Čaša

– Kriva sam! – uz osmeh podiže čašu.

– Preteruješ. Počinješ da me plašiš. – Danka je gledala u skoro praznu flašu.

Branka posle dobrog gutljaja ostavi čašu na sto i povuče dim.

– Svako ima svoj način preživljavanja. Ovo je moj. Neko mi je rekao da mi nedostaju krila. Možda je ovo način.

-Tebi krila smetaju da živiš – rekla je Danka nekako više za sebe i nasula i sebi u čašu.

– Nisam čula šta si rekla? – nasmejala se Branka pomalo dečije iskreno. Dobro je čula njene reči.

– Ništa. Samo gundjam. Znaš me. – Danka govori više za sebe, preživlajva tudj bol. Razume, a opet teoretiše.

– Živeli! – smeje se Branka, malo od vina, malo od života. – Dobila sam mail. Kažu mi da vole da čitaju to što pišem, ali da sam teška za čitanje, jer ih zaboli. T-e-š-ka! Ha ha!  Znam ja to. Ali, eto, anonimna sam. NIko i ne zna sem tebe da je to moj blog. Mogu sebe da rasprostrem poput stoljnjaka i da me baš bude briga ko će znati…

Smeje se, gleda u zid, a sjaje joj se obrazi. Klizi slana kiša.

– Opet prokišnjavaš… – Danka promuklo ispaljuje svoje misli. – Opet si utonula u ono tvoje žuto stanje…

– Znaš, kad bih pisala ovo što ti pričaš bilo bi nemoguće napisati bez gomile tačaka. – osmeh joj na licu a pogled ko zna gde. – Kažu da preterujem sa tim tačkama… Uostalom, kažu da ja uopšte uvek preterujem….

I opet se smeje, smeje se do suza, a onda zastane. Ostanu samo suze.

– Mislim da ne bih mogla bez muzike. Nikad. Neverovatno je koliko puta sam se sa strahom zapitala šta bi bilo kada bih ogluvela.

-Bože, Branka, o čemu ti razmišlljaš! Svašta!

– Zašto? Ništa nije nemoguće. A opet… sve je tako teško ostvarivo…Ili se kaže – ostvarljivo. Više ni sama ne znam. Ma ne ljuti se… ja ne iskapim flašu svaki dan…

– Ne ljutim se. Samo mi je teško što si toliko drugačija…

– Nisam ja toliko drugačija, nego su drugi toliko isti. I ti si drugačija, pa nije toliko strašno.

-Da, Branka, ali ti si drugačije drugačija. Sa krilima. Sa rečima. Sa notama. Sa bolom u sinusima. Sa strahom od visine. Sa načinom života….

– Aha. I sa talentom da nerviram sve oko sebe. Sa povišenim intenzitetom glasa. Možda sam samo drugačije ista, a ne drugačije drugačija. ..

– Kako god. Ali svakako nisti ista… – uzdahnu Danka i zatvori oči, umorna od utorka.

Branka skoči i sve utomu u more plavog….

398736_10151233015223528_1439940961_n

Advertisements

12 thoughts on “Čaša

  1. Divno je imati nekoga pred kojim nema pretvaranja. To je već posebna vrsta ljubavi. Nema tri tačke,stvari nazivaš pravim imenima,nema stida niti kajanja. Savršen osećaj zar ne?
    Doduše,ja se ponekada,ustvari stalno osećam tako na ovim tvojim stranama.Nije loše.Nimalo

  2. Sjaaaajnooo… Samo jedna sugestija… Kad stavljaš link ka nečemu, molim te, klikni na kvačicu da se otvori u novom prozoru… Ja bih i taj link, ali i tvoj tekst, da ima istovremeno na ekranu… 🙂 Mislim, ako ti hoćeš da to bude ovako, i to je ok… Samo dajem predlog… 🙂

  3. Nisam ja toliko drugačija, nego su drugi toliko isti – TO JE TA REČENICA.
    mnogi nas gledaju kao da smo pali sa Marsa. mislila sam da je do nas, kad ono mnogi u našem neposrednom okruženju su u stvari monotoni, ustaljeni. Baš volim što nisam ista kao oni. BRAVO!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s