MR part 15

24274_559920814032137_874024985_n

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. „U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?“ – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

– Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

– Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

– Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

„Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…“

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

– Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

– Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

– Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

– Nismo sami, ali nismo ni obični.

– U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

– Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

– Pravo pitanje u ovom slučaju je „Zašto me to pitaš?“ Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

– Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

– Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

– Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

– Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

– Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

– Može se reći da je „osakaćene“ prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala „Šta sam ja tebi?“

– Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

– Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu „Opasan ples“ grupe Van Gog.

– Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

– Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****

Advertisements

25 thoughts on “MR part 15

  1. Oket. Ja prvi.

    Voleo bih da sam mogao da stanem na bilo čiju stranu. Da je postojao razlog… zbog nečega da onaj drugi bude „kriv“.

    Nije tako.

    Probudili su strast jedno u drugom, uzeli ono najbolje. Bez cenkanja.
    Iskreno, to mi se mnogo dopada. Jedan je život. Brzo ga trošimo. Po meni, oboje su dobitnici u ovoj priči.
    Znaš kako kažu, prilika čini lopova. Ništa dalje od toga. Ništa ovde nije pogrešno.
    Znam da u svakoj stabilnoj i dugoj vezi pa i u braku naravno, dođe trenutak kada smo jedno drugom nedovoljni. Pobeći od toga na tren, osetiti se posebnim, voljenim, poželjnim…to imponuje svakom živom biću.
    Podržavam Veru i žao mi je Bogdana. Nemaju drugog izbora. Ili to nije spomenuto u ovoj priči. Lično, voleo bih da je to potrajalo malo duže.. Malo više. Ali, ponekada i to nam je dovoljno.
    Neću dalje od ovoga. Hiljade misli mi se nadovezuju, ali mislim da sam rekao otprilike sve.

    • Ako ikada napišem i rešim da objavim knjigu ti ćeš mi pisati predgovor. Dogovoreno? 🙂

      Što se tiče toga ko je kriv, savim si u pravu. Nema krivice, i baš sve što si rekao to i ilustruje. Ljudska smoo bića, nekad nam je nešto malo čitav svet, a opet, nekada i kad imamo sve osećamo se kao da nemamo ništa.

      A pesma… Ne moraš da mi veruješ – ali to je BAŠ TA PESMA… I baš taj pevač

      • Uff… predgovor i ja… Mislim, hvala ti, samo nisam siguran da je to dobra ideja 😀

        Uglavnom, razumemo se sasvim dovoljno. Meni je to sasvim dovoljno. Retka si zverka u mom okruženju. Barem ovom virtuelnom. I da..pozdravi Veru 😉

      • Vera je sve to uradila samo virtuelno. Srela je Bogdana sasvim slučajno. iako mu je godinama bila i više nego blizu. Napisali su priču. Oteli su Bogdana. vera se poljubila sa nekim drugim i to virtuelno samo zato jer je virtuelnom Bogdanu bilo potrebno. A on je izabrao da u priči bude neoženjen.. iako inače nije. Nema veze. bogdana su otela krilata bića. vera je tu. Tačka.

      • Vera se izborila, ide dalje. Piše. Diše. Smeje se. Ima stare prijatelje i stiče nove. Bogdan je potonuo i zatvorio se u svoj zlatni sarkofag, naizgled siguran i srećan. Svako ima svoj izbor. na kraju krajeva.

    • Mogu da obrišem poslednju rečenicu, to nije problem, ali – Bogdana nema. I ne znam kako bi se priča dalje razvijala, ne bih to mogla sama. Nije ni bila ideja da se ovako završi, nekako bez najave i bez prostora za neka druga rešenja. Ispalo je tako.

      • Suviše zvuče kao soul mate da bih navijala za ovakav kraj…Život je ponekad užasno surov…
        Licemerno je pristajati na preljubu kad samo ona vara, a prekidati jer se on ženi….

      • Previše je glupo i previše komplikovano objašnjavati…. Ona nije verala, a on se nije (opet) ženio… Zabranjeno mu je da piše. Pisali smo onlajn, sasvim nestvarno i savim izmaštano. Ali ima onih kojima se brani i da pomisle na greh. Koliko god da smo ovakvi ili onakvi život nas usmerava na svoju cestu, ako dopustimo. On jeste. Vera ima svo pravo sveta da izmašta još pet galaksija . I da vas sve vas koji čitate i svraćate prisvoji i usvoji.

  2. I da..moram još nešto. Oduševljava me jednakost iznošenja činjenica, događaja, nema one crte kako je samo jedna strana ispravna. Nema optuživanja. Nema isterivanja pravde. Svaka priča ima dve strane medalje, a to se ovde i te kako vidi. Malo je sposobnih za tako nešto. Čestitam od srca.

      • Uglavnom, jako mi se dopada tvoj način razmišljanja, a i vreme je da ostavimo prostora i drugima da iznesu stav. Negde sam već rekao, da ponekada više volim da čitam komentare nego sam tekst.

      • Ja sam juče bio takav. Mislim da znam kako se osećaš. Jedino, imao sam puno sreće da se pojavi Tangolina, pa je obojla veče nekim ružičastim notama. I rečima.
        I kako god će to da zazvuči, prirasla si mi za srce i iskreno mi je žao što se osećaš loše. Voleo bih da mogu to da promenim.

  3. Draga Alisa, odavno smo mi usvojili tebe i ti nas, odavno smo mi ovde izgradili jedan naš mali bezbedni svet…Žao mi je što nismo bliže, što mogu samo ovako virtuelno da ti ponudim i čašu vina i rame za plakanje i tonu maramica iz neke smešne kutije sa likom tigra..
    Uvek me je brkalo ono poređenje leptirića sa ljubavlju i nekim osećajem u stomaku, a sve mislim, neko je znao, pa spomenuo leptiriće jer sreća nam doleti, kao na krilima leptira, na tren i pospe prah..i nestane….Sad kad si izbacila iz sebe MR, nadam se da se osećaš bolje, ako ne danas…a ono makar za koji dan…

    @privateering- drago mi je ako sam ti, ni ne znajući, obojila veče ružičastim notama…

  4. Sada mi je sve jasno, pa i tvoja etička dilema.
    „Nemam prava da prisvojim tudje zasluge, a opet, ni drugi nemaju prava da mi odseku moje izmaštano.“
    Alisa, ovu priču je napisao život.
    On je autor.
    „Mogu da obrišem poslednju rečenicu, to nije problem, ali – Bogdana nema. I ne znam kako bi se priča dalje razvijala, ne bih to mogla sama. Nije ni bila ideja da se ovako završi, nekako bez najave i bez prostora za neka druga rešenja. Ispalo je tako.“
    Ispalo je tako. Završila se.
    Hvala ti što si je podelila sa nama.
    Neću da ulazim u analizu priče, mada mislim da znaš šta mislim…
    Ali zbog Bogdana – priču treba oženiti.
    Pozdrav!

  5. “Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti.“
    Zar posle ovakvih izrecenih stvari, postoji istinsko zadovoljstvo i prava emocija sa nekim drugim?Ne verujem. Postoji samo prihvatanje situacije. Savrseno mi je poznat osecaj iz ovog odlomka. Zivim ga. Ali je “Bogdan“ takodje ozenjen. Pitam se sta se desava posle niza godina…Da li nam manje treba neko ko cita ono sto drugi ne vide?Ili zivimo od secanja na taj osecaj?
    Cestitam Alisa, i hvala ti za ovu plovidbu. Ovde nema srecnog ,a ni tuznog kraja. Ovo je zivot!

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s