MR part 7

OrMaybeImJustLonely

7.

Tog kišovitog, olovnog jutra, Bogdan ustrča uz dobro poznate stepenice, i, u nekakvoj roze majici, banu u kancelariju. Vera je u oblaku dima unezvereno vršljala po gomili papira i knjiga na radnom stolu, očigledno tražeći nešto, i kad ga spazi, skameni se.

– Ja sam muška svinja. Dobro jutro. – reče Bogdan sa tupavim izrazom lica očekujući njenu reakciju, usput promatrajući njen dekolte, savim neobično za Veru. Sasvim neobično za njega.

-I tebi. -odgovori Vera pomalo promuklim glasom.

Bio je to onaj isti Bogdan, sa novim sjajem u očima. Bogdan koji posustane u pola rečenice i ode petstotina kilometara daleko. Bogdan koji se uvek vrati i očekuje aplauz. Ovoga puta aplauz je izostao. Bogdan obori pogled na verinu crnu satensku  suknju, pa na njene nove štiklice i upita:

-Šta sam propustio, osim tvog rođendana?

Bogdan stavi na Verin sto kutijicu u kojoj je bio spakovan jedan njegov privezak koji je nosio dobar deo života i papirić na kome je pisalo: Srećan rođendan. Ona je i dalje stajala i ćutala, ćutao je i on misleći „Već sam ti napisao pesmu „Izvini“, sad bi valjda trebalo da je pročitaš ponovo. Kako, bre, Vera, da ugodim svima vama kad imate sto ćudi? Svestan sam da ispadam idiot, ali šta i kako da radim?! Zašto mi nedostaješ kad te nikad nisam ni imao?“ I dalje su ćutali, stajali i gledali se.

A svi nesporazumi su proizašli iz Bogdanove želje da udovolji svima. Sebi više odavno nije ni pomišljao da udovolji, par piva, par pesama i priča, to mu je bilo svo zadovoljstvo. I osećaj da živi za druge. Sada je došao do tačke kad sve te osobe kojima se trudio da udovolji na rogobatan i nakaradan način, jer drugi i nije bio moguć, neće da mu upute ni toplu reč, ni stisnu ruku. Probao je da bude dobar prema svima, a ispao je loš prema svima, ili je bar tako izgledalo sa njihove strane. Što je najgore, nije ispao dobar ni prema sebi. Nije imalo zbog čega da ga grize savest, nije uradio ništa loše, ali svakako se nije osećao ni sasvim dobro.

-Rodjendani su luksuz. Nisi propustio ništa pompezno. Danica i ja smo… Ustvari, nismo… Možda i jesmo… Ona slika ti je u papiru i dalje, nisam je otpakovala. Naslonjena na zid. Javi se autorki. Rekla je pet puta da te podsetim. Mada, možda si propustio onaj koncert o kome si danima pričao. Ma nema veze, ovaj svet je ionako tvoja vikendica. Baneš kad imaš vremena.

Vera je bila povredjena. Nije navikla da je polivaju naizmenično vrelim i ledenim mlazevima. Znala je da mu je nedostajala, mada joj to nikad nije rekao. Znala je da slana morska jutra podsećaju na nešto što nemaš. Znala je, znala je veoma dobro mnogo toga što mnogi ne znaju. Znala je da umiremo svakog dana sve više, da dani ubijaju, da lagano kopnimo, da nas pije svaki novi sumrak. Svega ovoga neće biti. Zapravo, svega će biti, samo bez nas. Plašila se onog dana kada će priznati sebi da je pustila vreme da ide nizvodno, u slobodnom padu, bez volje da ga oboji, bez snage da ga uspori, bez želje da ga ulepša. Samo puki posmatrač sopstvenog života. To je najstrašnija misao koja je postojala u Verinoj glavi.

– Jebeš sliku…- promrmlja Bogdan odsutno zureći kroz otvorena vrata terase – Šta se dešava sa poslom?

– Ništa posebno. Ludnica kao i uvek. Sutra moramo za Zagreb, da ponudimo nekim jačim knjižarama naša izdanja.

-To bi moglo ispasti zanimljivo. – reče Bogdan, sede za svoj sto i upali kompjuter. Na ogradu terase slete nekakav sivi golub, pa prhnu i odlete dalje kao da je samo zbog toga tu sleteo.

Taj radni dan je protekao bez mnogo reči između Vere i Bogdana, bilo je raznih razloga za to, ali najveći je bio nagomilani posao zbog Bogdanovog odsustva. Tog popodneva, on po običaju odšeta do svog stana sa neraspakovanom slikom pod miškom. Vreme beše sunčano i prijatno, a jesen na pomolu. U malenoj trpezariji, odloži još uvek neraspakovanu sliku na jednu stolicu, pošto ju je postavio naslonom do zida, zatim otvori jedan ledeni Beks od pola litra, otpi dug gutljaj s nogu i tako stojeći izvadi telefon i gledajući zanešeno u papir na slici, pozva slikarku.

-Pa dobro gde si ti? – začu se iz Bogdanovog telefona. U Anjinom glasu je bilo i sreće i uzbuđenja i nervoze.

-Daj, bre, nemoj i ti da me daviš tim citatima nenadjebivog jebivetra, panonskog smornara, dosta mi je što se Vera fascinira njime, smatrajući ga za pisca. Gde sam? Tu sam, evo, išao sam na neki put, to je sve. Nego koliko novaca za sliku?

-Kakav put?

-Šta te briga!

-Onda, 12.000 evra.

-12.000 čega?!

-Evra.

-Za šta?

-Za sliku.

-Hm. Sve i da si Mona Lizu naslikala ja te pare nemam, ti to znaš, kao što ja znam da slika ne vredi toliko.

-Paaa, ako nemaš novac možda imaš nešto što meni treba.

Ding dong! Neko je zvonio.

-E, Anja, samo se ti zajebavaj, neko mi zvoni, čujemo se kasnije.

-Dobro. Da nisam i ja čula tvoje zvono bila bih ubeđena da me lažeš. Ćao.

Bogdan otvori vrata, Neva ćutke prođe pored njega, tresnu tašnu o hrastov stočić i sede u fotelju.

-I, kad će svadba?

-Čija svadba? – Neva se nađe u čudu.

-Pa naša.

-Ti mene prosiš?

-Da.

Neva skoči sa fotelje i baci se Bogdanu u zagrljaj ukvasivši mu obraz svojim suzama. I on je zagrli jako i tako ostadoše neko vreme, klateći se lagano levo, desno. Nije neka prosidba. Nije neki poseban način. Možda samo sasvim očekivana stvar. Utabano, svakodnevno, očekivano.

Advertisements

3 thoughts on “MR part 7

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s