Miris terpentina

…Prošavši pored nje u vazduhu je ostao miris ateljea. Tog trena Veri je u sunčano jutro, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.

Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.

Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.

Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.

Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.

Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.

Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol….