MR part 9

9.

Zagreb, mravinjak, puno duša koje je Bogdan nekako od prvog puta osećao na neki neobjašnjiv način. Sumorna tuđina čak i po sunčanom danu miholjskog leta kakav je bio.

-Evo, ovako ćemo – reče Bogdan plaćajući parking – ti ćeš u ono predstavništvo gde je menadžer onaj otmeni načitani frajer, kako se ono zvaše, Igor, tako nekako, a ja ću, do sedišta lanca knjižara u vlasništvu one fine crvenokose gospođe, ni njenog imena se ne sećam, šta mi je danas?!

-Broja njenog brushaltera se sećaš sigurno! – promrsi Vera – Zašto me uopšte ne čudi tvoj plan? Kako god, gde se nalazimo posle?

-Može u onom mlečnom restorančiću što smo bili pre? Ionako će biti vreme za jedan lepi kasni doručak.

-Može.

-Ok. Ko prvi završi čeka tu.

-Srećno!

-Takođe!

Jesen se već uveliko razmahala svojim četkicama trošeći žutu i zlatnu boju nemilice, prosipajući usput iz rukava, naizgled, bezraložnu tugu koja je neke stizala, svakog na svoj način, a neke ne. Vera i Bogdan se raziđoše ulicama starog grada, žureći da što pre završe svako svoj deo posla.

Vera je lupkala potpeticama zagrebačkim trotoarom, potpuno sama u tom gradu. Približavala se zgradi gde je bilo predstavništvo neverovatno dugog i elitnog imena. Kiselina u stomaku je bivala sve jača. Igor, menadžer tog predstavništva, je već očekivao. Sekretarica neverovatno dubokih zelenih očiju je najavila i ona se odjednom nadje u ogromnoj prostoriji prepunoj knjiga naredjanih na policama, slike na zidovima koje su je više plašile nego što su prijale i cveće kojim je neko bezuspešno pokušao da da dušu tom prostoru. Igor ustade i podje joj u susret naoružan širokim mangupskim osmehom. Blagi stisak ruke. Njemu je bilo drago, njoj baš i nije. Poslednji put kada je bila ovde urezao joj se u sećanje miris prejakog parfema i prejakih reči. Igor je imao kosu čudne dužine, ni kratka ni dugačka, Bogdan se stalno smejao tome i govorio je da je, kao i sve drugo kod njega, čak i dužina kosa nedefinisana. Besprekorno odelo i cipele kojima je verovatno bilo lako onako kliziti podom i samopouzdanja bez granica.

-Zadovoljstvo mi je da se ponovo srećemo – lagala je bezočno Vera.

-Zadovoljstvo je moje- reče šeretski Igor.

Vera je poput miša lagano treptala očima, gotovo sklupčana u ogromnoj kožnoj fotelji. Uskoro se stvorila neka žena sa kafom i čašama hladne žute tečnosti koja joj je bar prividno umirivala puls.

-Očekivao sam i kolegu, kako se ono zvaše… Bojan, Vedran…

-Zove se Bogdan – pokušala je da se nasmeši i time prikrije svoju samoću i bes što zaista i Bogdan nije pošao sa njom. Sve bi bilo lakše. -Imao je neke druge obaveze.

U tom trenutku Bogdan već beše prezentovao kjnige crvenokosoj po kratkom postupku, ona odabra veći deo, pozdraviše se i rastadoše na obostrano zadovoljstvo. On je odavno prestao da se nervira i traumira zbog posla, imao je moto „odradi što bolje, a ostalo nek ide kako hoće“. „Dobardan, dobardan, tak`a i tak`a stvar“ i gotovo. Usput crvenokosa je, ako se izuzme boja njene kose, bila sva crno bela, tako da je Bogdan već bio na putu do mlečnog restorana.

-I, draga Vera, šta nam nudite ovog puta?

-Evo, ovo su naša nova izdanja – Vera izvadi iz fascikle spisak i pruži ga Igoru.

-Zanimljivo – reče on bacivši pogled – uzimamo sve. Koliko ostajete u Zagrebu?

„Ovo je bilo lako“ pomisli Vera, prekrstivši noge na drugu stranu.

-Odmah se vraćam.

-Šteta. Mogli smo otići na ručak.

-Žao mi je, možda neki drugi put – Vera ustade, a Igor je sa majmunskim sjajem u očima odmeri od glave do pete, misleći da je to njoj neprimetno.

-Pa onda do viđenja, divno je sarađivati sa Vama – nasmeši se Vera.

-Divno je ugostiti Vas. Ljubim ruke.