Zidano, razidano, zazidano

311540_229655513753416_146701118715523_673580_4449158_n

Ne pišem baš često u poslednje vreme, priznajem. Pokušam da nešto iskuckam, ali kao da su mi se prsti smrzli, ne ide, reči prazne i providne, obrišem, ustanem, prošetam  pa se opet vratim. Onda malo prošetam i po (meni) dragim blogovima. I tako vrlo često naletim na jednog „bezobraznog“ Wojciech koji me uporno podseća  da je život (uprkos svemu) lep, da ga čine sitnice, da budem zahvalna na svemu što imam, da ne zujim i ne zvrndam, već da se nasmejem i budem ono što jesam, ma koliko se ja trudila da budem velika, jaka stena, ipak sam samo  devojčica, umrljana suzama, bojicama, zatrpana knjigama i svojim ilizijama kojima gradim svoju tvrdjavu. I sve to moje zazidano on lepo razida, naslaže ciglu na ciglu i kaže mi svojim tekstovima da prestanem da lažem sebe. Život je divan, i ti ljudi, ti naši koji nas vole čak i kada viču, kada spavaju, kada jesu i kada nisu tu, vrede čitavu riznicu svog svetskog blaga. Njegove reči me poput šamara trgnu i probude, natera me da se nasmejem i pogledam drugačijim očima.

I prodju tako dani, a ja opet od razidanog zidam i opet sebe zazidam, pa moram da se vratim na njegove stranice, tražim pomoć da nadjem tračak sunca koji će me po ko zna koji put podsetiti ko sam. I kako je lepo voleti bezrazložno, ne tražeći ništa za uzvrat i uživati u trenucima. Da je ovaj ovozemaljski život kratak i da ga treba bojiti samo veselim bojama, lepim notama, dugim šetnjama, osmesima, zagrljajima, nadom, razumevanjem.

Kada me zatrpaju tamne senke i tmurni oblaci otrčim do njegovih stranica da me kao stariji brat podseti kako postajem nadobudna i siva, da sam ponovo zatrpana suvišnim rečima i da se žalim na se što treba i što ne treba, istuširam se njegovim čistim rečenicama i ponovo zablistam kao žena, kao majka, kao biće. Opet lagano razidam, složim i odskakućem niz drum. Zviždeći. Smešeći se. Lagana kao oblak. Hvala.

Advertisements

Miholjska zima

tumblr_m1dlv28AJ01qahuhjo1_r1_1280

Zrak sunca koji se odbio od njegovog cirkona i lupao po mom prozoru lagano je umirao u to  zimsko popodne. Otvorila sam prozor i krajičkom oka videla kako lagano nestaje niz drum, skučen u tom svom malom životu, poguren pod teretom problema, ukalupljen pravilima. Nesvestan mog pogleda guta drumsku prašinu. Al znam… Već sam vam pričala to, ustaljeni scenario malih ljudi.

Ovih dana se slabo sećam prošlosti, okrenuta sam nekako malko udesno, zurkam kroz trepavice pod naletima ove miholjske zime…

Istrašujem granice svojih snaga, koliko koraka još dalje, koliko minuta više bez sna. I sve je lepo i sve sa razlogom. To maleno biće dok me svakodnevno trenira ja postajem jača, znam to, postajem bolja, i nekako duševno lepša, nema mesta za sentimentalnosti, samo beskrajno more nežnosti i tepanja.

Znam, ovi trenuci blaženstva brzo će proći, svesna sam toga, pokušavam da ih upamtim do tančina kad već ne mogu zaustaviti vreme. Plovim u svom čamcu okružena plavetnilom malih očiju. Svaki osmeh me kupi poput dijamanta, svaki glas da snagu da ponovo ustanem i krenem. Ja sam sad tako velika da samo u ta dva para beskrajnih očiju mogu da stanem. Nečiji sam centar sveta, nečije sve, stub, oslonac, hrana za oko, usne, nos, dušu. I baš zato me ništa drugo ne dotiče. I baš zato sam ponosna na to moje iznedreno carstvo.