Tudje nebo

„Ne, nisi ti kriv što si navikao na crven tepih i medene kolače. Ja sam kriva, ja koja ga rolam i postavljam, ja koja ih i tako medene došećerim. I nisi kriv što očekuješ da svaki put budu još sladji, ja sam…
Utapam tvoju tugu u glazure od smeha, pakujem suze u celofan od ružičastih snova, nadam se umesto tebe, čekam umesto tebe, trpim umesto tebe, plačem, puzim, dohvatam zvezde i ronim do dna, grejem jutra, dohvatam ispušteno, govorim prećutano, prećutim ono što ne želiš da čuješ.
Znam, ne brini zbog svega toga, ja sam kriva, ti mirno spavaj, moja će te ruka pokriti, moj dah ugrejati, moji prsti ispričati uspavanku. Ti si jedan, a ovakvih kao ja… verovatno nijedna više….“
Gleda u papit, grize olovku i pita se da li da nastavi dalje. NJen bol može prerasti i u knjigu. Ali, tu knjigu će svi čitati, nju ogolelu, njene misli u toplesu, otvorena vrata spavaće sobe, miris njene huhinje, njen parfem, njea tišina, njen život. Teško je sa neznancima deliti stvarnost. Naročito ako sebe obasjaš i pokažeš, a oni ostanu u tmini, ti neznanci, od kojih mnogi upiru prstom i meškolje se na stolici nestrpljivi da izađu i parče tvog života umoče u kafu na trač partiji…