Arhiva za maj, 2012
7
Pobegla bih daleko,
potpuno ćutke i potpuno sama,
samo da odem što dalje od tvojih reči, od blizine,
od onog nemira koji stvaraš kada se približiš.
A znam, i kada pobegnem,
i kada odem na sam rub sveta
ostaće nešto tvoje u mojim zenicama,
zarobljen lik dečaka
koji strepi od novog dana.
Koji to voz nosi izgubljene
u njihov mir?
Koje to reči umeju da izbrišu sećanja
i da me, potpuno novu i potpuno čistu,
odnesu na neke drugačije obale.
Smem li da kročim u noć
bez straha da me ne opeku zvezde,
da ne pocrnim pred mesecom
i da potpuno svoja i hrabra kažem
– mene ubijaju samo moje reči.
Pobegla bih,
ali znam unapred da se moram vratiti
zato zastajem, sumnjam,
i opet, po ko zna koji put
radjam samu sebe
kroz krvavo predvečerje.
I sve je bilo tako lako od ranog jutra. Čak se i sunce usudilo da proviri u moju sobu, na neki svoj način uspevši da nadmudri kišu. Jutarnja kafa sa iks cigareta, obavezna muzička lektira za dobro jutro, i onako još uvek pospana u pidžami lagano kao senka klizim po kući.
Nokaut… Čitam naslagana slova, lepo sredjene misli, tačke, zarezi, i nekako mi, usred tih svih idiličnih stvari, istrči pred očima moj nemirni pramen kose. Progutam knedlu, nastavljam dalje, učinilo mi se, naravno, kao i mnogo puta pre, ali eto, opet, srećem svoj pogled. Pa svoje koleno. I mali prst na desnom stopalu. Žmurim na levo oko, jer ono je varljivo, ima veću dioptriju sa cilindrom, njemu ne verujem. Op! Eto mi i domalog prsta sa sjajem rodjendanskog poklona. Pa moje oko, baš ovo varljivo, kratkovido, preko koga opet izviruje već pomenuti pramen kose. Nije baš prijatno kad sretneš sebe u pesmi. Još ako sasvim sigurno znaš da neko ne zna da ćeš to pročitati. Jer taj isti neko i ne zna da sam ja ta staklasta koja se u jesen slomila i sasula kao kristalna vaza. Ko je lomio kristale zna da ih je gotovo nemoguće potpuno sakupiti, a kamo li sastaviti. Ali, ovako sastavljena i zalepljena, i gotovo potpuno izlečena, sedim i žmirkam u monitor. Čitava ja u jednoj poemi, sa svim svojim manama i vrlinama. I moj mladež na desnom dlanu.
Palim cigaru, ispada mi upaljač u nedopijenu kafu, prskaju crne kapi po stolu, tastaturi, po veselim medvedićima na pidžami… Neobično je sebe sresti, ovako u rano jutro, u jednoj lirskoj varijanti. Potpuno ukalupljena, zatvorena u kavez, bez daha, bez sunca. Ne mogu da dišem, ostajem bez vazduha.
Tudja pesma i tudja ja. A baš ista. I baš nekako izvučena iz mene, gotovo živa, diše moj vazduh, ima moje reči, ima moje neparno ime koje se ne spominje, ali se čita kroz široke rečenice, kroz duge kišne reči i tužne tačke. Govori da me nema više, da sam nestala, umrla. Rekvijem za mene koja sam još živa. Ali tako verno tvrdi da ne postojim. Slutim i sama da me stvarno ima u ovo maglovito jutro. Ima li me? Ili sam možda stvarno nestala, iščezla, umrla… I ako jesam, što me tako divnu i mrtvu budi?
Branka je posle posla svratila kod Darka. April je uveliko zaposedao grad zelenilom, mirisalo je na neka davna proleća.
„Ovo je jedino što sam našla na temu tvog seminarskog“, rekla je i spustla na sto nekoliko starih, iskrzanih knjiga.
„Molim te, skuvaj jednu onu tvoju grom jaku kafu, da dodjem sebi… “
Darko se nasmejao. Ali znao je da nešto nije u redu. Nije javila da će svratiti. Uvek se javi. A kad ovako bane bez poziva, to znači da nešto nije u redu.
„Pretpostavljam da može i jedna domaća…“, rekao je preko ramena odlazeći prema kuhinji, primetivši krugove oko njenih očiju.
„Može… Dupla… “ , kroz uzdah reče Branka ne otvarajući oči, onako umorno zavaljena u bordo fotelji.
Svašta je preživela ta fotelja. I svašta pamti.
Zvuk električne gitare lomio je tišinu, gotovo da se naježila. Ženski vokal u polušapatu, nepoznata pesma, prvi put je čuje.
… ne treba ti dokaz, svako je bar malo kriv…
„Šta slušaš ovo? Ko peva? Zvuči zanimljivo…“
„Trigger. Dobri su, našao sam ih netu. Leče mi samoću.“, nasmejao se Darko ulazeći u sobu sa vrućom kafom i dve zamagljene čaše sa domaćom rakijom.
„Jesu li bar uspešni u lečenju samoće? Ako jesu, spremi mi jedno dva kilograma pesama da ponesem“, pokušala je kroz gorčinu svog glasa da bude duhovita.
Darko je poznavao Branku čitav svoj život. Odrasli su zajedno. Išli u istu školu. Bio je stariji od nje jednu godinu i svi su mislili da joj je stariji brat. Tako se i ponašao. Uvek je bila zaštićena i sigurna u njegovoj blizini.
„E, moja Bjanka, neke samoće se samo potpiruju pesmama“, rekao je gledajući pravo u njene oči koje su u trenutku postale pune suza.
Plakala je. Grizla usne i jecala kao dete kome su upravo rekli da ne postoji Dobra Vila i da će sve što želi morati da ostvari sama. Htela je da mu kaže da je njen život postao obićno parče bele hartije na kome ne zna šta treba da napiše. Htela je da mu kaže da se noćas setila njega i njihovog detinjstva. I to kako je kao mali zvao „Bjanka“ a ona se ljutila. Htela je da mu kaže da je sama poput ostrva i da je Goran već neko vreme postao neka sasvim druga osoba.
… ja nisam svoja, kada odeš tražim se,
ja nisam cela, ti od blata praviš me…
Ženski vokal je samo ubadao dublje u već postojeću ranu. Darko je gledao u nju bez glasa, svestan da je mora pustiti da se isplače, da spere sa svojih zenica mrežu nepodnošljive sadašnjosti.
Ponekad poželim da ostavim studije
i upišem neki zanat
pa da budem pekar, limar, moler
da ukrotim struju
i naučim da popravljam bojler
Il’ da budem dimnjačar i donosim sreću
budem majstor za frule
da pravim servise i duvam u staklo
ne morah na fakultet
al’ mi se omaklo
Čudio se meni drugar
šta ima tu da mi smeta
što on da bi bio Bog i glavni
želi svršit’ tri fakulteta
A zar ne bi bilo ljepše sad
misliti na vinograd
u ljubavi biti s njim
kao dragom dičiti se njime
čuvati ga zime
Al’ izgleda da mnogi žele imat’ kola
snažan motor iz Japana
mjesto lične karte kolor televizor
ostaviti život, gledat’ ga u retrovizor
A zasto ne bit’ običan
i voljet’ male stvari
zašto svako mora biti glavni
šta to lijepo ima obraz
zakrpljen sa flekom
zašto sa tugom gledam za čovjekom
«Nikada mi nemojte pričati o ljubavi,
u mom svetu ona ne postoji…»
Srela sam ga danas. Na njegovom licu ocrtavaju se neke, meni nepoznate, godine. Tužan je, osećam to po muzici njegovih koraka koji dobuju iza mene. Osećam to po usahlom žaru u očima. Prepoznajem bol u ćutnji koja vrišti iz njegovog pogleda. Znam da to ne zaslužujem, ali on me još uvek voli. A ja … Ma ja ne verujem u ljubav…
Smešno je to što nakon nekog vremena stvari ti se čine drukčijim, osećanja jačim, neke sitnice prevelikim. I što uzaludno pokušavaš oživeti nešto što nikada nije ni postojalo. Možda baš zato više ne verujem u ljubav, ali mi nije jasno zašto ipak ponekad zadrhtim kao list na vetru, ponešena njegovim parfemom…
Bila sam dete kada sam ga upoznala. Devojčica, svojeglava i razmažena, sa ogromnim osmehom. Za mene je tada život još uvek bio lep, osvojiv, šaren kao paleta slikara. Noći su bile tople, dani sunčani, a godine beskrajne. Nisam bila svesna trenutka kada je nepozvani vetar ušao u moje noći, kada su oblaci prekrili nebo i časovnik ubrzao kucanje. Tek tako, odjednom, više nije bilo bezbrižnosti. I nije više bilo njega… Oterala ga je moja razmaženost, moje ćutnje, preduge i preduboke, i moja svojeglava detinjatost… O jesam, zaista sam bila nepopravljivo detinjasta, svojeglava, i potpuno bezglavo hrabra. A njemu nisam morala ništa da objašnjavam. Shvatio je on i sam da želim da malo iživim svoju mladost, da mi treba prostora, da moram malo sama da krojim tu haljinu sudbine koja mi je svakog dana bivala sve tešnja. Otišao je bez reči, pomalo smeten mojim smehom, pomalo tužan zbog moje nepromišljenosti, ali ipak, dopustio je da odem sa svojim iluzijama, ne rušeći ništa od mojih dečjih snova…
I već na pola puta shvatila sam da život nije kao što mi se učinilo, da ljudi ni upola nisu tako dobri kakav je on bio… Ali nisam se usudila da se osvrnem i da ga potražim, nisam htela da me ugleda uplakanu i tužnu, jer takvu me nije poznavao, možda me ne bi ni prepoznao tako napola odraslu, užasnutu, zastalu u pola koraka, uzdrhtalu pod težinom svakog novog dana … I nikada više nisam osetila taj blagi drhtaj njegovih usana… I nikada više nisam čula njegove reči kojima me uzdizao do samog neba… I tako sam postala još jedna obična devojka, zaludjena muzikom i filmovima, tražeći u njima sve ono što više nisam imala u životu, ali nisam uspela da u sebi premostim tu prazninu… Jer to je bilo njegovo mesto, a on… On je ve} nekako nastavio dalje, pomalo uzdržan, pomalo dostojanjstven. I otišao bespovratno daleko, u nečiji tudji dom, u nečije tudje srce, nekog ko mozda nije kao ja, ali ga ipak voli na neki svoj način, na način koji možda i boli, ali ga ipak voli. I potpuno sam svesna toga da ga ne bih mogla voleti do kraja života, ali me boli to što znam da uprkos svemu nije srećan, i znam da je usamljen. A on to ne zasluzuje. I ako iko na svetu treba da bude sre}an onda je to on, u toj svojoj blještavoj auri dobrote…
I mnogo puta sam ga sanjala. Vreme nije uspelo da izbriše njegov lik iz moje glave. I mnogo puta sam se pitala koliko je patio zbog mog odlaska, ali nikada nisam ni mogla da zamislim taj bol, mogla sam samo da naslutim zbog njegovih očiju, zbog muklosti glasa, i zbog tog plamena koji bi svaki put buknuo kada bismo se sreli. I to niko nije mogao poreći, uprkos svemu mi smo se i dalje voleli, na neki vanvremenski način koji nije obavezavao ni na sta, i to nije imalo veze ni sa poljupcima ni sa dodirima, mi smo se voleli du{om, mi smo se voleli očima, mi smo se voleli … I nije bitno što nismo zajedno. Nije bitno što imamo svoje živote. Nije bitno što nas više ništa ne povezuje. Bitno je da znam da je tu. I da me voli, baš isto onako kao što i ja njega volim. I znam da zbog toga njegovi dani imaju boje. A moje noći nisu hladne. I znam da će tako uvek biti… Uvek ćemo grejati srca na tom večnom plamenu naše uzvišene ljubavi…
Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.
Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.
„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postaja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.
-Ćao. – reče gledajući u pod.
-Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.
Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je pa se vrati na svoje mesto.
-Da te pitam nešto?
-Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.
-Je l bi se udala ti sada za mene?
Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga onako pravo u srce.
-Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.
-Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.
-U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža .
Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Znao je i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.
-Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.
-Žene su zle, znaš to, zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.
U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.
…Prošavši pored nje u vazduhu je ostao miris ateljea. Tog trena Veri je u sunčano jutro, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.
Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.
Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.
Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.
Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.
Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.
Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol….
… Nikada ti nećeš shvatiti koliko je boli u mojim očima kada ih u besanim noćima sakrijem pod dlanove. Niti koliko se slanih bisera iznedri iz njih. Nikada više, moj veliki dečače, nećeš čuti moj poziv, jer više nema nas i nema nade, nema snova, nema one treperave neizvesnosti dok te čekam da izroniš iz mora nepoznatih ljudi i uzdrmaš me svojim postojanjem. Neću ti više smetati, jer sam shvatila da sam ja razlog tvojih iluzija koje ne možeš ostvariti. Ti znaš zašto. Da se ne lažemo – ti nikada nećeš odrasti, a ja nikada neću moći nadjačati glas savesti u mojoj glavi. I ti znaš koliko boja unese tvoj glas u moja siva jutra… A sada će zauvek ostati siva… Jer ti si bio jedno veliko srce, a ja sam pogrešila.. jer u srce se ne dira…
… Danas sam shvatila koliko jedan osmeh može da bude gorak, jer kada sazidaš zidove oko sebe, možda te više ništa ne dotiče, ali postoji prošlost u tvojoj glavi koja je nekada dovoljna i za ceo vek. Ne moraš ti zbog mene da budeš srećan. Ne moraš zbog mene da dokazuješ da si živ, da si me prerastao u sebi i da se više ne osvrćeš… Jer znam da lažeš. I ti znaš da znam, ali i dalje kružiš našim ludim jednosmernim ulicama, prkosiš kiši i bežiš od mojih reči. Ali, nema veze, u redu je… ionako više ne bih znala šta da ti kažem. Sem da ni sama nisam bila svesna koliko je beskrajno mnogo vremena u jednom danu kada tebe nema… Vremena koje ne znam čime da popunim jer je beskorisno i prazno…
…Odvikavanje od tebe je kao odvikavanje od cigareta. Znam da te nema i da nisi tu, da te ne smem pozvati i da nećeš doći, a opet iznova i iznova u mojoj glavi roje se misli… I želim da si tu, da pričaš, da se smeješ…. Drhtava ruka i izbezumljen pogled koji leti na sve strane, ne bi li te sreo… A nema te i nećeš ni doći… A znam da želis i da misliš, i da ti nedostajem…Ali neke stvari je najbolje ne reći… I neke pesme je bolje ne slušati… I pitam se da li je uopšte moguće nadjačati taj nesnosni nemi krik u mojim grudima..
… Kao slučajno biram samo one pesme koje me sećaju na tebe. I onda poludi moja mašta i sećanja me napune do vrha. I više ništa nije isto. Opet zaveju snegovi, bele pahulje na mojoj kosi, i osmeh na licu, onaj isti osmeh koji si poneo sa sobom one srede… i nema proleća, nema sunca… jedna zima, jedna pesma, i jedne oči… koje me više ne gledaju isto, ali govore stotinu reči svaki put kad me takneš pogledom…
…Čekam te, a znam da doći nećeš, jer oterali su te moji strahovi i moja savest. Ne, nisi ti bio nešto loše, samo si učinio moj pogled treperavim i snenim. A to meni ne sme da se desi. Moj korak nesigurnijim, moje zidove srušenim. A ja to ne smem. Ali uprkos sebi, i dalje te čekam i pogledom pratim prolaznike, čekam te da ti kažem, a znam dobro da moram da ćutim…. Jer si ti tajna koju sam imala i izgubila…jer ti si nešto što me ispunjavalo do vrha i stavljalo medju zvezde. Sada kada sam opet tu gde jesam, možda te baš zato i čekam da ponovo sebe osetim uzvišenom i vrednom….
…Tražim te, a znam da te naći neću, jer bežis od mog pogleda, plaši te moja suza, skamenjena na trepavici levog oka. Smehom prekrivaš svoj strah od moje blizine, toneš u suton novih nada koje se rađaju u mojim rečima, ali ti okrećeš glavu i nestaješ niz put. Znaš da slutim tvoj smeh u zvezdanim noćima i da koračam dugim ulicama samo da bih te srela, slučajno… a namerno… i pitam se uzaludno: koliki je moj udeo greha u tvom bolu i ima li nade da sperem sa duše tvoj naivni dečački san o divnoj devojci sa velikim srcem…
Rekla je da joj je žao i da mora da ide. Maše joj i ostaje sam, zatvoren u svoj san. Na licu grč koji ga odaje. Melodija na telefonu… Otpevala je ona, ko bi rekao, zvuči kao prava Avril, da ne poveruješ. Niko i ne zna, ali to je njen glas i ritam sa njenih dlanova…
Ova Avril je drugima nepoznata, obična prolaznica, bezbojnih očiju. Ova Avril je samo devojka koja voli lavove, ali ih se plaši. Voli ih iz daljine. Drhti pred njima i ponizno spusta pogled. Samo ponekad, kada pusti glas, oni dopuze do nje i predu… Ona živi tako što sakriva svoj strah. Niko i ne zna koliko je ona uplašena od života….
Nemir me ceo dan golicao u stomaku i napokon sam popustila. Uzela sam knjigu i otvorila je, nekako se nadajući da ću ga sresti. I eto ga, sedi na jednom panju, skrštenih ruku i čak se smeje.
„Dugo ti je trebalo…“, reči su se slivale kao vodopad, radosne i sveže. Da, dugo mi je trebalo da smirim talase u meni i da bez besa mogu govoriti.
Mrak u mojim očima nije nestao. I dalje sam ljuta. Gledam ga sa nevericom da može biti tako spokojno srećan, makar naizgled.
„Previše si smiren za nekog ko je ubio…“
„Ubio? Koga? „, i dalje je na njegovom licu lebdeo osmeh koji se odbijao od mog ledenog stava. „Rušio mi se čitav život. Morao sam srušiti nas“. Glas mu je na trenutak postao siv.
„Ali nije bilo „nas“. Sve je pogrešno protumačeno! Nakon tog novembra gorko mi je u prstima svaki put kada taknem knjige „, gotovo da sam vikala, razočarana i besna, a rečenice su se malo razmakle i stisle.
“ Ne shvataš, morao sam, sve je tada dobilo neku drugu dimenziju, ti me jedina razumeš…“
„Ne mogu da razumem kada mene stavljaš na lomaču.“, prestala sam da merim reči. Mora da oseti moju tamu.
„Ja sam samo hteo da pronađem svetlo u tunelu. Moj život je bio mračan. Kada si se ti pojavila previše je svetleo, a to su svi videli, nisam mogao da sakrijem. Morao sam da ugasim to, morao sam da…“
„Da pokažeš prstom na mene? Da kažeš da sam veštica? Da me ubiješ svojim rečima?“, varničila sam, pucala, vikala. Spustio je glavu i rukama prekrio oči.
„Znam. Ali ipak sam se nadao da ćeš mi oprostiti…“
„Kako da ti oprostim laži, izdaju, rane koje se iznova otvaraju? Kako da ti praštam noći bez meseca?“
„Ti previše svetliš, nisam mogao to da sakrijem…“
„Zar na lomači nisam imala i previše svetlosti…Kad si rekao i kad si ćutao, kad si pokušao da srušiš sagradjeno i odrekneš se sebe… Ti si umro, ti si zapravo sebe ubio!“
Pogled koji kune sebe što je tako nisko. Duša koja oplakuje sopstveno postojanje. Čovek koji ponižava svoju muškost.
„Ti si previše. Ti si mnogo. Samo tražim da razumeš. I da mi oprostiš.“, muškarac koji grca u raljama sopstvenog života.
Šta mogu reći na to? Kako da ga ponizim kada on ni u svojim očima ne ume da se uzdigne?
„Ukrao si mi knjigu… našu knjigu…“ , pokušala sam da zvučim blaže, spustila sam glas, ali on i dalje nije podizao pogled. Grlo mi se sušilo, osetila sam da kiša nadolazi.
„Možda sam ubio sebe, ali me najviše boli mrak u kome sam ostao, zarobljen među rečenicama, ispresovan u knjigama…“, pogled poput molitve.
„Moram da idem…“, rekla sam nekim tuđim glasom i zatvorila knjigu. Onda je počela kiša.
Alisa u zemlji luda 