više nisam imala u životu, ali nisam uspela da u sebi premostim tu prazninu… Jer to je bilo njegovo mesto, a on… On je ve} nekako nastavio dalje, pomalo uzdržan, pomalo dostojanjstven. I otišao bespovratno daleko, u nečiji tudji dom, u nečije tudje srce, nekog ko mozda nije kao ja, ali ga ipak voli na neki svoj način, na način koji možda i boli, ali ga ipak voli. I potpuno sam svesna toga da ga ne bih mogla voleti do kraja života, ali me boli to što znam da uprkos svemu nije srećan, i znam da je usamljen. A on to ne zasluzuje. I ako iko na svetu treba da bude sre}an onda je to on, u toj svojoj blještavoj auri dobrote…
I mnogo puta sam ga sanjala. Vreme nije uspelo da izbriše njegov lik iz moje glave. I mnogo puta sam se pitala koliko je patio zbog mog odlaska, ali nikada nisam ni mogla da zamislim taj bol, mogla sam samo da naslutim zbog njegovih očiju, zbog muklosti glasa, i zbog tog plamena koji bi svaki put buknuo kada bismo se sreli. I to niko nije mogao poreći, uprkos svemu mi smo se i dalje voleli, na neki vanvremenski način koji nije obavezavao ni na sta, i to nije imalo veze ni sa poljupcima ni sa dodirima, mi smo se voleli du{om, mi smo se voleli očima, mi smo se voleli … I nije bitno što nismo zajedno. Nije bitno što imamo svoje živote. Nije bitno što nas više ništa ne povezuje. Bitno je da znam da je tu. I da me voli, baš isto onako kao što i ja njega volim. I znam da zbog toga njegovi dani imaju boje. A moje noći nisu hladne. I znam da će tako uvek biti… Uvek ćemo grejati srca na tom večnom plamenu naše uzvišene ljubavi…

Negde duboko u nama

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postaja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

-Ćao. – reče gledajući u pod.

-Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je pa se vrati na svoje mesto.

-Da te pitam nešto?

-Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

-Je l bi se udala ti sada za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga onako pravo u srce.

-Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

-Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

-U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža .

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Znao je i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

-Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.

-Žene su zle, znaš to, zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.