Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…
Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?
I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…
Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…
Alisa u zemlji luda 
Само напред!
Heeej, pozdrav, Alisa. Lep tekst.
Živimo okruženi nevidljivim linijama, koje sami pomeramo. Menjaj se, kao prava Alisa (smanji se, porasti po potrebi..) i pomerićeš i granice…a onda neće biti uvreda, ni nedozvoljenih ulazaka.
Ljubim da budeš hrabra :*
Drago mi je da si se ovde vratila. No, ono što si napisala, izvini, ja ne umem da razumem.
Lepo,sažeto, oštro.