Od trgovca do Alise

377250_369378653141092_53801295_n

Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.

Nije oduvek bilo tako. Išlo je to, preko trnja do zvezda, kako kažu. Sa osamnaest sam radila u prodavnici polovne robe, uporedo trgovac i srednjoškolac ekonomske škole, anonimni pisac za tinejdžerske novine od kojih sam dobijala neke male honorare za objavljene priče koji su mi mnogo značili u vreme inflacije i nemaštine. Glupe devedesete, tako teške za radnike i radničku decu, a tako dobre za neke pri vrhu koji su nalazili načine da budu još poznatiji i još bogatiji.

Pa onda studije i silni dragstori sa robom na merenje, pržionice kafe, video klubovi (tada ih je još bilo), pa lokalna televizija i posao voditelja vesti i reporter sa sportskih dešavanja, naoko lep i čist posao, ali kad malo zagrebeš nije baš ni to to tako idealno. Uporedo sa tim kao pomoć roditeljima na poljima, plantažama, baštama, umrljani prsti blatom, ledja opečena suncem i sve vreme gotovo prazni džepovi. Devedesete su nas učile kako smo jaki, vrtele nas u krug od prvog do prvog, vrtelle, obmanjivale, male plate i preskupi stanovi za djake, život u drugim gradovima, podstanar, hodaš na prstima da ne probudiš gazdaricu, meriš u glavi svaku kap tople vode koju si potrošio. Putuješ, torba teška, preteška, mama je spakovala hranu, da ne kupujem, nema se novca, a i bolja je domaća kuhinja, ono što smo prozveli, ono što se ne plaća.

Pa još pet godina u mega marketu, bez slobodnih dana, ludačkim radnim vremenom i platom koja je tako tužno smešna, a malo dete kod kuće, često se razboli, nemaš dovoljno novca a vremena ti ne daju, pa ga poput kofera šalješ od babe do tetke, da ga čuvaju, neguju, a ti lepo rintaš u rodjačkoj firmu, oni imaju novca a ti imaš snage… I tako kao u začaranom krugu.

Pa se malo osmehnu sreća, postaješ kancelarijski miš, pod gomilom papira, srećnija, bolje plaćena, smirenija, bolje je radno vreme, ali to nije ono za šta si učio i potrošio godine života. To nije to!

Posle toliko godina onaj odozgo te pokaže prstom i ti, odjednom, budeš tu gde treba! Nisam mogla da verujem! Napokon sam počela da radim u „Zemlju čuda“, mala oaza lepote u našoj Zemlji luda. Sve je odjednom postalo nekao divno, lepo, čarobno, šareno. U Zemlji čuda rastu divni mali cvetići, pametne glavice kojima svakodnevno, na kašičicu daješ zrnca mudrosti, učiš ih da budu dobri ljudi i da svet može biti bolje mesto ako se svi malo potrudimo. Naravno, srećeš i Zle Vile, Nesposobne  Čarobnjake, Posrnule Pepeljuge, Crvenkape Kleptomanke, ali se nekako nadaš da će sve biti dobro jer upravo Dobro uvek na kraju pobedi.

I tako, u toj Zemlji Čuda svakog dana zakoračim spremna da nešto promenim i da moje male cvetiće zalijem novim dozama ljubavi. Da porastu, da prerastu bajke i da bojama duge oboje sve oko sebe. Kad mi nestane snage, kad posustanem i zastanem otrčim do Otilijine odaje i sve bude lakše, jer ona ume da reši sve, da odgonetne, otključa, razmrsi. Cvetići gledaju u njene visine, a ona ih poliva kišom strpljenja. Bez nje bi bilo tako teže… Sa njom znam da uvek ima rešenja…

I tako, želim da vam kažem da u Zemlji Luda u kojoj živimo ima mnogo malih Zemlji čuda, i to je valjda ono što nas tera da verujemo da će Dobro ipak na kraju pobediti….

Advertisements

47 thoughts on “Od trgovca do Alise

  1. Sigurna sam da si bolji čovek i radnik i prijatelj i …sve, baš zbog takvog puta. Oni kojima je obezbedjeno sve, na tacni sa sve mašnicama, pa i diploma na nekom plaćenom fakultetu, oni…ne kažem da su prljavi, bezvredni i loši ljudi, ali garantujem da su svi oni koji su ponekad nagazili na neki trn, mnogo, mnogo bolji.

  2. „Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.“
    Draga Alisa, uglavnom ćutim o tome kao i ti, uz malo manje trnovit put sve važi i za mene (izuzev davanja krvi- kad sam pokušala 1991. da dam krv, izbacili su me napolje „Beži mala, ako uđeš tebi ćemo dati, vidi kako si bleda“- a uvek sam takva..) Znam koliko je retko to što imamo i uvek se osećam kao da nekome stajem na muku…

    • Slušajte me vas dve – u ovo vreme, kada većina ljudi nema posao, a velika većina zaposlenih odlazi na taj posao s grčem u stomaku , prava je blagodet čuti da uopšte ima zadovoljnih ljudi, poslom, platom, uslovima, svime.
      I zato prestanite, molim, da imate taj osećaj krivice da ste zadovoljne u moru nesrećnih i nezadovoljnih i uživajte u tome- Uostalom, zaslužile ste svaki gram tog zadovoljstva.

    • Uh… Na kraju se tešim time što bar na sebi svojstven način pokušavam da ovaj svet učinim boljim, lepšim, humanijim, čistijim…. na sve načine na koje umem i koji su mi na raspolaganju.

      • Kao klinka sam se zaluđivala idejama koje su bile nešto poput revolucije :-P.. u ekologiji ili bilo čemu drugom…posle sam shvatila da mogu da menjam samo sebe, da svojim ponašanjem doprinesem boljitku na bilo koji način i sada samo to i radim. Lepo je znati da nas ima još takvih!

        @Negoslava- hvala!

  3. Lepo … ipak si na kraju imala sreće … nadam se da ćeš do kraja života raditi posao koji voliš (Izaberite posao koji volite, i nećete morati raditi ni jedan jedini dan u životu. – Konfučije) … Samo moram da se vratim na deo o davanju krvi, Davalac sam od svoje 18 godine. Donator sam koštane srži i zaveštao sam organe pre dosta godina (prvo ja pa svi ovi političari 🙂 ) Jedanput pitam ja menadžerku mark. agencije gde sam radio da mi da slobodan dan, samo taj jedan dan kad dajem, čisto da se malo oporavim posto je nocni posao u pitanju. Žena je imala napad smeha, mislila je da se zezam, kao „kao slobodan dan hahaha, da nećeš i topli obrok možda … i tako malo da se požalim i ja …

  4. Lepo… Drago mi je što je tako. Nema razloga da te bude sramota, pa nisi došla dotle preko tuđih leđa. Ali, ima ovde nešto što mi se posebno sviđa – nisi ti tražila vilu sa bazenom, boogatog naftaša i ne znam koji luksuz da bi bila srećna. Sreću si pronašla u pravim vrednostima i to te čini dobrom i dragom osobom.

  5. Немој да те је срамота. Уживај у животу који имаш… Тешко си стигла до њега, и то треба ценити!

      • Наћиће и они своју срећу, схватиће да срећа јесте у малим стварима… Можда ти треба (некако) да им помогнеш да то спознају…

  6. Potpuno te razumem. I sam sam hteo da napišem nešto na tu temu. Ali nisam hteo da bodem oči nikome. Čudna su vremena a ljudi još čudniji. No, uživaću svim čulima u novoj ulozi, jer ni u tvom slučaju, niti u mom, ništa nije palo sa neba. Mislim da smo sve to zaslužili.
    Večeras se to proslavlja u velikom stilu, veruj mi 😀

  7. Подсетила си ме и на сопствено трње и и сопствени стид.
    Ваљда је то заиста тако уређено, што више трња, утолико више стида.
    Поздрав.
    ПС. И, без гордости.
    Тај стид је само богоугодна одговорна скромност.

  8. Drago mi je zbog tebe Alisa.
    Odavno mi znamo tvoja merila i vrednosti. Saglasan sam s’ Oblogovanim komentarom.
    Na žalost…
    Što bi rek’o Balašević: „Sreću nosi neki poštar jako spor…“
    Nemaš se čega stideti Alisa.
    Kod mene je isto kao i kod Ironijexla_a. 🙂
    P.S.
    „Samo ovu noć da izguram, sutra ću već naći dobar izgovor.“ 😉
    Pozdrav!

    • Mislim da znaš koliko je moje mišljenje o tebi visoko. Od srca ti želim da udeneš svoju dušu u pravi posao, da vredi tebi, da se isplati i da sa radošću ujutru ustaješ i krećeš u nove pohode! 🙂

  9. ja bih tebe štapićem po-nos-u, pa bih taj stid pretvorila u ponos!
    znam da se nešto skvrči u stomaku kad se prisetiš tih devedesetih i tog rintanja, ali isto tako znam da si iz svakog posla i pored trista čuda izašla bogatija, jača i spremnija za nove pobede!
    čuda su čudna, pa je zato i Zemlja čuda luda 🙂
    ono što ti daješ svom cvetu i ostalim malim cvetićima je neprocenjivo!

    hvala ti ❤

  10. Imam i ja posao, no neprijatan strašno, samo se ja trudim da ga napravim prijatnim koliko se može.
    Treba biti ponosan zbog toga, jer, iako je u našoj zamlji ovako kako je, ljudi se snalaze, a samo nesposobnjakovići sede kod kuće, uključujući i moje najbliže.

    • Uh… Kad neko kaže da svi mogu posao, ja zaćutim…. Znam da nije lako, a opet, znam da je ostvarivo. Ma koliko daleko i nedostižno zvučalo, ali ako želiš, i ako tražiš – naći ćeš. Imam i ja neke moje koji se pate, plaču i kukaju… A tako malo umeju da se bore za sebe i da traže…. I onda sva moja naklapanja i saveti zvuče kao bajka.

  11. I mene sramota… Doduše nisam u Zemlji luda nego na Planeti… koja može biti svašta… ali to malo zavisi i od naše percepcije… Sve zemlje su manje ili više lude… zavisi ko gleda… i šta gleda… kao i mi 😉

  12. Bila jednom jedna Alisa….Sećam se, prelepo je pisala blogove, uvlačila u priču, smejala se, plakala…. Verujem da joj sada crnci mašu lepezama iznad glave, da je dremljiva od blistavog sunca i slabog koktela sa limunom…
    Ma da, i ranije je odlazila…ne brinem se vratiće se..samo moram da kažem da fali..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s