Čaša

– Kriva sam! – uz osmeh podiže čašu.

– Preteruješ. Počinješ da me plašiš. – Danka je gledala u skoro praznu flašu.

Branka posle dobrog gutljaja ostavi čašu na sto i povuče dim.

– Svako ima svoj način preživljavanja. Ovo je moj. Neko mi je rekao da mi nedostaju krila. Možda je ovo način.

-Tebi krila smetaju da živiš – rekla je Danka nekako više za sebe i nasula i sebi u čašu.

– Nisam čula šta si rekla? – nasmejala se Branka pomalo dečije iskreno. Dobro je čula njene reči.

– Ništa. Samo gundjam. Znaš me. – Danka govori više za sebe, preživlajva tudj bol. Razume, a opet teoretiše.

– Živeli! – smeje se Branka, malo od vina, malo od života. – Dobila sam mail. Kažu mi da vole da čitaju to što pišem, ali da sam teška za čitanje, jer ih zaboli. T-e-š-ka! Ha ha!  Znam ja to. Ali, eto, anonimna sam. NIko i ne zna sem tebe da je to moj blog. Mogu sebe da rasprostrem poput stoljnjaka i da me baš bude briga ko će znati…

Smeje se, gleda u zid, a sjaje joj se obrazi. Klizi slana kiša.

– Opet prokišnjavaš… – Danka promuklo ispaljuje svoje misli. – Opet si utonula u ono tvoje žuto stanje…

– Znaš, kad bih pisala ovo što ti pričaš bilo bi nemoguće napisati bez gomile tačaka. – osmeh joj na licu a pogled ko zna gde. – Kažu da preterujem sa tim tačkama… Uostalom, kažu da ja uopšte uvek preterujem….

I opet se smeje, smeje se do suza, a onda zastane. Ostanu samo suze.

– Mislim da ne bih mogla bez muzike. Nikad. Neverovatno je koliko puta sam se sa strahom zapitala šta bi bilo kada bih ogluvela.

-Bože, Branka, o čemu ti razmišlljaš! Svašta!

– Zašto? Ništa nije nemoguće. A opet… sve je tako teško ostvarivo…Ili se kaže – ostvarljivo. Više ni sama ne znam. Ma ne ljuti se… ja ne iskapim flašu svaki dan…

– Ne ljutim se. Samo mi je teško što si toliko drugačija…

– Nisam ja toliko drugačija, nego su drugi toliko isti. I ti si drugačija, pa nije toliko strašno.

-Da, Branka, ali ti si drugačije drugačija. Sa krilima. Sa rečima. Sa notama. Sa bolom u sinusima. Sa strahom od visine. Sa načinom života….

– Aha. I sa talentom da nerviram sve oko sebe. Sa povišenim intenzitetom glasa. Možda sam samo drugačije ista, a ne drugačije drugačija. ..

– Kako god. Ali svakako nisti ista… – uzdahnu Danka i zatvori oči, umorna od utorka.

Branka skoči i sve utomu u more plavog….