Ne ostavljaj me samu…

Ne ostavljaj me samu. Često se uhvatim za čašu pa mi srce još više poraste. Sanjam mračne snove. Dani mi imaju dva sunca. Ćutim i gledamu prazno. Drhtim. Slušam staru muziku. Porastem i prerastem sebe u sebi, pa mi ni ovaj svet nije dovoljan. Preskočim planine i pevam, ovako bez sluha. Eho se vraća…

Ne ostavljaj me samu. Potrčaću u susret proleću ovako bosa, a još je zima… Zalediće mi se srce. Nećeš me prepoznati kad se vratiš. Nećeš znati da sam tako ledena sagorela.

Nemoj, molim te, da me ovako dugo ostavljaš samu… Neke druge note useliće mi se ispod šiški… Ubiće me lovci misleći da sam košuta na obodu šume do tražim po snegu tvoje tragove. Zamrzeće me mesec što svake noći stoji po strani dok ja razgovaram sa zvezdama.

Ne ostavljaj me samu… Izlizala sam Desankinu knjigu tražeći tvoje ime. Nalazim ispresovane deteline sa četiri lista. Čitam između redova. Nečiji osmeh. Nečiji pramen. Osmeh. Drhtaj. Reč. Tebe nema. Samo miris prošlosti.

Odlutaću….Izgubiću se u ovom besmislu sadašnjice. Ne razumem moderne note. Zastane mi srce dok gacam po sveopštem besmislu. Tražim toplinu. Osmeh. Korak. Krik bez glasa… Vrati me nazad u ono neparno proleće. Vrati mi kovrdže i pusti me da hodam bosa. I budi tu… Budi tu da mogu da pronađem put ka sebi.