Ne pišem baš često u poslednje vreme, priznajem. Pokušam da nešto iskuckam, ali kao da su mi se prsti smrzli, ne ide, reči prazne i providne, obrišem, ustanem, prošetam pa se opet vratim. Onda malo prošetam i po (meni) dragim blogovima. I tako vrlo često naletim na jednog „bezobraznog“ Wojciech koji me uporno podseća da je život (uprkos svemu) lep, da ga čine sitnice, da budem zahvalna na svemu što imam, da ne zujim i ne zvrndam, već da se nasmejem i budem ono što jesam, ma koliko se ja trudila da budem velika, jaka stena, ipak sam samo devojčica, umrljana suzama, bojicama, zatrpana knjigama i svojim ilizijama kojima gradim svoju tvrdjavu. I sve to moje zazidano on lepo razida, naslaže ciglu na ciglu i kaže mi svojim tekstovima da prestanem da lažem sebe. Život je divan, i ti ljudi, ti naši koji nas vole čak i kada viču, kada spavaju, kada jesu i kada nisu tu, vrede čitavu riznicu svog svetskog blaga. Njegove reči me poput šamara trgnu i probude, natera me da se nasmejem i pogledam drugačijim očima.
I prodju tako dani, a ja opet od razidanog zidam i opet sebe zazidam, pa moram da se vratim na njegove stranice, tražim pomoć da nadjem tračak sunca koji će me po ko zna koji put podsetiti ko sam. I kako je lepo voleti bezrazložno, ne tražeći ništa za uzvrat i uživati u trenucima. Da je ovaj ovozemaljski život kratak i da ga treba bojiti samo veselim bojama, lepim notama, dugim šetnjama, osmesima, zagrljajima, nadom, razumevanjem.
Kada me zatrpaju tamne senke i tmurni oblaci otrčim do njegovih stranica da me kao stariji brat podseti kako postajem nadobudna i siva, da sam ponovo zatrpana suvišnim rečima i da se žalim na se što treba i što ne treba, istuširam se njegovim čistim rečenicama i ponovo zablistam kao žena, kao majka, kao biće. Opet lagano razidam, složim i odskakućem niz drum. Zviždeći. Smešeći se. Lagana kao oblak. Hvala.
Alisa u zemlji luda 