Nekada davno, jednog neparnog meseca jedne parne godine, neko mi je sasvim javno i sasvim neprimereno izgužvao srce. Pošto imam ludu naviku da svoje srce sasvim iskreno stavim drugom na dlan, jer jedino umem da igram otvorenih karata, to moje drhtavo srce našlo se i na tim rukama. Te ruke su bile utočište i beg iz dosadnog i surovog srca. Tu je moje ogoljeno srce kucalo u svakodnevnom ritmu, ne sluteći i ne mareći da li će naići nečije crne misli.

Bol koji sam osetila u trenu je bio potpuno neuporediv sa bilo čime. Imao je žutu boju, sasvim ljutog ukusa, teskoba koja je gušila i lagani ritam bluza. I onda se sve to pretvorilo u beskrajnu plavu boju, jednu jedinu nijansu… Kao da sam postala gluva i slepa, naizgled mrtva, a tako iznutra živa, batrgala se po prašnjavom drumu i grebala noktima tlo, a ta, nekad prijateljska, silueta postala je izdajnik…

I nije najveći bol taj što mi je srce zgužvano titralo na mokrom pločniku zaboravljenog grada stoletnih lipa. Odlazeći tako preplašen i ukočen, potpuno svesno zgazio je na moju ruku. Iz tih prstiju koje su krvarile, nekad su se nizale tople reči, zagrljene rečenice, priče za buduće dane, eseji nekih mladosti, knjige koje leče… Možda se uplašio da ću izdaju koju sam doživela prepričati i pustiti u etar, pa ga tako naočitog i dobro objašnjenog ne prepoznaju ovde među mojim veštičjim pričama… Kako takav obajsjan istinom, dok mu se kroz vene provide sve laži i još više sve one neizgovorene reči, da i dalje bude isti svetac internetskog raja?

Te noći drhtala sam kao zgaženo štene i lizala svoje rane. Bez snage da mislim, osećam, živim. Te noći pokušala sam da razumem zbog čega ljudi rade takve stvari. Zbog čega odbacuju i gaze, a prigrljuju uljuljkanu laž pod svoju mišku… Da li je biti hrabar uvek u istoj ravni sa biti lud ili ponekad može biti sinonim i za to kao što je – biti čovek, biti prijatelj i biti svoj, iskren, drugačiji…

Dugo nisam pisala. Slova u mojim prstima su bila ranjena, kriva, neprepoznatljiva i bolna. Moje misli su bile jedno veliko klupko pitanja. Nisam ni govorila, nisam ni plakala, samo sam beskrajno mnogo hodala i hodala, lepeći tragove svojih stopa na svim stazama grada, pokušavajući da sve što sam nekada mislila dok sam tu hodala sada zgazim i prelepim.

Peglala sam svoje zgužvano srce starim knjigama i filmovima, ali neke oštre ivice ne daju se ispeglati… Dugo nisam ni pričala o tome, nisam tražila savete, nisam odala nikog, jer bih onda još jednom ranila sebe. Kriva sam sama, zar ne… Ko još normalan stavlja drugima svoje srce na dlan?!

Ritam uvelog lišća

Posted: 23 septembra, 2020 in Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Moj maraton nekako ubrzava u proleće. Kad je leto u jeku tada sam svetski šampion u osmehivanju i vedrini. I tako zatrčana i zadihana uvek nespremna utrčim u ćutljivu jesen… Ovako bučna i zajapurena od letnjih žega, ogrnem se tišinom da ugrejem srce i prosto ne znam šta ću sa sobom. Pomalo ćutim. Onda pokušam da prepoznam kej koji se šatirao svim nijansama žute. Nije isto. Ni ja nisam ista. Ni reka nije ista. Ne znam zašto me uvek jesen uhvati nespremnu i ubije me tako javno i bezobrazno. Niko ne pati za mnom, jer verovatno i ne znaju da sam izdahnula sa prvim opalim listićem. A možda jednostavno znaju da će sve opet biti dobro kada me povetarac bude zagolicao u nosu i kada kinem i opet oživim. Još jedan od mojih Bog zna koliko života…

Brojim na prstima – septembar, oktobar, novembar… Pune mi šake zimskim vetrova, snegova, mraka i sumornih jutra… Kako pretrčati do aprila? Što brže, žmureći, zapušenog nosa, ušiju… Sakrivena i zatrpana jaknama i šalovima krijem svoju toplinu od jutarnjeg mraza, ljubomorno čuvam tu iskru letnjih dana koju mi krade svaki novi hladni sumrak.

Na čelu neke nove bore. Senke pod očima. Usne neme. Snovi prazni. Ne umem ni da maštam kada me zima takne. A tek je jesen, tek se ušunjala u ovo moje malo mesto i krade mu boje, vešto podaturajući svoje šarenilo, koje će vetrovi svakodnevno odnositi u nepovrat…

I ovo leto su mi nekako ukrali. Prekrivali, zabranjivali, stavljali po strani, govorili da se strpim. Ja sam svoj spakovan zavežljaj stavila preko ramena i krenula. Gde ćeš? Koga si pitala? Idem…Idem da usolim kosu, da trčim po pesku, da slušam mediteranske vetrove i da govorim samo lepe reči koje znam na tuđim jezicima… da se sakrijem pod vodom, da slušam priču usamljenih školjki, da u sve što jedem dodam origano… I da pod mesecom slušam šumorenje plavih kapi… Idem da živim, i nikog i neću da pitam, i ne treba da pitam. Ni mene niko ne pita da li mi košava ruši snove i odnosi maštarije…

A sada moram da nadjačam ovaj sumorni ritam uvelog lišća. Da ga ubrzam, razveselim. Da spustim roletne, pojačam muziku i plešem u sobi. Iako me jesen već ubila, praviću se da to ne znam. A mnogo bi mi lakše bilo da se pravim da to ne znam na nekom toplijem mestu, recimo dok ubacujem novčić u fontanu jednog večnog grada…. Kažu da svi putevi vode tamo. Možda samo treba da odlučim i krenem….

Imala sam lepo detinjstvo. Bez mnogo para, ali mnogo ljubavi. Puno ljudi, puno familije, rođendani, slave, godišnjice, svadbe… Bila sam deo svega toga, a opet kao neko drugačije parče koje se ne uklapa u postojeću slagalicu. Nisam bila kao ostale devojčice i to je često žalostilo moju majku. Zar moraš tako, zašto ne budeš kao sve druge devojčice…. Bledele su suknje u mom ormaru, prerastala sam haljine gotovo neobučene, gledala u neke dečake koji nisu bili reprezentativni primerci tadašnjih merila… Slušala muziku zbog koje komšije zatvaraju prozore i skreću pažnju mojim roditeljima da to nije u redu. Ili nešto nije u redu sa mnom.

Ušla sam u neke lepe godine, videla da je svet mnogo širi i šareniji nego što sam mislila, ukolotečila se nekako, prihvatala pravila i postala deo svog tog sveobuhvatnog šarenila. I onda nekako, potpuno slučajno, srela me jedna pesma… Zagolicala me, očešljala vetrom, promenila stranu razdeljka, podigla do neba, protresla za ramena i opomenula me da moram biti svoja, a ne obična. Ne ona koja se svima dopada. Ne deo mase. Moram biti svoja onakva kakva jesam. Trepćem i čudim se, toliko napora da budem kao sve ostale devojčice, toliko muke i zaboravljenih želja, toliko truda da se uklopim… Šamar te pesme me oživeo, ponovo rodio. Opet sam bila živa, ali opet je i zabolelo negde u pleksusu, gorko i tupo, opet sam bila delić slagalice koja se ne uklapa…

Dobro, bre, Šobiću, znaš li da me truješ svojom dobrotom od kad sam saznala za tebe? A nije to malo, četrdeset i prva mi je. Misliš da je pametno to što si deliće svoje duše kroz pesme rasipao na nas, pa sad sediš kući tako okrnjene duše i čekaš da kroz nas isklijaju? Kad već znaš koliko to boli, zašto si pustio na nas čopor svojih reči? Budim se sa ukusom mora u ustima i tražim svetionik kroz prozor… More je od mene kilometrima daleko….

Često me majka prekorno pogleda kada zapalim cigaru, ako mi dodaju drugu čašu, ako naručim pesmu i još, ne daj bože, dam bakšiš muzici… A već sam velika i svoja, sa svojom platom i svojom porodicom. Ali, problem u njenim očima je taj da sam se sve manje uklapam…

Mnogo njih sam protivzakonito oživela kroz svoje pesme i priče. Prepričavaju se neke moje ljubavi. Prepisuju. Prepoznaju se i sumnjaju. Ti si, Šobiću, rekao da mogu u stihove moje kroz moje srce. I došli, prošli, zalutali… Tumaraju internetom, kradu me po tuđim blogovima, stavljaju one jezive cvetne okvire na moje citate, mnogi ih svojataju, mnogi ih prepisuju, dopisuju, prisvajaju… Shvataš li da si saučesnik u mom zločinu, Šobiću?! Sve te duše koje lutaju zarobljene u mojim rečima. I pitaju me da ih oslobodim, a ja ne znam kako. Možda i ne želim, jer te moje srednjoškolske i studentske ljubavi sam prisvojila kao tetovažu na svojoj koži. Kako da ih oslobodim kad su sada deo mene? Kud ću takva, zmija nisam, pa da kožu svoju ostavljam za sobom.

Nisam dozvolila da me promene vremena, ljudi, knjige… Ovako čupava i tršava, kao Janis Joplin, kao ti, ubedio si me da moram ostati svoja. I jesam, do kraja sam ostala ono što jesam. Što mi nisi rekao i da je to tako teško? Ratovi su u meni i oko mene. Orkani, bure, oluje…. Žmurim, ali šta mi to vredi, sama sa sobom i dalje u istom bolu i istoj koži. Ne mogu van. Budim se i spavam sa istim snovima. Retki me još podnose i traju uz mene… Retki i najbolji i moji.

Ne umem da sviram gitaru, a imam je u kući. Kad neko svira, ja i ne dišem. Ne valja, Šobiću, bit heroj… Rekao si, a opet se koprcam i jurišam na vetrenjače. I što je najgore, svoju decu trujem tvojim rečima… Pravim od njih tvoje buduće ratnike. Onakvi kakvi treba svi da budu, sa srcima velikim kao kuća.

Nisam morala na fakultet, ali se i meni omaklo… Još tragam za mačkom kojoj ću diplomu da okačim o rep. I još gore, upisujem sve te nove godine koje dodaju, da saznam, da vidim, da progledam, da budem bolja…Ne vredi, ista sam, jednako siva, jednako gorka. Ali i dalje tragam za vinogradom s kim ću naći mir. Da stanem, zastanem, da ne jurim papire, produžavam vozačku, plaćam porez, da ne nosim masku, jer moje ludilo nije prelazno… Da mogu da budem svoja. Na svome. Da stanem i zastanem i ostanem. A znam dobro, da bih progledala, samo treba da zažmurim i ućutim…

Šobiću, izvini što ja ovako, ali ti i ja smo odavno na ti… Od tvoje prve pesme kojom si me zarobio, prisvojio i otrovao dobrotom. Nije to dobro, niti pametno za mene, niti lepo od tebe. Ovo je sada svet potpuno drugačiji i za neke drugačije ljude. Kako da se snađem u ovom svetu, dok mi tvoje note kolaju venama!? Kako ovako goloruka, sa otvorenim srcem, na bajonete pogleda i reči…

Znaš, dođe mi da sednem u auto i uputim se tamo kod tebe, da te nađem i da ti u lice kažem da si kriv što sam ovakva. A onda bih te ovim svojim rukama zagrlila tako jako i plakala… Plakala bih tri dana i potopila ti suzama onaj tvoj džemper za vinograd, da znaš! I rekla bih ti da si previše veliki za moje srce i me žuljaš, a ne znam kao da te iz srca izbacim! Veliki si ti čovek… Najveće himne nastaju mraku. Kad si tužan, kad ćutiš, patiš, a pevaš. I što se mene tiče – nikada i ne moram postati deo te velike slagalice. Napraviću svoju slagalicu, novembarsku , morsku, sa ili bez svetionika, ali svoju. Tu ću se uvek uklopiti. Naučio si me da se ne uklapam, već da stvaram, da govorim i pevam. Da živim. Da volim. Da svojoj deci dam krila i da ostavim otvoren prozor. Da je ljudski plakati i patiti. Da treba živeti srcem. Ja drugačije ne umem. I neću.

U pravu si

Posted: 15 septembra, 2019 in Moja kristalna zrnca

Jesam, priznajem, često sam noću budna gledala tvoje usnule oči i pitala se šta sanjaš…

Patetično tražim tvoj pogled u gomili ljudi i svaki put u njemu slutim dubine u koje ću zaroniti. Kada izostanu, ja svoju dušu pokidam na stotine komadića, pa onda, pod okriljem noći, dok spavaš, lepim i sastavljam mozaik moje duše. Izmeštam i mešam delove, stavljam moguće i nemoguće, pokušavam da svoju opsesiju tobom pretvorim u običnu ljubav. Ne vredi, kako god da zamislim i odlučim, ti ostaješ jedini bitan drhtaj mog srca.

U četrdesetoj zaglavljena srednjoškolka. U mom srcu milion rifova gitare, stotinu hiljada basova života, navijen sat na zauvek… Zašto ne umem da prerastem svoju patetiku…. Da li je moguće četvrt veka svakodnevno se zaljubljivati u istog čoveka…

Ne volim neke pesme koje te nevidljivim zidovima dele od mene, prisustvo nekih ljudi sa kojima imaš odvojene srećne uspomene…

U pravu si, ja sam sama kriva za svoju setu i zamagljen pogled, bezrazložne večernje tuge i jutarnju prazninu. Izgleda da ja ne umem da vatromet tvoje ljubavi rasporedim na svakodnevne luči šibica, već kao zavisnik od tvog prisustva iznova i iznova tražim nove kapi tvoje čarolije koje će me pretvoriti u jedinstvenu i jedinu…

Osamnaesta….

Posted: 17 februara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Iza nas sedamnaest godina braka…

Znam, deluje puno.

Znam i to da će mnogi razumeti kada budem rekla da tek sada znam da se oslonim i budem stub istovremeno. Da se tek sad ludački zaljubim u tog istog čoveka koji mi je još iz tinejdžerskih dana bio izvor svih leptira koji mi ludački mašu krilima u stomaku.

Kada se zaljubiš u mojim godinama nema leptira. Samo ti nekako u trenu utrnu prsti na rukama. Osetiš udarac u pleksus. Zažmuriš i dopustiš da budeš i slep i gluv. Da hodaš i po vodi. Ćutiš i vrištiš i veruješu trenu dok se ruše svetovi. Nema jačeg osećaja od osećaja sigurnosti. Kada znaš da si siguran i u trenu smaka sveta. Da je taj neko pored tebe i da će tu ostati i kada umiru galaksije. I kad se u pola noći okreneš na drugi bok i osetiš toplinu.

Ništa više od toga ne treba… jer znaš da ako ode i preko pola sveta, iza svih tih okeana i planina granice su u nama a ne oko nas. e tek tada kada izgradiš i shvatiš te granice, bićeš slobodan, kao ona ptica na raširenom dlanu… .Uvek možeš da doletiš i odletiš, izbor je na tebi. I samo tad, kad jedino što želiš bude to da se vratiš i budeš tu na tom otvorenom dlanu značiće da si i slobodan i nečiji u isto vreme…. I samo to je definicija prave i iskrene ljubavi.

Ne ostavljaj me samu…

Posted: 17 februara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Ne ostavljaj me samu. Često se uhvatim za čašu pa mi srce još više poraste. Sanjam mračne snove. Dani mi imaju dva sunca. Ćutim i gledamu prazno. Drhtim. Slušam staru muziku. Porastem i prerastem sebe u sebi, pa mi ni ovaj svet nije dovoljan. Preskočim planine i pevam, ovako bez sluha. Eho se vraća…

Ne ostavljaj me samu. Potrčaću u susret proleću ovako bosa, a još je zima… Zalediće mi se srce. Nećeš me prepoznati kad se vratiš. Nećeš znati da sam tako ledena sagorela.

Nemoj, molim te, da me ovako dugo ostavljaš samu… Neke druge note useliće mi se ispod šiški… Ubiće me lovci misleći da sam košuta na obodu šume do tražim po snegu tvoje tragove. Zamrzeće me mesec što svake noći stoji po strani dok ja razgovaram sa zvezdama.

Ne ostavljaj me samu… Izlizala sam Desankinu knjigu tražeći tvoje ime. Nalazim ispresovane deteline sa četiri lista. Čitam između redova. Nečiji osmeh. Nečiji pramen. Osmeh. Drhtaj. Reč. Tebe nema. Samo miris prošlosti.

Odlutaću….Izgubiću se u ovom besmislu sadašnjice. Ne razumem moderne note. Zastane mi srce dok gacam po sveopštem besmislu. Tražim toplinu. Osmeh. Korak. Krik bez glasa… Vrati me nazad u ono neparno proleće. Vrati mi kovrdže i pusti me da hodam bosa. I budi tu… Budi tu da mogu da pronađem put ka sebi.

Nebo pod kamenom

Posted: 31 januara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Alisa u zemlji luda

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si…

View original post 310 more words

Nekada

Posted: 17 januara, 2019 in Moja kristalna zrnca

Alisa u zemlji luda

Do malog ateljea na tavanu dolazilo se merdevinama kroz  otvor u plafonu hodnika. Na njemu tamne  orahove daske, koje su je odvajale od ostatka sveta, koje su škripale kada bi otvarala poklopac, i ta škripa, poput čarobnih nota detinjstva, živi u njenoj glavi. I miris pite razvučenice kakvu niko posle bake Banije nije umeo da napravi. I stari razdrndani kasetofon na kome je otpao crveni taster sa natpisom „rec“ jer je neprestano snimala pesme sa „radia 202“. To danas niko ne bi razumeo. Kako objasniti nekom da nije bilo diskova, ni interneta. Nije bilo mobilnih telefona, i verovali ili ne, i tada se živelo. Nije bilo šarenih kineskih radnji u kojima ima sve od igle do lokomotive. Ali tada je Branka imala neponovljivih šesnaest, sedamnaest, osamnaest… Godine kada si vladar sveta, kada ti je srce veće od neba, a oči sijaju od sreće. Godine kada je i malo ničega dovoljno…

View original post 34 more words

Razvodnjenost

Posted: 16 januara, 2019 in Moja kristalna zrnca

c4d7c6994eba9f6df3e8bba101751eb7

Čim sam dobio pozivnicu od zajedničke prijateljice znao sam da ću (hteo – ne hteo) sedeti za istim stolom sa njom. Nisam je video tri meseca. Kada bí neko počeo priču o njoj menjao sam temu. Kada bi me pitali za nju ja bih uz pravi glumački osmeh govorio takve diplomatske idiotarije da na kraju ni meni samom nije bilo jasno šta sam rekao.  Ruku na srce, ionako mi ništa nije bilo jasno.

I tako, eto nas na rodjendanu, dvadesetak zvanica, a ja osećam kao da sam u nesnosnoj gužvi. Ona, nekad moja Sonja, sedi nekih dva metra od mene. Crvena haljina, upečatljive mindjuše, šminka, štikle. Sve ono što ona nije. U našem braku toga nije bilo. Bila je kao trener fudbalskog tima – trenerice, prodoran glas sa prizvukom nezadovoljstva, patike, čarape sa likovima iz crtaća, kosa u rep, većito užurbana, nervozna, zauzet gard da na svaku reč krene da udara nisko,  ironično… Nema nakita, nema šminke, nema osmeha, lepih reči. Nema zagrljaja, nema sjaja u očima, nema ničeg što poput mosta ide od čoveka do čoveka.

Ova nova Sonja se smeje, govori tihim baršunastim glasom, meni potpuno nepoznatim, sedi kao dama, (opet je propušila), ali koristi isti parfem… To me je u trenu totalno poljuljalo, na trenutak sam zažmurio i ubedio sebe da je vreme stalo, ili se vratilo unazad, kako god…. Samo ovo što jeste – ipak nije. Ali jeste. Ipak jeste. Sonja se sofisticirano uvlači pod kožu čoveku koji sedi pored nje, profesoru istorije, tršavom tamnoputom Apolonu…

Okrenuvši se u trenu prema meni prostrelila me pogledom, zatim se pitomo nasmešila i opet okrenula glavu u drugom pravcu. Nisam shvatao šta želi – da mi pokaže svog udvarača, da je primetim, da budem ljubomoran, ljut, ponižen… Od svega, u meni je samo rasla praznina. Taj mučni osećaj praznine, kidao me iznutra, razdirao. I ono malo nečega što je ostalo nakon njenog odlaska sada je kopnilo. U trenu. Srušeno. Do temelja. Kao nelegalna gradnja. Kao kule bliznakinje. Prostor koji je ostao prazan sada boli. Nisam žalio za njom. Žalio sam za vremenom koje mi je otrgnuto. Šest godina koje  su blještale i sjale odletele su u nepovrat kao dečiji helijumski balon.

Ustao sam i izašao do kola, kao da uzmem cigarete. Već je pala noć, mračno i vlažno, samo lavež pasa i ja. Palim cigaretu, a ona moja praznina u grudima štipa i razbija me, pulsira u slepoočnicama. Amputiran deo mene bez anestezije i psihološke pripreme. Sam sa sobom na ivici sam da vrištim i plačem. Ubeđujem sebe da izdržim još dva sata, makar sat, smisliću već nešto nešto da izađem i odem, da kao fantom neprimetno odem, nestanem.

Ulazim ponovo, galama i smeh, muzika. Sedam na stolicu. Prilazi mi Jelena, pita je l sve u redu. Kažem da jeste, samo sam po cigarete izišao. Njen je rođendan, nema smisla da je moj gnev zarazi. Nasmejao sam se i zagrlio je. Pričamo tek tako, smejem se, ona mi priča o novom poslu, novi ugovor, angažmani, slike, izložbe, galerije…. Radujem se zbog nje, dobra je moja Jelena, znamo se više od dvadeset godina. Pita me kako sam, a zna me ona dobro, zna da nije sve onako kako govorim, uprkos mom smehu, uprkos rečima. Morala je, kaže, da pozove i Sonju, očima se izvinjava, povija ramena… Razumem te, kažem, život ide dalje, odrasli smo ljudi.

Sonja ustaje i teatralno pozravlja prisutne, izvinjava se što mora da ide i odlazi.  U trenu kad je stigla do vrata naglo se okreće i prilazi mi. Pita da li sam kolima i da li želim da je odvezem. Gledam u nju i ćutim. Žao mi je, nema mesta. Čudi se kako to i koga vozim, s obzirom da sam sam. Ne odgovaram. Ona odlazi. Vidim kako iz torbe, kao slučajno, ispada novčanik. Okrećem glavu i pravim se da slušam i učestvujem u razgovoru. Misli su mi skroz na drugoj strani, ali, uprkos svemu, nijedan novčanik sveta me danas ne bi mogao kupiti. Ni suze, ni osmesi. Ni pogled ispod obrva, ni dodir ispod stola. Ništa ne može isplatiti praznu dušu. Naročito ne hladne, usamljene noći kada sam sam sa sobom, jedan na jedan….

Sve za Otiliju

Posted: 25 decembra, 2018 in Moj takozvani život, Otilija i ja

sparkler-677774__340

Nekako nam je promaklo par godinica i eto, sasvim smo se nedozvoljeno uozbiljile u našim tridesetim…. Tridesetim na pragu četrdesetih….

Eto, tek tako, život je preuzeo neke svoje poteze, pomalo nas upregao, pomalo smo dozvolile da nas prekori i pokori, ali sasvim sigurno sve smo to i same želele, prečesto, prejako, svaki put kad bi se strmoglavila zvezda sa neba, svaki put kada bi srele odžačara, žmureći držeći se za dugme…

Ostvarile smo svoje nacrte. Porasle i prerasle neke stvari i neke ljude. Sustigle smo i prestigle, ostavljajući daleko iza sebe neke šaputave prekore i neke poglede stisnutih kapaka. Sada je došlo naše vreme da budemo velike. Da svojatamo jedna drugu, da se smejemo onim bezbrižnim vremenima i novonastale probleme rešavamo telefonski jedna drugoj. Ne srećemo se baš često, zima nas ugurala u toplinu sobe, uposlila malim bićima i velikim strepnjama oko njih… Ali svaki put, kada pred san razmišljam kako razmrsiti životne čvorove pomislim kako bi to Otilija uradila… Jer ona život čini jednostavnim i šarenim…

Mračno srce

Posted: 24 decembra, 2018 in Poetski vitraži

sad broken heart Wallpapers Lovely Heart Touching HD Sad Girl Wallpaper for Broken Heart Alone Girl

Pa dobro,

možda sam ja mogla

i jače da te grlim,

da te smelije pogledam

kada se sretnemo na ulici.

 

A bila sam tako hladna,

prepametna i sujetna

i tako daleko bolja

od svih devojaka koje si znao,

samo sto ja nisam bila dobra sebi…

 

Mrznuo si na snegu,

polevale te kise,

srce bilo veliko

kao stoletne vinske bačve,

a prazno kao mrak.

 

Uvek sam odlazila,

nikada ništa nisam obećala,

nikada ništa dala,

gazila po zemlji kao po oblacima

i bila sama sebi dovoljna…

Čovek Koji Me Voleo

Posted: 21 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

montakhab-deymah96-10

Strah me da se okrenem i pogledam u juče…

Tamo su tvoje oči, sve više smeđe, sve manje nasmejane.

Molim tiho u sebi da je tamo manje mog greha prema tebi, nego što slutim.

Ja sam ti krala vreme i davala trenutnu sreću, začarala te svojim lelujavim rečima i svojom svetlećom tugom. Hteo si da moju samoću ogrneš i ugreješ.

Moju ulicu svojim velikim srcem si popločao.

Sećam se, čekao si na moj mig i skakao u isti mah. Budio se i spavao po mom rasporedu. Ništa nisi tražio. Grešna mi duša, ko dete si u moje šake gledao i drhtao. Ukus starih vina na mom jeziku, a u očima predeli dalekih krajeva. Nismo bili tamo. Nismo mi bili mi ni ovde.

Naiđem ponekad. Sretnem te. Nema kiša. Nema vetrova. Nema sunca. Jednom si rekao da je dovoljno da samo jednom zazvoni. Tišina je, tišina kao pred smak sveta. Nemam više šta da ti kažem. Moj nestanak je bio moj spas. Za tebe je bio početak. Početak doba tišine. Početak koji smaoti možeš da prekineš nekim drugim glasovima, nečijim tuđim smehom. Volela bih da čujem tvoj smeh kako odjekuje. Možda sam sebična, ali zbog mene same tvoja sreća bila bi blagoslov. Značilo bi da nisam kriva. Ali znam, kriva sam.

 

 

Slomljena lutka

Posted: 20 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

largeTražio sam okolo nekog poznatog da malo popričam, da promenim stare teme i unesem malo novih boja. Tad sam je video, natovarenu koferima, zamagljenih očiju i modre ruke koje drhte. Ispada joj torba i po podu se rasipa par knjiga i diskova. Ona samo stoji i gleda. Bez glasa. Prekriva lice rukama i plače. To je valjda bila ta poslednja kap koju je mogla da podnese. Prilazim i skupljam sa poda Bukovskog, Selimovića, Dučića, Pavića… Slomljen plastični omot Dorsa. Labelo od breskve. Nekoliko raznobojnih olovaka, rokovnik… Vraćam sve u teget torbu, a ona sve vreme stoji sa rukama na licu i plače, plače glasno kao dete.

Imala je obično ime ta najneobičnija devojka koja je u tom trenu disala ovozemaljski vazduh. Mirisala je na Indiju i magle, valjda joj se prelivalo iz očiju, otkud znam. Znam samo da sam gledao netremice u tromeđu njenog lica, odmah tu iznad jagodice gde je pažljivo tapkajući rukavom zelene košulje obrisala suzu.

Nije rekla da je plaši sutra ili da beži od juče. Samo se nasmejala na trenutak, onako, kao kad sunce proviruje iza oblaka, i Bog dragi samo zna koliko joj je snage za to trebalo. Tišina koja je na renutak nastala mirisala je na sok od višanja, na njene purpurne usne, na sećanje na leto… Gledao sam u oči koje su bile  svesne samo mog prisustva i to joj je nekako ulivalo mir, a opet njene drhtave ruke, kao lastavičja krila treperile su i nemoćno se borile sa vetrovima uzdaha.

Sada kada se setim pomislim da sam sasvim sigurno trebao da je istog tog trena, tako slomljenu i razvejanu, uzmem u naručje i zauvek ukradem, da je odnesem i da je otmem i sakrijem od svih tuga ovog sveta. Da je zaključam. Da je ušuškam, negde tamo, sa druge strane planete. Da joj promenim ime. Da joj dam prezime. Da je zavolim i da joj pokažem kako da ona mene zavoli.

Umesto svega ja sam je zagrlio. Ona je na mom ramenu drhtala i jecala, presipajući iz sebe čitavo more bola. Te noći, izlečio sam najtužniju devojku na svetu, ćutanjem i zagrljajem… i dahom na njenim zvezdanim leđima…  Ritam noći…  Miris kože…

Tu košulju nikada nakon toga nisam oprao. Ponekad, ne često, ali nekih večeri, kao sad aove, ja je obučem, natočim sebi i sedim na terasi i gledam u nebo… Možda ta moja lastavica gleda sada u ovo isto nebo i u ovu istu zvezdu…možda… Možda me se seti… Možda je opet zahladilo i možda mi opet doleti,  jer ja je znam. Samo ja znam da vratim sve komadiće na svoje mesto. Ja znam kako zalepiti slomljenu lutku…

Onaj moj Dorijan

Posted: 19 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

238145488004202Sećate li se onog mog Dorijana iz grada gitara, sa nespretnim „S“ koje je šuštalo preko usana dok mi je u tami sobe pevao o bluzu… Srela sam ga pre neki dan, doduše u jednoj virtuelnoj ulici, zurila sam u njega tražeći tragove mladosti od pre devetnaest godina… Čudno je to kako nas godine promene pa postanemo drugačiji. Ja se njega sećam kao dugokosog mladića u farmerkama i starkama, sa gitarom na ramenu. Bio je oličenje devojačkog sna, i umeo je baš tako da laže lepo, kao što to umeju maštoviti dečaci. Da hoda kao po oblacima skverom grada moje mladosti.

Moj Dorijan sada ima srebro u kosi, i onu nesvakidašnju bradu sredjenu sa puno truda, porastao, prokrupnjao, a opet iz očiju mu i dalje viri onaj stari zvrk.

Ali moj Dorijan je porastao i odrastao.

Moj Dorijan ne skakuće na jednoj nozi, žmureći na levo oko, tražeći izgubljeni upaljač i pikslu. Moj Dorijan plaća račune i ekskurzije.

Moj Dorijan ne pamti bluz o mačkama iz sobička srednjoškolskog stana. Moj Dorijan se više tako i ne zove.

Možda bi prepoznao moj smeh. Ili korak. Ili mali prst leve ruke. Ali sasvim sigurno mene ne bi.

Godine nose samoću….

Posted: 17 novembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

stocksnapfigltlww8e

Mislila sam da se vremenom postaje opušteniji, bar je tako bilo u početku… Kao ono kad, u jednom trenu, tek tako, prestaneš osećati nelagodnost kad uđeš u prostoriju punu nepoznatih ljudi. Ili kad napišeš nešto i baš te i ne dotiče koliko se to drugima dopada i da li im se uopšte dopada, jer jednostavno pišeš zbog sebe i svoje duše. Ili kad jedina u društvu uporno i dosledno nosim ravne cipele i ne pokleknem ubeđenjima da bi trebalo drugačije…  A onda, kad poželim, uzverem se na vrtoglave visine potpetica….

I kad naiđe to vreme kada si jednostavno dosledan sebi i ne strepiš od tuđih misli, postane ti svejedno…

Zašto me je ubila sloboda reči, misli, dela?

Zašto sam postala prezasićena svih zadovoljstava koja su oko mene?

Zašto meni godine, sem slobode, donose samoću…

Pokušavajući da se popnem na krov zgrade, najvišu koju sam ja ikada videla, uspela sam i da, nehotice, dohvatim i zvezdu. Drugi su ostali bez daha, zanemeli, zaćutali, šuškali tihe suglasnike tek kad bi se udaljili  od mene… Stavila sam taj svetlucavi kamičak u džep kožne jakne, sišla, sela u kola, stresla se od treme kao i uvek, jer se plašim da vozim, jer ne volim da vozim, i kliznula niz drum… Srela usput nekadašnjeg stanovnika jednog grada stoletnih lipa. taj grad je, baš on, srušio do temelja. On odoleva nekako, ali bol mu se nastanila u onoj tromeđi lica, sluđen i sleđen od strpnje da li ću se javiti i vratiti dah života njegovim kontrolisanim snovima. Klimnula sam glavom i sasvim nezainteresovano ostavila iza sebe prašinu prošlosti…

Sjaj zvezde iz mog džepa sve to zasenjuje. Ali mene ne usrećuje taj kamičak. Nekako se sam po sebi podrazumeva. A sve što se podrazumeva ne postoji stvarno i primetno, već obitava, levitira, traje i nestaje iz misli čim trepnem… Stanem, gledam kroz prozor, pomišljam da sam daltonista i da mi je pejzaž kao filmovi sa početka prošlog veka…Zašto sam tako sama i zašto me više ništa ne pomera sa mesta…. Jesam li toliko postala starija, iskusnija, pametnija, patetičnija…. Ili sam samo sasvim dovoljno izmučila sebe pa mi duša traži odmor i od sebe same….

crta

Pomalo mi smetaju sve ove novotarije, mada uživam u blagodetima nekih tehnologija, naročito u svom slobodnom vremenu, mada ih koristim i na poslu. Meni, kao prosvetnom radniku, mnogo znači i ona malecna fleškica i, za divno čudo, baš kod mene namešten onaj novitet od tv gde taj malecni fleškić može da se udene pa u malene okice sipam informacije, dokumentarce upakovane u šareni, crtani svet.

Uživam u tom carstvu, ali naravno, ne može baš tek tako da sve bude potaman… Pojave se sadašnji savremeni roditelji koji koriste neke savremene zakone gde savremena deca znaju sva nova izmišljena savremena pravila gde savremena prosveta podrazumeva da te zatrpaju papirima, dokumentima, pravilima, kodeksima, idiotarijama koje te preuzmu pa za ono što voliš i što treba da radiš nemaš vremena ili ti savremenost brani da budeš dosledan primarnoj ideji i ulozi. I postaješ marioneta….

Marioneta pritisnuta režimom i njihovim rođacima, kumovima, supružnicima… Jer nisi podoban, nisi njihov. Baš kao nekad. Samo čekam da me pošalju na neki novi Goli otok, jer sam malo drugačija, malo šira, pomalo gruba, kruta, nepresavitljiva pri njihovoj želji da se naklonim njihovim smešnim govorima koji traju, a nakon toga od dela nema ni traga.

Ja sam prosvetni radnik koji je išao u školu u prošlom veku. I čak sam  imala i matematiku među predmetima. I sasvim sam sigurna kad od nekog broja oduzmeš 10% pa zatim mu dodaš 10% to više nije isti broj, već manji. Ova današnja režimska matematika mi se baš nešto ne poklapa sa onom starom iz mog divnog dvadesetog veka. Na mojoj diplomi pomalo su žutnuli podaci, nisu baš glanc novi kao njihovi.

U mojim godinama ljudi upadaju u dokolicu, pomalo vise po kafanama, po rođačkim sedenjkama, šetnjama… A mene i dalje drži onaj pank talas koji me uzburkava, buni se  i ne dozvoljava da ćutim i savijem glavu, ne da mi mira neki osećaj nepravde pa se koprcam i otimam kolotečini koju su skoro svi prihvatili, retki kao ja mučno plivaju uzvodno….

 

 

 

Bajka

Posted: 9 marta, 2016 in Moja kristalna zrnca

Otilija leži potrbuške na trosedu i landara nogama, lista današnje novine i sasvim nehajno prelazi preko naslova. Otilija je moj glas razuma. – Pokušavam to da prihvatim, veruješ u bajke. U i…

Izvor: Bajka

Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…

Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?

I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…

Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…

Pišem ti ja koji ne pišem više.

Brod, kutija, šibica

Posted: 9 marta, 2015 in Moja kristalna zrnca

„Ne mogu ni da zamislim da živim u kutiji od cipela kao ti“, rekla mi je vlasnica broda. “ Meni na brodu prija veličina, prostor, sloboda. Tvoj dom to nema. Niski su ti plafoni. Nemaš ni lustere. A zavese tek…“
Ćutala sam. Nisam ni primetila da mi je mali dom.

A onda sam srela ponosnu vlasnicu kutije šibica.
„Draga moja, pa ja bih se izgubila u tvojoj kući. Moja je kuća mala. Očas posla počistim i namestim. Ne mogu ništa da izgubim. Trebalo bi mi tri puta više vremena da kuću dovedem u red da živim ovde. “
„Ali vlasnica broda…“
„Uh, to je tek strašno.Da živiš na brodu!? Užas! Sve se ljulja, a nemaš ni komšiluk gde kafu da popiješ. Da ne spominjem prozore, kišu i vetar!“
“ Ona kaže da uživa u slobodi…“
“ Koja sloboda? Pa ona živi na brodu u boci… Sve je to samo privid, draga moja, sloboda je kada ti duša nije sputana…“

Sanjala ga je, mada ga nije videla mesecima. A noćas je lagano, pešaka doputovao u njene snove. Pomalo prašnjav od druma, pomalo ćutljiv, prosed, nasmejan, u crnom.  I dok je njena polovina ravnomerno disala kraj nje, ona je sanjajući zažmurila i poljubila svoju prošlost. Dugo je mirisalo na onu jesen i na bezbrižnost. Na srce od papira. I oma tišina koja greje srce…
Probudila se sa osmehom i nekim čudnim meškoljenjem u stomaku. Valjda je to onaj osećaj kada si krišom srećan. Bez pravog razloga, bez putovanja, bez griže savesti. Čista, neukaljana, nerazvodnjena sreća.

Tudje nebo

Posted: 16 februara, 2015 in Moja kristalna zrnca

„Ne, nisi ti kriv što si navikao na crven tepih i medene kolače. Ja sam kriva, ja koja ga rolam i postavljam, ja koja ih i tako medene došećerim. I nisi kriv što očekuješ da svaki put budu još sladji, ja sam…
Utapam tvoju tugu u glazure od smeha, pakujem suze u celofan od ružičastih snova, nadam se umesto tebe, čekam umesto tebe, trpim umesto tebe, plačem, puzim, dohvatam zvezde i ronim do dna, grejem jutra, dohvatam ispušteno, govorim prećutano, prećutim ono što ne želiš da čuješ.
Znam, ne brini zbog svega toga, ja sam kriva, ti mirno spavaj, moja će te ruka pokriti, moj dah ugrejati, moji prsti ispričati uspavanku. Ti si jedan, a ovakvih kao ja… verovatno nijedna više….“
Gleda u papit, grize olovku i pita se da li da nastavi dalje. NJen bol može prerasti i u knjigu. Ali, tu knjigu će svi čitati, nju ogolelu, njene misli u toplesu, otvorena vrata spavaće sobe, miris njene huhinje, njen parfem, njea tišina, njen život. Teško je sa neznancima deliti stvarnost. Naročito ako sebe obasjaš i pokažeš, a oni ostanu u tmini, ti neznanci, od kojih mnogi upiru prstom i meškolje se na stolici nestrpljivi da izađu i parče tvog života umoče u kafu na trač partiji…

lonely_chick

Svet od stakla

Posted: 18 januara, 2015 in Moja kristalna zrnca

U poslednje vreme sreća nimalo ne radi za mene. Sasvim sam sama u tom moru ljudi, oko mene je porodica, komšije, prijatelji…
Sama sam i taj hladni osećaj samoće me kao presa lepi za pod. Sama kao ostrvo…
Ja sam samo recepcionar u sopstvenom životu. „Dobar dan, dobro došli u moj život. Izvolite, možete sesti, hoćete li kafu, ratluk, imam i domaćih kolača, malo vina ili rakije, domaće sve, naravno… Poslužite se, uživajte, sve je na stolu, kada poželite i ako vam dosadi možete otići…“
Osmehujem se, klanjam i mašem. Ja sam tu, a ostali kad žele i dokle žele. U medjuvremenu, ja sam tu da im ništa ne zafali.

Živim u sobi od staklenih zidova. Moj život je i vaš, sve je tu. Ostavljam tragove na staklu koji će nestati zajedno sa mnom. Jednog dana kada za to dodje vreme….

Kada nekad nekako uspem da izadjem iz svog staklenog sveta istog trena se oko mene stvori stakleni mehur, nalik onima u kojima deca u zabavnim parkovima hodaju po vodi, okrećem se, padam, pokušavam da održim ravnotežu, da ne ispadnem smešna i da ostanem jaka, svi me znaju kao takvu, ne smem im srušiti iluzije…

Ja sam tu za sve kojima trebam, a ja, ja sam, valjda žena bez želja, ja sam superžena koja sve može, sve , sem da sebi napravi stvaran svet, već samo ovaj od stakla. Svi veruju da jakim ženama ne trebaju zagrljaju, one su te koje grle druge.

Setim se često onog vica kada žena ulazi u prodavnicu, a prodavac je pita: “ Šta dama želi?

-Dama želi martini, dobrog iskrenog muškarca, redovan seks, malo mira i dovoljno para, ali u stvari, svratila sam za hleba…“

Svratim tako do Vojcieh da se ogrejem na vatrama pravih ljubavi, da pomalo budem ljubomorna na njegovu izabranicu, jer joj je pruženo toliko lepih reči koliko je dovoljno da bez hrane i vode izdržiš bar dva meseca. Radujem se što tako nešto postoji, a ne samo na filmu. Na trenutak me ubedi da će sve biti u redu, da postoje srodne duše i da ljubav pomera svetove.
Filmovi i knjige su me upropastili. Očekujem previše od života. I po stoti put se zapitam u čemu je u stvari moja greška. I da li bi sve drugačije bilo da ga nisam ja zaprosila onog sparnog neparnog leta….

Onda prošetam do Ironija, jer on piše onako kako ja mislim, jer on zna koliko je samoća jaka i kako se moja duša sputava u malom svetu sa ljudima, a bez ljudi. On kaže da ljubav ne boli, već boli to što ona ne postoji. Ja se samo presavijem na pola, zakišim i skliznem u besanu noć do pola noći. Tako je sve češće i već sam se pomirila sa tim, san mi nije baš najbolji prijatelj, ali to je već neka druga priča…

Ne osećam da živim, već živim za druge i kroz druge. Jednom ću da se zapitam gde su mi sve ove godine koje sam pustila niz vodu…. nespremna da na Bogojavljanje uronim u hladnu reku života i doplivam do svog krsta….

Srećna zvezda

Posted: 26 decembra, 2014 in Moja kristalna zrnca

Kada sam prvi put čula da kažu da se neko rodio pod srećnom zvezdom, to mi je delovalo smešno. Nema srećne zvezde, sve ono što zaslužiš to i dobiješ, onoliko koliko radiš, koliko se boriš, toliko je i tvoje.

A onda, prodju godine, tvoje godine, dok rintaš, odričeš se, igraš po pravilima, učiš, studiraš, ne ideš na letovanje, plaćaš školarinu, ne ideš na zimovanje, kupuješ drva, plaćaš redovno račune, nadaš se nekom boljem sutra. A ono nikako da svane. I onda čuješ „znaš onu što je posle osmog razreda završila kurs za daktilografa, pa da ona, e vidiš, ona ima platu kao ti.“ A ti si diplomirani akademac, počasni član društva, neko ko treba da bude uzor. Deca će pre izabrati manje muke, veću platu. I eto nama novih „daktilografa“, sponzoruša, koje na svoj način prodju i uspeju. Pa opet, tešim sebe, taj uspeh i nije uspeh, to je sve privid, to je površno, ali ti istim tim platonskim visokim platama plaćaju sve ono što ti nemaš. Idu tamo gde ti želiš. Oblače ono što ne kupuješ. Jer nemaš. Jer čekaš i ćutiš, čekaš to bolje sutra zbog koga si se školovao, zbog koga si se odrekao svega što drugi imaju. Uporno zhvaljuješ dragom Bogu za sve što ti je podario, ali promukli glas ti ne da mira, golica te u grlu ta želja da ostvariš svoje snove.

Ne možeš da izlečiš majku, nemaš ni blage veze kako da joj ublažiš, strepiš za sestru  i njene potomke, nadvio se neki crn oblak, nešto nije u redu, a ti duvaš svom snagom, ali dahom ne možeš pomeriti ono što se nekim drugačijim silama radi. plašiš se, drhtiš, i čemu sve to…Ti si samo obični akademski član turbo folk društva….

12773658-portrait-man-the-beautiful-man-in-black-costume-with-blak-umbrella--special-service-agent-or-body-gu

Stojim. Nema raskrsnice, a ipak razmišljam na koju stranu da krenem. Zašto imamo toliko mogućnosti ako su sve umotane u izmaglicu i neizvesnost?
Poljulja me neka savim obična pesma, neke sasvim obične oči hiljadu puta viđene do sada, i odjednom kao da je prvi put i kao da sve to ima neko novo značenje koje ćutke uranja u moju svest i traži da ponovo preispitam sebe i svoje odluke. Jesam li na pravom putu? Jesam li sasvim sigurna? I da li ću do kraja istrajati u svom ludom tabananju po trnju koje stisnutih zuba gazim…

Moj svet ima dobro čuvanu granicu. Mada, sve češće srećem neke nove pesme koje inače nikada ne bih ni primetila ili neke ljude koji su se na ko zna koji način ušunjali. Emigranti iz stvarnog sveta. Kradljivci snova. Prevaranti sa lažnim osmehom. Trgovci maglom. I neke, sa prvi pogled naivne veštice sa zavodljivim crvenim jabukama. Slatkorečive lisice. I naravno, svakodnevne aveti koje crpe strpljivost iz mene…

Probudim se sa suncem i pružim ruku. Oblaci sve češće nailaze i ovu jesen čine  sumornijom nego što bi inače bila. Ili su to jeseni sa godinama gorčije?Sada mi je potrebno šest šaka da prebrojim svoje jeseni i mnogo više snage da ubedim sebe da je vreme da ustanem. Sustigla me i proleća i leta, pa i zime svetlucave i prozračne. Ali nekako mi je najteže kada sa prvim trenucima ponoći naiđu sećanja. I opet se pitam, da li je baš sve tako lepo bilo u tim dalekim vremenima ili je samo osećaj u nama bio drugačiji, jer smo bili mladji, poletniji, srećniji sa malim stvarima, a danas nam ni planine svega toga ne popunjavaju prazninu koja raste u nama.

Sanjine Galaksije

Posted: 4 avgusta, 2014 in Moja kristalna zrnca

ZZZZZ

          Znaš li da sam sinoć video kako umire jedna zvezda i ne znam zašto se tek tako setih tebe. Prošlo je dobrih sedam godina od kad sam uronio u tvoje oči, i obrise tvog lica na zalasku dana pamtim kao poslednje tragove lude mladosti. Kažu da sam sad zreo čovek, sređen, smiren. Kažu da sam život krunisao, da sam svoj na svome, da sam odrastao. Kažu, a ne znaju da moja duša i dalje u snovima juri niz one iste livade, da trčim kao bez duše u susret novom danu i da se osvrćem kao lud zagledan u prošlost. Kažu, a ne znaju da sam još uvek onaj isti klinac koji strepi od svakog novog dana.

          U meni su nastanjene galaksije, to samo ti znaš. Sanja moja nedosanjana, setiš li se ti mene nekad?

          Nikada nisi prolazila ispod merdevina, nisi ispijala tečnost do kraja, zaobilazila si crne mačke. Da li još uvek veruješ u sudbinu? Nasmejem se svaki put kada preskočim četvrtastu šahtu. Zamišljam želju kada padne zvezda i to smrtno ozbiljan. Ti veruješ u to. Ja verujem u tebe.

          Sanja, da li je tvoj nemir pronašao mir, ili i dalje sanjaš snove od stakla koje u paramparčad lomiš u praskozorje?

         Znaš li da me je posle tvog odlaska boleo svaki udisaj vazduha i više nisam mahao pticama. Sada im mašem, jer znam da mašeš i ti. Onda nekako poverujem da smo na istoj obali i da se u duetu radujemo nebu. A nebo je veliko, nebo je isto. Ovo moje nebo isto je nebo u koje i ti gledaš. Tako se tešim i mašem kao lud. I nadam se, na drugoj strani sveta mašeš i ti, i baš ove moje ptice doleteće do tebe.

          Sećam se večeri kada sam te upitao da pođeš sa mnom u nepoznato, i mada sam unapred znao odgovor nadao sam se da ćeš pristati i da čemo krenuti još iste noći. Plakala si od sreće što verujem u tebe, a bol te lomila što si vezana i slomljenih krila. Plakao sam i ja, Sanja, te iste besane noći, kada sam došao kući. Te noći sam shvatio da te nikada nisam ni imao i da sam samo lagao sebe sve ove godine.

          Sanja moja nedosanjana, znaš li da u meni umiru one galaksije, ne mogu to promeniti, i svake noći mi nova uvela zvezda udene sedef u kosi. Pravim se da je danas isto kao i juče, ali ne ide, sebe ne mogu nikako slagati, ja znam da bez tebe sve zvezde sveta ne vrede više od šake belutaka.

          Kada se pogledam u ogledalo ponekad zamišljam da stojiš iza i osmehuješ se. Meni ne treba više, samo snoviđenje u odsjaju srebrnog premaza. I možda sklopljene ruke na mojim grudima, da umiriš galaksije i napraviš red. Bez tebe u mojoj duši odavno je anarhija.

        Sećam se, jednom si rekla – kada bi se sve želje ostvarile zvezde bi stalno padale sa neba, i gotovo zabrinuto pogledala u nebo, sažaljiva na to daleko usijano kamenje. Ne brini, moje su već odavno sve na broju, na žalost.

309635_310142322430963_469157995_n

Šetam često malecku gradom, evo već imamo punih sedam meseci, pa je prosto nemoguće preskočiti izlazak jer od kako otvori oči ona maše – hoće napolje. 😉

I tako krenemo kolicima, i već na prvom ćošku kreću tetka Savete. To su poznanice, komšinice, prolaznici…

-Pazi samo kako si slatka, ali nemoj rukice usta, ne-ne… To nije lepo.

I onda krenu da joj vade prste iz usta, a ja progutam komentar da je sada u oralnoj fazi i da tako upoznaje svet oko sebe, pa i samu sebe, a i niču joj zubi pa sve trpa u osta. Sve je oprano i čisto oko nje, a na kraju krajeva ne možeš dete pod stakleno zvono, mora da se nauči da se izbori sa bakterijama i virusima, da stekne sama imunitet.

-Mislim da te mama malo obukla, prehladićeš se. Vidi, vidi, lep ti je taj kompletić, prava si lutka, ali duva ovaj vetrić…

Opet odćutim, nasmejem se pomalo kiselo i produžim.

Posle samo dvadeset metara ide druga dušebroznica:

-Srce malo, pa tebi je vrućina, vidi kako si se zarumenela.

Vozim slalom kolicima medju svim tim ljudima, medjutim, neki se ne daju prevariti, nego lepo zaskoče kolica, stanu ispred i ti hteo-ne hteo moraš da stojiš.

-Dušo mala, pa gde si pošla, a?  (Zini da ti kažem, vrišti u meni ona nepristojna „ja“) Znaš, -gleda u mene ženturača,-  hladne su joj nogice…

– Ma nije valjda,-  razvlačim ja odgovor….

-Jeste, jeste… evo sad sam osetila kad sam je poljubila u nogicu…

Poljubila u nogicu?!?! Pa kad pre, nisam ni primetila!? Kako može neko da ljubi tudje dete na ulici, običan prolaznik, neko sasvim stran bebi! I dok još od šoka sakupljam poslednje komadiće pristojnosti u sebi usledilo je novo bombardovanje poljupcima i to – ni manje ni više –  nego u bebin dlan! Onaj isti dlan koji gura u usta i češka zubiće… Pomeni, to mu dodje isto ko da je poljubila moje dete u usta.  Pitam se kako bi ona reagovala da ja nju poljubim u dlan.

-Moramo da idemo, gladna je,-  mucam ja i nekako se iskobeljam od tih ljudskih prepreka na putu i užurbano krećem ka pijaci.  Vadim maramice i glancam dete od mikroba iz tudjih usta.

-Trebali ste staviti šeširić, pomalo je greje sunce po glavici… – opet neka nepoznata, sa šeširom na glavi, naravno.

-Da, da… – klimam i produžavam…

-Nogice su joj na suncu, – dodaje neki dekica u prolazu.

-Spustite malo tendu na kolica, sunce je…

Spustila sam. Više ne može.

-Zašto ne okrenete kolica, smeta joj sunce…

Ne okreću se. Takva su fabrički. Dobra kolica, čvrsta, poznate marke, da ih sad ne reklamiram ovde.  Nije joj hladno, nije ni vruća. Sita je. Zadovoljna. Guče i igra se prstićima i igračkama, smeje se prolaznicima. Od sunca ne mogu da je sakrijem, a na kraju krajeva jutro je, devet sati. Ali ne mogu svima ponaosob da objašnjavam i pričam. A i nemam potrebe to da radim. Svoje dete čuvam onako kako mislim da treba, zašto bih se ikom pravdala. I da, znam, svetu se ne može ugoditi…. Samo moram pronaći vražji dobar način da me sve to ne dotiče i da na neki iole kulturan način podsetim sve te ljude da je ona moje dete i da je ja, ipak, volim malo više od njih.

E da, setila sam se još nečega… Kada me je jedna radnica u prodavnici upitala kako se zove beba, odgovorila sam joj. Ona me je pomalo zblanuto pogledala i rekla — pa dobro, šta ima veze, ime nije mnogo bitno…  (!?!)

Morala sam da vam se malo požalim kome ću ako ne vama.

Pozdrav od iznervirane mame. Ljubim vas (ne u dlan, jer ni vi to ne biste voleli) 😉

Ledena kraljica

Posted: 15 jula, 2014 in Moja kristalna zrnca

Da ne okolišem, bila je udata…. Nije to krila, kao što nije krila ni sedef u oku, zakišila bi na svaki pomen sreće.

Ličila je na mnoge koje sam znao, podsećala bojom kose i očiju, ali način na koji je hodala bio je sasvim poseban, i boja glasa… Glas ledene kraljice, hladan, taman, ritam pomalo spor. Drhte samoglasnici kao na mećavi u januaru, priča tužne stvari, misli tužne misli. Zaledile je godine bez ljubavi. Smrzle je teške reči. Ohladila samoća.

Udata. A sama. Sama kao ostrvo.

Ne znam kako sam uopšte doplovio do nje, tek tako strujao je severac iz njenog glasa, prigrlio sam čvršće košulju uz sebe i zavirio pod ledenu nastrešnicu njenih kapaka.

Da, bila je udata, ta moja Ledena Kraljica. A bila je sama. Promukla. Mutnih očiju. I ne znam odkud mi to da je u snovima nazovem svojom. Pomalo mi se inje nahvatalo na bradi, zadrhtao sam tog ranog jutra pod naletom njenog pogleda, ali zamirisali su cvetovi trešnje i neki oblak mošusa ugnezdio mi se pod dlan. Njen osmeh je otopio glečere, i tako totalno razmekšan stajao sam na tom usamljenom drumu srećan i potpuno nesvestan da je gledam poslednji put. I sada vidim sebi kako mašem…

Rodjendan

Posted: 5 jula, 2014 in Moja kristalna zrnca

Malo po malo i eto, nakupilo se trideset i pet. Već treći dan gacam po trideset šestoj. Možda bi sve ovo trebalo da me plaši, ali baš nasuprot, sve češće vidim sebe u ogledalu kako se smejem, pa čak i ovim boricama koje se produbljuju. Doduše, pomalo se i mrštim na sivkaste vlasi na slepoočnicama, ali vrlo često ostavim naočare na natkasni pa i to nekokako prodje glatko. Stanem, pogledam, okrenem se, malo profil, malo amfas, noge, ledja, stomak… ma sve je ok. Bolje izgledam od mnogih današnjih tinejdžera, ali za razliku od njih svoje mane sakrivam, a ne pokazujem. Mada, to je već druga priča.
Skratila sam kosu na opšte zaprepašćenje – onolika kosa!!!
Obukla sam suknju na opšte zaprepašćenje – nismo navikli!!!
Nosim crveno na opšte zaprepašćenje – šta bi sa crnim!?!
I smejem se tako češće i glasnije, smejem se i dosadnoj kiši, i redu u pošti, i kasirki kada mi vrati manje, cvećarki koja me ispod oka gleda dok nosim nečiji „tudji“ buket… Smejem se i klimatam naušnicama, onim neobičnim zbog kojih me i nepoznati zaustavljaju na ulici da ih pogledaju – a kako se kače? – samo tek tako to provučeš!? To mi je On kupio, zato ih toliko i volim. Ne umem da objasnim zašto mi i dalje treperi u stomaku kada ga posmatram ispod  dok kosi travu, dok zamišljeno čita poštu, kada se obraduje ko dete vrućim kiflicama, dok spava spokojno i diše sasvim tiho i nečujno…. I ne znam šta da mu kažem u tom trenu, jar ako mu kažem volim te to nisu te reči i ne objašnjavaju ništa. Ovo je drugačije, dublje, jače, na staje u par reči, to su sati, dani, meseci godine, to su noći i dani, smeh i suze, to su radosti i težine neprospavanih noći, dečije bolesti, ekskurzije i letovanja, uspeli i neuspeli ručkovi, opeglane košulje, zaboravljeni brojevi, stare i nove poruke na frižideru… Ja sam ovakva baš zbog svega toga, bez njega bila bih samo slikovnica bez boja. Zato mu u tim trenucima ništa ne kažem, samo se nasmejem bez glasa. On me pogleda, nasmeje se i dečački pita žmureći na levo oko – Šta se smeješ, a? Ja zažmurim na desno i kažem – Meni se nimalo nisi promenio…

b3cff8615364ac4a73ae54d6884fa2db

Gondola

Posted: 4 jula, 2014 in Moja kristalna zrnca

Nikada nisam videla Veneciju….

On je rekao da podsećam na taj grad, jer moje oči plutaju po suznim jezerima.

Rekao je da će zauvek čekati na moj dolazak, a unapred je znao da nikada neću učiniti taj korak.

Sanjao je moje ruke, isprepletane duge prste kako lutaju i traže.

Moje oko koje je zarobilo njegov lik.

Besciljno lutao ulicama usnulog grada tražeći moje korake po pločnicima.

Sanjala sam Veneciju. Plovim malom gondolom. Žmurim, a vidim.

U ušima čuvam ritmičke reči raspevanog jezika. Pesma za mene. Vetar za mene. Voda za mene.

I ne znam zašto na mojoj terasi umiru leptiri…

Zidano, razidano, zazidano

Posted: 21 februara, 2014 in Moja kristalna zrnca

311540_229655513753416_146701118715523_673580_4449158_n

Ne pišem baš često u poslednje vreme, priznajem. Pokušam da nešto iskuckam, ali kao da su mi se prsti smrzli, ne ide, reči prazne i providne, obrišem, ustanem, prošetam  pa se opet vratim. Onda malo prošetam i po (meni) dragim blogovima. I tako vrlo često naletim na jednog „bezobraznog“ Wojciech koji me uporno podseća  da je život (uprkos svemu) lep, da ga čine sitnice, da budem zahvalna na svemu što imam, da ne zujim i ne zvrndam, već da se nasmejem i budem ono što jesam, ma koliko se ja trudila da budem velika, jaka stena, ipak sam samo  devojčica, umrljana suzama, bojicama, zatrpana knjigama i svojim ilizijama kojima gradim svoju tvrdjavu. I sve to moje zazidano on lepo razida, naslaže ciglu na ciglu i kaže mi svojim tekstovima da prestanem da lažem sebe. Život je divan, i ti ljudi, ti naši koji nas vole čak i kada viču, kada spavaju, kada jesu i kada nisu tu, vrede čitavu riznicu svog svetskog blaga. Njegove reči me poput šamara trgnu i probude, natera me da se nasmejem i pogledam drugačijim očima.

I prodju tako dani, a ja opet od razidanog zidam i opet sebe zazidam, pa moram da se vratim na njegove stranice, tražim pomoć da nadjem tračak sunca koji će me po ko zna koji put podsetiti ko sam. I kako je lepo voleti bezrazložno, ne tražeći ništa za uzvrat i uživati u trenucima. Da je ovaj ovozemaljski život kratak i da ga treba bojiti samo veselim bojama, lepim notama, dugim šetnjama, osmesima, zagrljajima, nadom, razumevanjem.

Kada me zatrpaju tamne senke i tmurni oblaci otrčim do njegovih stranica da me kao stariji brat podseti kako postajem nadobudna i siva, da sam ponovo zatrpana suvišnim rečima i da se žalim na se što treba i što ne treba, istuširam se njegovim čistim rečenicama i ponovo zablistam kao žena, kao majka, kao biće. Opet lagano razidam, složim i odskakućem niz drum. Zviždeći. Smešeći se. Lagana kao oblak. Hvala.

Miholjska zima

Posted: 20 februara, 2014 in Moja kristalna zrnca

tumblr_m1dlv28AJ01qahuhjo1_r1_1280

Zrak sunca koji se odbio od njegovog cirkona i lupao po mom prozoru lagano je umirao u to  zimsko popodne. Otvorila sam prozor i krajičkom oka videla kako lagano nestaje niz drum, skučen u tom svom malom životu, poguren pod teretom problema, ukalupljen pravilima. Nesvestan mog pogleda guta drumsku prašinu. Al znam… Već sam vam pričala to, ustaljeni scenario malih ljudi.

Ovih dana se slabo sećam prošlosti, okrenuta sam nekako malko udesno, zurkam kroz trepavice pod naletima ove miholjske zime…

Istrašujem granice svojih snaga, koliko koraka još dalje, koliko minuta više bez sna. I sve je lepo i sve sa razlogom. To maleno biće dok me svakodnevno trenira ja postajem jača, znam to, postajem bolja, i nekako duševno lepša, nema mesta za sentimentalnosti, samo beskrajno more nežnosti i tepanja.

Znam, ovi trenuci blaženstva brzo će proći, svesna sam toga, pokušavam da ih upamtim do tančina kad već ne mogu zaustaviti vreme. Plovim u svom čamcu okružena plavetnilom malih očiju. Svaki osmeh me kupi poput dijamanta, svaki glas da snagu da ponovo ustanem i krenem. Ja sam sad tako velika da samo u ta dva para beskrajnih očiju mogu da stanem. Nečiji sam centar sveta, nečije sve, stub, oslonac, hrana za oko, usne, nos, dušu. I baš zato me ništa drugo ne dotiče. I baš zato sam ponosna na to moje iznedreno carstvo.

Prokletstvo jakih žena

Posted: 1 januara, 2014 in Moj takozvani život

 Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.

I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…

lonely

Kišni dani

Posted: 21 novembra, 2013 in Moja kristalna zrnca

kiša

Kad god ovako dugometražno zakiši setim se rečenice iz jednog filma – ne može zauvek da pada kiša. Onda se glasno nasmejem, upalim sva svetla u kući, pustim neke lagane i vesele note, nešto što me ne tera na razmišljanje, već onu škakljivu muziku koja me razmazi kao dete, pa se osećam kao kraljica sveta. Pomalo skakućem, smejem se.

Plaši me sutra. Možda ostvari sve moje želje, a opet možda iz kutije pusti moje strahove. Šta ću onda?

Tetovirana jesen

Posted: 30 septembra, 2013 in Nečije divne misli

75290_452671241455808_1021728555_n

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poluđelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene,
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIŠE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Sećanje

Posted: 27 septembra, 2013 in Moja kristalna zrnca

With_The_Wind_by_larafairie

Setim te se, eto, tek tako. Možda zato što mi nikada nisi pružio objašnjenje. Ili izvinjenje.

Moja snaga ne znači da mogu da preživim sve. Moja snaga ne podrazumeva metak s leđa.

Bol je prestao. I strah. I dalje smrdi izdaja. To je leš tvog života. To što hodaš ne znači i da si živ.

Hladno sunčano jutro treznilo me od snova. Odmahnula sam glavom da bih otresla poslednje mrvice pospanosti. Kafa je neodoljivo mirisala, žmureći sam prvi gutljaj otpila i pustila muziku.

Ko zna zašto, ali eto, baš jutros sam se setila da mi je ostao dužan. Zanemarljivi dinarski kusur novembra i podugačak razgovor sa gomilom objašnjenja. Pa da, i jedne knjige koju drži visoko na polici.

Meni je, u stvari, tako lako da ne mislim na tebe, ali te donesu vetrovi nekih pesama, izroniš medju glumcima jeftinih produkcija, zaboli me u pleksusu kad mi potraže jednu knjigu. I ništa više. Meni od tebe fali jedno objašnjenje. I priznanje da si slab i  nedosledan. Ništa više. Meni je dovoljno da umirim svoju savest. Tvoja se već nikad neće moći umiriti.

San jednog ponedeljka

Posted: 9 septembra, 2013 in Moja kristalna zrnca

Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.

„Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…“, smejala se i naklonila mi se kao princu.

„Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.“, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:

„Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.“

Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.

Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….

544721_113721118760006_100003663551309_73718_736221454_n

Od trgovca do Alise

Posted: 30 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

377250_369378653141092_53801295_n

Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.

Nije oduvek bilo tako. Išlo je to, preko trnja do zvezda, kako kažu. Sa osamnaest sam radila u prodavnici polovne robe, uporedo trgovac i srednjoškolac ekonomske škole, anonimni pisac za tinejdžerske novine od kojih sam dobijala neke male honorare za objavljene priče koji su mi mnogo značili u vreme inflacije i nemaštine. Glupe devedesete, tako teške za radnike i radničku decu, a tako dobre za neke pri vrhu koji su nalazili načine da budu još poznatiji i još bogatiji.

Pa onda studije i silni dragstori sa robom na merenje, pržionice kafe, video klubovi (tada ih je još bilo), pa lokalna televizija i posao voditelja vesti i reporter sa sportskih dešavanja, naoko lep i čist posao, ali kad malo zagrebeš nije baš ni to to tako idealno. Uporedo sa tim kao pomoć roditeljima na poljima, plantažama, baštama, umrljani prsti blatom, ledja opečena suncem i sve vreme gotovo prazni džepovi. Devedesete su nas učile kako smo jaki, vrtele nas u krug od prvog do prvog, vrtelle, obmanjivale, male plate i preskupi stanovi za djake, život u drugim gradovima, podstanar, hodaš na prstima da ne probudiš gazdaricu, meriš u glavi svaku kap tople vode koju si potrošio. Putuješ, torba teška, preteška, mama je spakovala hranu, da ne kupujem, nema se novca, a i bolja je domaća kuhinja, ono što smo prozveli, ono što se ne plaća.

Pa još pet godina u mega marketu, bez slobodnih dana, ludačkim radnim vremenom i platom koja je tako tužno smešna, a malo dete kod kuće, često se razboli, nemaš dovoljno novca a vremena ti ne daju, pa ga poput kofera šalješ od babe do tetke, da ga čuvaju, neguju, a ti lepo rintaš u rodjačkoj firmu, oni imaju novca a ti imaš snage… I tako kao u začaranom krugu.

Pa se malo osmehnu sreća, postaješ kancelarijski miš, pod gomilom papira, srećnija, bolje plaćena, smirenija, bolje je radno vreme, ali to nije ono za šta si učio i potrošio godine života. To nije to!

Posle toliko godina onaj odozgo te pokaže prstom i ti, odjednom, budeš tu gde treba! Nisam mogla da verujem! Napokon sam počela da radim u „Zemlju čuda“, mala oaza lepote u našoj Zemlji luda. Sve je odjednom postalo nekao divno, lepo, čarobno, šareno. U Zemlji čuda rastu divni mali cvetići, pametne glavice kojima svakodnevno, na kašičicu daješ zrnca mudrosti, učiš ih da budu dobri ljudi i da svet može biti bolje mesto ako se svi malo potrudimo. Naravno, srećeš i Zle Vile, Nesposobne  Čarobnjake, Posrnule Pepeljuge, Crvenkape Kleptomanke, ali se nekako nadaš da će sve biti dobro jer upravo Dobro uvek na kraju pobedi.

I tako, u toj Zemlji Čuda svakog dana zakoračim spremna da nešto promenim i da moje male cvetiće zalijem novim dozama ljubavi. Da porastu, da prerastu bajke i da bojama duge oboje sve oko sebe. Kad mi nestane snage, kad posustanem i zastanem otrčim do Otilijine odaje i sve bude lakše, jer ona ume da reši sve, da odgonetne, otključa, razmrsi. Cvetići gledaju u njene visine, a ona ih poliva kišom strpljenja. Bez nje bi bilo tako teže… Sa njom znam da uvek ima rešenja…

I tako, želim da vam kažem da u Zemlji Luda u kojoj živimo ima mnogo malih Zemlji čuda, i to je valjda ono što nas tera da verujemo da će Dobro ipak na kraju pobediti….

kišobran

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. „šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. „

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…

MR part 15

Posted: 23 marta, 2013 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca

24274_559920814032137_874024985_n

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. „U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?“ – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

– Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

– Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

– Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

„Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…“

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

– Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

– Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

– Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

– Nismo sami, ali nismo ni obični.

– U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

– Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

– Pravo pitanje u ovom slučaju je „Zašto me to pitaš?“ Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

– Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

– Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

– Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

– Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

– Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

– Može se reći da je „osakaćene“ prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala „Šta sam ja tebi?“

– Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

– Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu „Opasan ples“ grupe Van Gog.

– Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

– Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****

Mr part 14

Posted: 22 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

75298_306976496080879_1463179471_n

14.

Tog smetenog dana Bogdan je sasvim polako koračao kući razgledajući usput neke sasvim beznačajne stvari poput kamenčića i listova sa mnogo pažnje. Naiđe na jednu šišarku i šutnu je. Ona odlete u reku i krenu na put u nepoznato. Da li je bila srećna zbog toga? Ili ga je klela? Imao je osećaj da su mu noge i glava teže od zemlje.

– Nešto si zasrao vidi se izdaleka… – začu se muški glas. Bogdan podiže glavu i nasmeja se. Nije ga video danima. Bio je to Branko, njegov drug iz detinjstva, jedini ko ga je zaista poznavao.

– Aman i zaman! – odgovori Bogdan na njihov uvrnuti način – Zasrao sam ja odavno. Tu i tamo. Aj’ kod mene na po jednu?

Nogu pred nogu stari prijatelji pričaju, pomalo zazirući od prolaznika, kao da bi iko mogao da im odlomi parče tog muškog prijateljstva.

–  Nećeš verovati šta se priča… – poče branko pomalo sa osmehom, a opet nekako obazriv.

– Šta je, sad si pomno počeo da pratiš proseravanja? – pokuša Bogdan da malo razveseli celu situaciju.

– Ma ovo je drugačije. Kad smo bili onomad u selu kod Dragice, došla neka dva mangupa, neki klinci i pričaju kako su videli Veru da se drži za ruke i ljubi sa nekim u ulici iza pekare. Kažu da je bila sa nekim ko ima veze sa tvojom sestrom, nju su pominjali, poznaju je. Tebe ne znaju. I? šta imaš da kažeš u svoju odbranu?

– Šta i? – Bogdan prasnu u smeh – Ovo je već sasvim viši nivo debilizma. Da li bi imao mozak da ljubim Veru u ulici iza pekare koja je deset metra od njene kuće? – Bogdanu puca pred očima ono što je bilo pa i ovo što zaista nije. A sasvim sigurno nije ni Verin način. Ali, eto, ljudi pričaju…

– Ma ok je to, verujem ja tebi, ali šta je tu problem? Ti čuješ i tebi je smešno, tebi to čak i imponuje, ispadaš frajer, ali šta ako tako nekakvu bljuvotinu čuje njen muž?

– Ne znam… Valjda i on zna da je to krajnje bezveze… – Bogdanu cela Brankova ujdurma prestade da bude smešna.

Za razliku od njega Vera je poput lista na vetru usplahireno prilazila svojoj kući. Njene oči su uvek oslikavale ono što joj se dešava u duši. Lagano je ušla, ostavila cipele. Poput aveti je klizila prema dnevnoj sobi. Goran je gledao televiziju I dremao. Na prstima je krenula prema kuhinji.

– Došla si… – čula je Goranov pospan glas.

– Jesam. Samo što sam stigla. – stavila je torbu na stolicu. – Da li si gladan?

Odgovor je izostao. Utrčao je mali Damir I skočio Veri oko vrata.

– Mama, tata mi je kupio onaj kamion! Sećaš se što sam ti pričao!

Vera se kiselo osmehnu. Mrzela je kada neko kupuje dečiju ljubav. Ljubav, jednostavno, dobijaš besplatno kad si dete. To je tako.

– Divan je, mili. Kako je bilo u vrtiću?

– Lepo. Ručali smo boraniju, bljak. Šta ćemo sada da jedemo? – radoznalo se popeo na prste I gledao šta se to dešava na šporetu. Damir je ličio na oca, način na koji govori, boja glasa. Ali imao je Verin stav, sam taj način na koji doživljava svet.

– Nema kod kuće boranije, dušo -Vera ga je uzela u naručje I podigla ga iznad sebe. – Ni mama je ne voli!

Smejali su se glasno I skakali. Goran uz gundjanje pokri uši rukama.

Zveckali su tanjiri, Damir je lupao viljuškama, padale mu na pod, a on se smejao.

– Ti si mamin ceo svet – šaputala mu je Vera.

– A tata? – gledao je u nju mali dečak i  treptao očima kao da pokušava da poleti tim svojim dugim trepavicama.

– I tata. Ali ti si ono moje što je najlepše na svetu! – Vera je saučesnički namignula. Verovatno nikada neće shvatiti taj blesak u maminom oku. Dok je grejala ručak, pravila salatu i postavljala tanjire, nije ni slutila da se na par kilometra pričalo o njoj.

MR part 13

Posted: 21 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

319382_227056464013321_146701118715523_666125_7387302_n

13.

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu, a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli, ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postoja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

– Ćao. – reče gledajući u pod.

– Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je, pa se vrati na svoje mesto.

– Da te pitam nešto?

– Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

– Je l bi se udala za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga, onako, pravo u srce.

– Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

– Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

– U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža.

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Takođe je znao i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

– Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.  -Žene su zle, znaš to zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

Bogdan krenu da pokupi krhotine šolje, isto to uradi i Vera, i njegov pogled pade pravo na njene grudi i to mu vrati u sećanje slatke slike njihove sinoćnje ludosti. Vulkani u njemu proradiše i on je uhvati za ruku i podiže od poda.

– Pusti sad to… – reče on i grleći je zavuče svoje prste u njenu kosu.

Mirisao je na sveže jesenje jutro, maglovito i sneno, sa oblacima raznih oblika i stidljivim suncem. Žmureći u njegovom zagrljaju čula je tihi uzdah lišća koje pada i njegovo srce. Krik ptica koje odlaze i njen dah koji se lepi po njegovom vratu. Sa njenih ledja otrgoše se nekoliko godina. Opet je bila ona nasmejana i prkosna, bez zlatnog okova na domalom prstu. Ruke joj drhte, ali ona ih, poput krila, lagano sklopi.

– Znam da ću mrzeti sebe zbog ovoga… – ućutala je u pola reči. Znala je ona da će u nekim hladnim noćima grejati svoje srce baš sećanjem na ovaj tren. I možda će, svaki put kada se ovoga seti, posegnuti za cigaretom i dugo ćutati zagledana u dim koji nestaje.

– Ti se igraš, tebi je lako…- zaustavljala je  je vodopad suza koji je nailazio. Nije bila sigurna da li on razume njen bol i njene bore ispod očiju koje je iscrtala monotonija. On je vetar koji je naišao i napunio joj oči prašinom. I ona žmuri u njegovom zagrljaju i drhti, jer zna, da kada otvori oči život opet postaje crn i gorak, kao kafa po kojoj gaze. Bogdan je stade lagano ljubiti po vratu spuštajući polako svoje ruke niz njen struk.

– Ne igram se, lepo mi je… – prošapta između poljubaca – I ne mislim ništa ovog trena…

Suze žive u njenim očima. Stalno su tu. I sada jedna, pobegla i neverovatno okrugla, skotrlja se na njegov dlan.

– Ponekad je ništa za nekog sve… Sve što je preostalo…

– Zašto mi uvek sa bojama utrapiš i tugu?

– To je zato što je za dugu potrebno i sunce i kiša – ona ga pogleda mutnim očima.

– Ili je zato što me imaš dovoljno, ali u pogrešno vreme? –  rovario je po njenim mislima.

– Onako kako te ja imam niko te neće ni imati. – stajala je prkosno, kao srednjoškolka, zagledana u njegove oči, disala kao posle maratona – Ionako, sve ovo sa nama, liči na sreću, a miriše na tugu. A ti me lomiš, ubijaš, gaziš, a onda odeš, odšetaš… I sve je u redu, i opet, ništa nije u redu. Sve ono što nikada nisam, sada sa tobom jesam. I to je lepo, i kao što rekoh, opet, otrovno je do bola, sasvim dovoljno da noćima ne zaspim… Jer mi vraćaš ono što već dugo nemam…

Bogdan je steže jače, ruka mu kliznu pod njenu bluzu otpozadi, oseti vrelinu njenih leđa pod dlanom, i taman kad napipa kopču, zvuk otvaranja vrata ih preseče na mestu. Bila je to Neva. Bogdan i Vera na pristojnoj razdaljini u samo par sekundi. Bogdan sa gomilom papira u rukama, a ona prikuplja ostatke šoljice sa poda.

– Koliko stepenica… Kao da vas i sam Bog sakrio – reče jetko izmedju uzdaha. – Dobro jutro.

Možda se to Veri samo učinilo, ali njene oči uvek imaju sumnju u sebi, lagano je pogledom klizila po zidovima i stolovima, tražeći bilo šta što bi je ubedilo u ono što joj prolazi kroz glavu.

– Dobro jutro – odgovoriše kao neuvežban hor.

– Zemljotres? – pogleda upitno u Veru sa osmehom nadredjenog, posmatrajući je kako čuči i sakuplja lom.

Vera je u sebi valjala par stotina reči koje je mogla pustiti da se skotrljaju na nju. Umesto svega osmehnu se široko i reče:

– Ma to je samo jedan sasvim običan peh… Dešava se to, zar ne? Verovatno i tebi….

Neva lagano priđe Bogdanu i on je poljubi, onim istim usnama kojima je i nju malopre. Na Verinom stolu odjeknu melodija sa telefona. Na displeju piše – Goran. Bilo je više nego lako ušunjati se sinoc na prstima i leći pored uspavanog Gorana, a onda, nakon samo prvog zvona, isto tako ujutru izaći iz postelje. Bez reči, bez pogleda. Ovo je već bilo nesto drugo. Uzela je telefon i lagano krenula ka terasi, bežeci od njih, bežeći od onoga što lebdi u vazduhu.

– Da… Na poslu sam. Pa, kao i uvek. Jeste. Važi, svratiću kod Sanje. Neću zaboraviti. Vazi. Ćao.

Ovo je bilo lako. Nije ni trepnula i odglumila je jedan sasvim običan dan, sasvim običnu sebe. Nije morala da ga gleda u oči i prećuti ono što joj pleše po srcu. Danas, kada dodje kući, susret će biti mnogo veće iskušenje. Biće joj potrebna gomila otrcanih fraza da sa usana skine ono što ne sme reći.

Zapali cigaretu i ostade zagledana u kej, u žute krugove oko drveća, u nebo sa bezbroj oblaka koji poprimaju oblike ovozemaljskih stvari. Samo što dalje od njih. Što dalje od njega. Što dalje od sebe i što bliže Danici koja je sada daleko stotinama kilometara i nedostaje joj kao vazduh, kao drugi deo duše koji bi znao šta treba uraditi da bi preživela današnji dan. I svaki sledeći.

Bogdan posle kraćeg razgovora otprati Nevu, stade na sred kancelarije i počeša se po potiljku gledajući u onu mrlju od kafe. Rastrešen i izgubljen sede za sto da odradi ono što mora. „Šta je ovo sa mnom?“ – zapita se u sebi pozivajući poslovnog partnera.

MR part 12

Posted: 20 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

17645_574226872606875_1937579804_n

12.

Kišne kapi lagano skliznuše kroz krošnje drveća. Nebo poprimi tamnije nijanse, no neko veliko nevreme se nije spremalo. U tom oni prođoše kraj raskrsnice i ukaza se Bogdanova škola.

– Vidi, zar nije velelepna?

Bila je to ogromna zgrada starog kova.

Kiša zarosi malo jače i Bogdan ovoga puta namerno uhvati Veru za ruku.

– Hajde – reče i utrčaše u jedan obližnji  kafić.

– Hoćemo li po jedan konjačić ovde?

– Kako ćemo voziti posle?

-Ma daj, po jedan, slabiji je od one naše rakije duplo. Posle te vodim na ručak da ti pokažem tu još nešto i palimo.

– Teško me nagovoriti…

– Hej, Vera, vidiš onaj lokal niz ulicu? Tu smo trčali kad bi nam na kraju meseca davali nekakav mizerni džeparac, tada je tu bio fri šop. Sačekaj, odmah se vraćam.

Bogdan šmugnu po kiši i nestade u toj prodavnici. Ubrzo stiže sa kutijom tvrdog Kamela i dve Baunti čokoladice.

– Ovo nam je bilo omiljeno, ha, evo poklanjam ti. Meni samo jedna čokoladica.

– Pa živeli dečače! Baš ti lepo stoje oči Petra Pana! – smešila se Vera dižući čašu.

– Živeli, Crni labude! – podiže i Bogdan svoju, pa pocepa celofan sa Kamela i na kutiji napisa posvetu: „Crnom labudu od Bele vrane“. Osmeh ponovo zasija na Verinom licu rasterujući malobrojne oblačiće kroz koje se opet promoli sunce.

Izdvojeni iz stvarnog sveta kome su pripadali, odvojeni od svakodnevnice malog grada stoletnih lipa, uljuljkani u izmaglicu želja, ličili su na dvoje koji su se sreli nakon deset godina i prosto ne znaju odakle da krenu sa pričom. Toliko toga je bilo neispričano.

– Neverovatno koliko ti malo treba da skočiš na čoveka! – setio se Bogdan dogadjaja iz parka i počeo ponovo da se smeje. -U trenutku nisam shvatio šta se dešava. Dok se ono štene nije pojavilo….

– Uopšte nije bilo štene, nego je bio pas. A što se mene tiče, sama činjenica da je pas ispred mene apsolutno nema više nikakve veze u kojoj je on veličini, znaš. To je, eto, jače od mene, i to ne umem da objasnim. A čega se plaši čovek kao ti? – nakrivila je glavu i radoznalo se nasmešila.

-Paaa… Nekada sam imao tolike strahove da su mogli stati u knjigu. Da ti sada pričam o njima i po tri konjaka bi nam bilo malo, a moramo voziti. Šta ja znam, čini mi se da su nestajali polako sa godinama. Čega se danas bojim? Možda nemoći. Kad ne možeš da utičeš na neke nemile događaje, kad nije dobro tebi i dragim osobama. Ali, ni to nije klasičan strah, jer znam da se u životu dešava svašta i da su i situacije u kojima si nemoćan neminovnost. Mnoge sam i preživeo. Svaka je ostavila poneku brazdu na duši. Eh, mila, kad malo razmislim, možda si mi i ti rasterala te obične, male strahove. Mogli bi da krenemo polako do kola, šta kažeš?

-Gladna sam. Obećao si neki ručak koliko se sećam…

-Da, da sećaš, se. Idemo.

Odšetaše lagano do kola, natrag kroz park, kišica beše prestala i vazduh je bio svež. Sada su ćutali onako kako su samo oni to znali. Bogdan je razmišljao kako iz sudara crne i bele ne mora uvek ispasti siva. Veoma retko se desi da ispadne čitav spektar duginih boja i to je čarolija.

Sela je na mesto suvozača, tiha i uspavana, kao nebo pred kišu, kao stara knjiga ostavljena na polici iznad kao nešto vredno, a ipak, zaboravljena. Ćuteći sa njim isto je što i pevati. I potpuno zaboraviti na neki tamo mali grad kome pripadaju, gde će se vratiti, gde će živeti.

-Zašto si me doveo baš u ovde? – upita Vera smeštajući se za mali sto nevelikog restorana sa toplim, ušuškanim ambijentom.

-Zbog ove raskrsnice ispred.

Vera baci pogled kroz prozor na raskrsnicu, ogromnu kao i sive zgradurine oko nje. Sivi deo Zagreba.

-Šta s njom?

– Polako, niko nas ne juri, reći ću ti.

Bogdan poruči šampinjone, teleće medaljone, kajmak, zelenu salatu i buteljku muskat hamburga. Konobar odmah donese vino i nali ga u fine loptaste čaše na visokoj nozi.

– Na ovoj raskrsnici sam poslednji put poljubio Prvu pravu. Kakva ironija. Išli u istu školu, živeli u istom gradu i prvi put se poljubili na moru, a poslednji put u Zagrebu. Nekako sam uvek zamišljao da ću je poslednji put poljubiti na nekom posebnom, nama važnom mestu, kad ono ispade na ovoj grozomornoj raskrsnici. Šta ćeš, poljupci ne biraju ni vreme ni mesto.

Vera je ćutala i slušala Bogdanove reči koje su stalno balansirale negde izmedju ovde i nekad, lagano se njišući izmedju sećanja i želja. Na trenutke je to bolelo, pa bi njegovo lice poprimilo neke ponore, nepremostive i duboke, a onda bi to sećanje postalo nešto poput ponovo proživljenih divnih trenutaka, kada bi osmeh plesao na rubovima njegovih usana.

– Zanimljivo je da se stalno braniš rečima da ti ništa više ne znači, a toliko pričaš o njoj. Čudno je to da nijedna sledeća, čak nimalo nije ličila na nju. Verovatno bi te zanimalo šta ona misli sada o nekim stvarima. A mene baš zanima šta bi je sada pitao kada bi imao prilike da sediš ovako sa njom? Da li je ona volela muskat pa stalno se hvataš za tu bocu? Možda je u medjuvremenu zavolela šardone, ko zna. Nikad i ne pitaš, samo naručiš. Ja bih radije pila šardone, ali u redu je, nije bitno šta piješ, već sa kim. Da li je ona umela da te razume tako različitog? Kada bi sada ona ovde sedela umesto mene, a ti je eto, baš ovako pogledaš, pomalo zamagljenog pogleda od prošlosti, ona se nasmeši, a ti, šta bi joj ti tada rekao?

– Joj kako ste sve iste! Zašto bih te lagao? Pored ovolikih stvari koje sam ti rekao o sebi, zašto ti ne bih rekao i „Meni moja prva ljubav toliko znači da je i sad volim i pizdim za njom“? Konobar, šta imate od šardonea? Evo, dama će izabrati.

-Ti stvarno hoćeš da nas pohapsi policija na kraju!

– Ma opušteno. Ne kvari mi. Sad ja tebe čuvam. A i biće više muskata za mene, hihi! Dakle…khmm – nakašlja se Bogdan – vina slažem prema jelima, a ne prema ženama. A ona mi ne znači, ama baš, ništa više. Ona kao ona. Uopšte mi nije krivo što se nisam oženio njome. Rekoh već, znači mi onaj veliki zbir divnih trenutaka provedenih sa njom, znaš mnogo toga je bilo prvi put sa njom a ti „prvi putevi“ su najčarobniji. Zašto toliko pričam o njoj? Pa rekao sam ti da ću ti ovde pokazati svoju dečačku tugu. To je to u stvari. A da sada ona sedi tu umesto tebe pitao bih je: „Sećaš li se zalaska sunca u Kuparima, ulice kraj stovarišta, odlaska na bazen biciklima, prve noći koju smo prespavali zajedno…“. Ma nas je sjebala daljina. Ko zna kako bi sve to ispalo da smo bili u istom gradu u srednjoj školi. Ovako sigurno ne bi. I, da znaš, ne vidim nju u tebi. Budi spokojna što se toga tiče. Bogdan gricnu jednu reš pečurku i otpi dug gutljaj vina. U tom stigoše i medaljoni.

– Ja ne mogu da pijem baš sve vrste vina, I ja, ma koliko to bilo pogrešno, ne mogu da ih slažem po jelima. Ja jednostavno volim šardone. A to što si rekao da smo sve iste, da znaš, za srce si me ujeo! – smejala se naglas Vera, kobajagi mu preteći prstom.

Smejala se malo glasnije nego što bi to bilo pristojno. Možda zbog pića, možda zato što je Bogdan napokon postao jedan normalan muškarac, a možda i zbog toga što je malopre on uhvatio za ruku. Bilo je naivno i dečije, naizgled slučajno, ali znala je Vera razlikovati kako to izgleda kada te neko uhvati za ruku sa željom. Smehom je bežala od svojih misli, od andjela u njenoj glavi koji se ljutio i vikao na sav glas da stane, prestane, da se uozbilji. Setila se Danice i njenih reči kojima ju je uvek pozdravljala kad bi odlazila „Budi dobra“… Ali Danica je jedno veliko srce, ona bi razumela i čak i kada bi i sada rekla baš te iste reči, mislila bi da , pre svega, čovek treba biti dobar prvo prema sebi.

– Ako ništa drugo, rečenica „Kako ti ne znači kad stalno pričaš o njoj?“ je ista kod svih žena! – nasmeja se i Bogdan.

A onda nastade ona njihova čuvena tišina koja je halapljivo progutala okolno zveckanje pribora, tihu muziku iz ugla, opušteni žamor nekolicine gostiju i zvuke velegradskog saobraćaja koji nikad ne staje. Bogdan pruži desnu ruku i prstima nežno skloni jedan nestašni pramen kose sa Verinog krupnog oka.

-Lako je tebi. Imaš sve. – Bogdan razbi tišinu.

-Tačno – nasmeja se Vera spuštenog pogleda -A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine I vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

– Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

– To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane.

Ona na tren obori pogled usput blago gricnuvši svoju donju usnu, punu i treperavu i reče tiho, kao kad neko nekoga poziva da mu nešto šapne:

– Dođi…

Ni sama nije verovala da je to rekla, slana kap joj se skotrlja niz lice. Bogdan je upitno pogleda bez glasa. Shvatio je da mora nešto da kaže, jer je polako ponovo počela da tone. Bogdan ustade, pomeri polako svoju stolicu do njene, sede sa njene desne strane, zagrli je, prisloni svoj obraz na njenu suzu.

– Nemoj… – reče on – velika si cura…

– Znam, baš zato je sve teže, što sam porasla i odrasla. I sve ovo mi liči na neke davne godine, zapravo, sve više mi se čini da je ovo nešto što propuštam živeći svoj život…

Vera je plakala zatvorenih očiju. Oni koji su to probali znaju da u tim trenucima gledaš u sebe, iznutra, i samo zbog sebe plačeš.

– Život je, između ostalog, i propuštanje mnogo toga… – reče tiho Bogdan, osećajući kako se njihove boje mešaju i razlivaju od fluorescentnih do najturobnijih, opipljivo, kao nikad do tad. Ona se šćućuri u njegovom zagrljaju poput izgubljenog pileta, kao u nekakvom vremeplovu. Ćutali su. Svako svoju čežnju. Jedan beskrajni tren. On je poljubi u kosu, ona provuče svoje prste kroz njegove i steže mu ruku želeći svim srcem da ga izvede iz jave u svoj san. Odjednom, ona se trže, dotaknu čašu, ona se srušina sto, a vino poput suza potonu u šare na stoljnjaku.

– Sipaj…. još jednu. Lakše je disati sa uspavanom savešću. – smejala se kroz suze i gledala u Bogdana kao da je jedini na svetu.

– Polako, bre s tim vinom, ženo mila, hoćeš da te nosim posle?

– Možda i hoću. Samo to je protiv svega u šta verujemo nas dvoje, zar ne? – Vera zaplete jezikom, tužnih očiju i veselih usana.

Gledala ga je prodirući pogledom do njegovih misli, dok se u njemu odvijala bitka razuma i srca na život i smrt, tresući mu nemirnom drhtavicom gornji deo stomaka.

– Ne obećavamo ništa jedno drugom. I ne tražimo. Pusti nek traje.

Možda je to bilo dovoljno da sruši Verine zidove. Ona zažmuri i oseti njegove usne. Tonula je u ambis trenutka koji je postojao za njih. Trenutak, koji poput čarobnog lepka popravlja slomljena srca, srušene iluzije i rasute snove. Njih dvoje, sami na svetu u punom restoranu, poljubac bez daha, kao pred smak sveta, grešni ili pogrešni. Ali život i jeste baš to, negde se spotakneš, a negde poletiš.

Previše vina, previše misli koje mute razum. Znali su da je već predjena granica. Nazad se može samo vremeplovom. A napred… napred se ide sa dosta šminke i puno ćutanja. Njihov gradić je sada bio dalji nego ikad, a put mutan od njenih suza i njegove boli. Zagreb je te noći morao skriti to dvoje stranaca pod svoj zvezdani plašt.

MR part 11

Posted: 19 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

400887_409876509072401_1043686447_n

11.

Bogdanova mama je volela Veru. Bez nekog posebnog razloga. Mame se više oslanjaju na osećaj kad je tako nešto u pitanju. Ili vole ili ne vole, da ih pitaš zašto, teško bi objasnile. Bogdanu pade na pamet da je ovaj poziv koji je srušio jedan od njegovih najčarobnijih trenutaka u životu možda neki znak više sile, a Vera, lagano koračajući i dalje posmatraše drveće i ptičice u njemu. Ćutali su, sa nekakvim pomešanim osećanjima.

Vera pripali cigaretu, mada nije volela da puši na ulici. Ovog puta želja za duvanom je bila jača i ona svoj dugi i teški uzdah napuni dimom do kraja. Bogdan je stavio telefon ponovo u džep i požurio da je stigne. Neprijatna tišina, gusta kao med, lepila im se za grlo ne dozvoljavajući im da bilo šta kažu. Koračala je lagano, vukla svoj pogled po umirućem lišću i razmišljala kako je lako pasti u zamku srca. Samo je koračala dalje i nadala se da će potrajati dok je on stigne i ponovo je ne pogleda u oči. Koraci su bivali glasniji.

– Mama brine, ali zna da sam sa tobom pa joj je lakše – Bogdan je utabavao neprijatnost trenutka. – Ne znam zašto tebe toliko voli.

– Mene je teško voleti, možda je… – Vera nije stigla da završi rečenicu, jer je već u narednom trenu stala iza Bogdana i skočila na njega.

Potpuno zbunjen pridržavao je Veru da ne padne.

– Šta bi?!?

– Skloni ga, skloni ga… Kaži mu da ide…- suze su se slivale niz lice i kvasile ga po vratu. Ispred njih stajao je pas mašući repom i lajao razdragano. Bogdan je počeo da se smeje.

– Pa to je zlatni retriver, šta ti je.

– Sve i da je kraljevski, samo mu kaži da ide…

Dotrča neka devojčica i pozva svog psa. Otrčali su niz park, a Bogdan se smejao sve jače.

– Nije smešno, stvarno nije smešno – brisala je suze.

Gledao je u nju zbunjen. Lice joj se okamenilo, strah je išarao neke drugačije bore, nije ličila na sebe.

– Vidi, vidi… Vera Pavladoljska…- začu se iza njih muški glas.

U susret im je išao čovek u kariranoj košulji, izlizanih farmerica i vrlo upadljive frizure. Vera na trenutak zastade, otera poslednje komadiće straha i nasmeši se.

– Zdravo, Dušane… Nisam te videla čini mi se sto godina.- zagrlila ga je jako. Bogdan ga odmeri ispod oka.

– Nismo se zaista dugo videli. Otkud ti ovde? Zar nisi i dalje u onom tvom gradiću stoletnih lipa o kome si mi pričala. Nisi se promenila…

– Nadala sam se da nećeš to da kažeš, mrzim to. Jesam se promenila. Ti se nisi promenio. Prosto ne verujem kada te vidim, ko Dorijan Grej.

Vera shvati da Bogdan stoji zapostavljen po strani.

– Ovo je moj kolega Bogdan. – Razmeniše poglede i rukovaše se. – Poslovno smo u Zagrebu. A ti?

– Na seminaru sam, prestonica vrvi od prosvetnih radnika. Ja sam malo izašao da izluftiram glavu, ubiše me onim analizama kako treba, a kako ne treba. Od Preverove Barbare ostadoše samo ukosnice… – smejao se i po svom običaju neprestano gestikulirao rukama. -Moram da idem sada. Do kad ste tu? Možemo sutra da popijemo kafu, da se ispričamo.

– Ne, idemo večeras. Završili smo obaveze, pa malo da prošetamo. Drago mi je da sam te videla.

Dušan je poljubi u obraz i kao devojčici razbaruši kosu.

– Vidimo se.

Bogdan je i dalje stajao na istom mestu.

– Vera Pavladoljska?? Profesor?? Ko je, bre, ovaj panker?

– Pa Dušan. Moj drug iz srednje i sa fakulteta. Mislim, bili smo malo više od drugova. – smejala se kao devojčica koju je neko uhvatio u laži. – Nekada mi je recitovao Bećkovićevu pesmu i tako me zvao. Pavladoljska… – izgovori lagano, kao da joj jezik golicaju slova tog prezimena koje nije bilo njeno, ali ipak, često ga je krišom pisala ispod anonimnih radova koje je slala na konkurse.

– On mi je prvi svirao na gitari, uz njega sam zavolela domaći rok, Dorse i neke njegove pesme koje smo sami komponovali u maloj sobi u kojoj je stanovao. Bila sam njegova Janis Joplin, nije voleo da se šminkam i da farbam kosu, oko toga smo se satima raspravljali. Bože, bilo je to neko divno vreme. Zapravo, kada sada prelistavam te uspomene, kao da su se dešavale nekom drugom. Možeš li zamisliti mene raščupanu, u starkama… – pogled joj je počivao daleko.

– Eh, Vera Pavlodoljska – Bogdan je priželjkivao da se ponovo pojavi neki pas – kakvu ti sreću imaš! Srela si svog čarobnog Dušana, sasvim slučajno. Ja bih voleo da sretnem moju prvu o kojoj ti pričam, ali nekako je uvek vidim sa druge strane ulice. Letos, tamo kod nas, vidim preko puta u centru, idu dva momka i jedna devojka, ‘Neverovatno! Koliko ova klinka liči na nju’ – pomislim. Kad se malo približe ja shvatim da je to ona sa sinom i ćerkom. Kakav fleš! Ponekad popričam sa njenim mužem, jer, zaboga, išli smo u isto odeljenje. Interesantno je da me ona sada baš nikako ne privlači, samo imam žarku želju da negde, uz kafu, osvežimo naše čarobne trenutke iz prošlosti. Osim tog divno-tužnog perioda života ništa nas više ne vezuje. Boje su joj izbledele odavno, mada se sigurno uporno farba i dalje.

– Koreni su nam u prošlosti, pa sve što radimo ima neki uzrok u pozadini. A to, to što se pravdaš da te ne privlači, da je izbledela… Hmm, baš to me tera da mislim da ona i dalje u tvojoj glavi stvara asocijacije na reč „ljubav“… Znam, sad ćeš da kažeš da umišljam, da nisam u pravu, ali veruj mi, razumem te. To je neko drugo vreme koje se ucrtalo u mapu naše duše, od toga smo krenuli i nakon toga je nekako sve išlo baš po tom šablonu. Osobe koje srećemo, upoznajemo, volimo, ostavljaju trag u nama. Svakog sledećeg uporedjujemo i merimo po tim prvim merama. I što nam je neko dalji i nedostižniji, utoliko je više savršen… – Vera je započela monolog, pogled na svet koji je lagano povuče u tišinu, pa ona zaćuta uljuljkana u magično oktobarsko popodne.

MR part 10

Posted: 18 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

36422_130645650308571_5369630_n

Bogdan beše natenane ispijao drugu kafu za stolićem kraj prozora, posmatrajući šaroliku uličnu gužvu kad banu Vera.

– Oooo, agentice moja, da li si želela da se otrujem kafama čekajući te? Malo si se zagugukala sa onim, kako se zvaše, o jebaga, kakav čovek ni ime se ne lepi za njega… Je l pokušao da te opije nekim čivas regalom od dvajes godina, a ? Znajući te, ne bi mu to bilo teško…

– E, ne sviraj, sve je uzeo – reče Vera kroz širok osmeh.

– Šta sve? I tebe sa knjigama?

– Uf! – Vera lupi Bogdana fasciklom po glavi, smešeći se.

– To lutko, tako se radi posao, dobra cura! Nego sledeći put da obučeš kraću suknju, ima da mu uvalimo i knjige poezije tako, hihihi!

Gledala je u njega tako veselog i nasmejanog, i prosto se pitala da li to u njemu žive dva potpuno različita čoveka – jedan koji je čista filozofija, namrgodjen sa malo povijenim ledjima pri hodu, pogled mu se ne zadržava već bludi po horizontu, svet vidi u različitim nijansama sive, duša mu puna isposničkih misli i moralnih principa. I ovaj drugi – veseli Petar Pan, Veliki Dečak koji svojom čarobnom paletom boji svet oko sebe u najradosnije boje. Koji ume da se smeje, da živi, da šeta poskakujući, da peva nasred ulice i krevelji se u restoranu. Tako je divno kada možeš da pogledaš u njega, a da vidiš samo osmeh! I to je dovoljno. Komentariše oblike kamenčića koje šutira na ulici. U hodu čuje neku pesmu i odmah na to nadoveže dogadjaj koji ga veže za nju. Stajala je tako ćuteći gledala u njega. Smejala se tiho, dok je on naglas zabavljao plasirajući neku svoju priču kako je to izgledao susret Vere i Igora.

– Što me tako gledaš? Što se smeješ?

– Ništa posebno. Ponekad se oduševim kada vidim da si i ti samo čovek, – smejala se i dalje Vera, a on je mangupski nakrivio glavu na jednu stranu. – Nego, pošto je završen poslovni deo dana, a sada nastupa obilazak tvojih uspomena, ja odoh da skinem ovo sa sebe i obučem nešto u čemu mogu da dišem. Može?

U tom trenu Vera je razmišljala o tome kako je lako voleti nekog kada mu ne znaš mračne strane, kada ne znaš njegove mane i način na koji leči tugu. Tada možeš verovati da taj neko nikada nije besan ili nervozan, da može na svojim leđima nositi i tri planine, i sve, baš sve može da podnese. Onda kada upoznaš mračne dubine osobe sa kojom si nastaju barijere u srcu. Brak zamuti mirne vode, obaveze pomute srce. Postaješ ogorčen i neutešan, usamljen u milionskom gradu, izneveren od života, jer to nije ono čemu si se nadao.

– Paaa, može, ako povedeš i mene da gledam… – smejao se Bogdan grejući se na sjaju iz Verinih očiju.

– Samo ti još to fali u životu, naruči mi pitu sa jabukama i nes, brzo ću! – pohita Vera da se oslobodi otmenog kostima, štiklica i svilenih čarapa sasvim nesvesna koliko dobro izgleda tako obučena.

– Idi, brže, i ne zaboravi da raščupaš kosurdaču pošto obučeš plitke farmerčice i džak u obliku majice! – dobaci Bogdan krećući ka vitrini sa mirisnim svežim pecivima. Vera zamače iza ugla, a on natenane odabra i složi na plato pitu sa jabukama, veliki nes, dve krofne sa kremom i milk šejk od vanile. Za nekoliko minuta Vera upade u lokal poput vihora, smazaše doručak ćutke se smešeći jedno drugom kroz zalogaje kao nekakvi tinejdžeri, a zatim se zaputiše autom ka Bogdanovoj školi.

– E odavde ćemo pešice. – reče Bogdan parkirajući auto.

– Vidiš, u ovaj džinovski i jezivi internat sam stigao otprilke mesec dana pošto sam na moru, pronašao sebi Prvu Pravu devojku na najsmotaniji i najčarobniji način u životu. – Vera je ćutke sa Bogdanovom setom u svojim očima zamišljala sve to.

– Plakao sam krijući se. Pisao pisma puna ljubavi sa grozomornom olovnom tuđinom u stomaku. I ponovo plakao u mraku okrenut prema zidu. E, a sada idemo kroz park u šetnju da ti pokažem školu.

Bogdan i Vera ćutke i lagano pređoše ogromni bulevar i nestadoše među drvećem okupanim miholjskim suncem, gazeći prve zlatne listove po kamenoj stazi. Bogdan slučajno, u hodu, dodirnu Verinu ruku i ona mu se učini neobično vrela. Pogledi im se sudariše poput dve galaksije sa svim svojim zvezdama, planetama, mesecima i crnim rupama. Bilo je to jedno od onih gledanja koja uvek vuku na neku filmsku scenu, sa baladom, laganim vetrom i poljupcem. Mirisala je jesen, bilo je i tog laganog vetra koji je Veri upošljavao ruke da sklanja kosu sa lica, Bogdan je najednom zastao u pola reči i sve je bilo savršeno u tom dalekom gradu  i bilo bi lako i divno prevariti život tog oktobarskog popodneva. U tom treperavom trenu, iz Bogdanovog džepa čula se divna melodija koja sruši čitavu scenografiju u paramparčad. Telefon je neumoljivo sipao note u etar. Vera kao probudjena iz sna udahnu vazduh, pogleda smeteno u patike, pa oko sebe kao da je drveće u parku nešto što je naročito zanima tog trenutka.

“ Jebem ti i telefon i Sonija i Eriksona i telekom, da se nose svi u tri pizde materine, sa` ću da ga tresnem od zam…“ – psovao je u sebi Bogdan na dijalektu njegovih predaka.

– Da, mama, na službenom putu sam…da, na onom što sam ti pričao…ništa ne brini, znaš da me Vera čuva kao ti, predveče stižemo, sve je u redu, i posao ide po planu…zdravo, vidimo se za vikend, `ajde…

MR part 9

Posted: 17 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

lonely2

9.

Zagreb, mravinjak, puno duša koje je Bogdan nekako od prvog puta osećao na neki neobjašnjiv način. Sumorna tuđina čak i po sunčanom danu miholjskog leta kakav je bio.

-Evo, ovako ćemo – reče Bogdan plaćajući parking – ti ćeš u ono predstavništvo gde je menadžer onaj otmeni načitani frajer, kako se ono zvaše, Igor, tako nekako, a ja ću, do sedišta lanca knjižara u vlasništvu one fine crvenokose gospođe, ni njenog imena se ne sećam, šta mi je danas?!

-Broja njenog brushaltera se sećaš sigurno! – promrsi Vera – Zašto me uopšte ne čudi tvoj plan? Kako god, gde se nalazimo posle?

-Može u onom mlečnom restorančiću što smo bili pre? Ionako će biti vreme za jedan lepi kasni doručak.

-Može.

-Ok. Ko prvi završi čeka tu.

-Srećno!

-Takođe!

Jesen se već uveliko razmahala svojim četkicama trošeći žutu i zlatnu boju nemilice, prosipajući usput iz rukava, naizgled, bezraložnu tugu koja je neke stizala, svakog na svoj način, a neke ne. Vera i Bogdan se raziđoše ulicama starog grada, žureći da što pre završe svako svoj deo posla.

Vera je lupkala potpeticama zagrebačkim trotoarom, potpuno sama u tom gradu. Približavala se zgradi gde je bilo predstavništvo neverovatno dugog i elitnog imena. Kiselina u stomaku je bivala sve jača. Igor, menadžer tog predstavništva, je već očekivao. Sekretarica neverovatno dubokih zelenih očiju je najavila i ona se odjednom nadje u ogromnoj prostoriji prepunoj knjiga naredjanih na policama, slike na zidovima koje su je više plašile nego što su prijale i cveće kojim je neko bezuspešno pokušao da da dušu tom prostoru. Igor ustade i podje joj u susret naoružan širokim mangupskim osmehom. Blagi stisak ruke. Njemu je bilo drago, njoj baš i nije. Poslednji put kada je bila ovde urezao joj se u sećanje miris prejakog parfema i prejakih reči. Igor je imao kosu čudne dužine, ni kratka ni dugačka, Bogdan se stalno smejao tome i govorio je da je, kao i sve drugo kod njega, čak i dužina kosa nedefinisana. Besprekorno odelo i cipele kojima je verovatno bilo lako onako kliziti podom i samopouzdanja bez granica.

-Zadovoljstvo mi je da se ponovo srećemo – lagala je bezočno Vera.

-Zadovoljstvo je moje- reče šeretski Igor.

Vera je poput miša lagano treptala očima, gotovo sklupčana u ogromnoj kožnoj fotelji. Uskoro se stvorila neka žena sa kafom i čašama hladne žute tečnosti koja joj je bar prividno umirivala puls.

-Očekivao sam i kolegu, kako se ono zvaše… Bojan, Vedran…

-Zove se Bogdan – pokušala je da se nasmeši i time prikrije svoju samoću i bes što zaista i Bogdan nije pošao sa njom. Sve bi bilo lakše. -Imao je neke druge obaveze.

U tom trenutku Bogdan već beše prezentovao kjnige crvenokosoj po kratkom postupku, ona odabra veći deo, pozdraviše se i rastadoše na obostrano zadovoljstvo. On je odavno prestao da se nervira i traumira zbog posla, imao je moto „odradi što bolje, a ostalo nek ide kako hoće“. „Dobardan, dobardan, tak`a i tak`a stvar“ i gotovo. Usput crvenokosa je, ako se izuzme boja njene kose, bila sva crno bela, tako da je Bogdan već bio na putu do mlečnog restorana.

-I, draga Vera, šta nam nudite ovog puta?

-Evo, ovo su naša nova izdanja – Vera izvadi iz fascikle spisak i pruži ga Igoru.

-Zanimljivo – reče on bacivši pogled – uzimamo sve. Koliko ostajete u Zagrebu?

„Ovo je bilo lako“ pomisli Vera, prekrstivši noge na drugu stranu.

-Odmah se vraćam.

-Šteta. Mogli smo otići na ručak.

-Žao mi je, možda neki drugi put – Vera ustade, a Igor je sa majmunskim sjajem u očima odmeri od glave do pete, misleći da je to njoj neprimetno.

-Pa onda do viđenja, divno je sarađivati sa Vama – nasmeši se Vera.

-Divno je ugostiti Vas. Ljubim ruke.

MR part 8

Posted: 16 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

images

8.

– Valjda će nas ovaj krš odvesti do Zagreba! – nervirala se Vera već treći put verglajući službeni auto.

– Ma hoće, znaš da uvek upali iz četvrtog puta, hihi! – Bogdan je posmatrao Verina glatka kolena u svilenim čarapama. Nije baš navikao da se tako oblači.  Tako i bi, upali iz četvrtog pokušaja i oni se otisnuše niz put raspravljajući se koji će radio slušati.

– Kad završimo posao pokazaću ti svoju dečačku tugu. E, stani ovde da nam kupim kafu!

– ‘Ajde, ali brzo, već kasnimo! – Vera je i dalje šizila.

Mrzela je kada mora da čeka. Mrzela je da vozi, naročito kroz grad. Od ranog jutra je bila neraspoložena, psovala na sav glas potpetice, bod na čarapi i haljinu koja je budila neka stara sećanja. I još budjenje u pet ujutru. Bogdan je za razliku od Vere u to jutro uskočio nasmejan, ogrnut optimizmom i onom baršunastom maglom u očima.

– Da to kasirka možda nije bila plavuša, nema te sat vremena!, – promuklo reče Vera.

Bogdan je samo zbunjeno pogleda preko ramena, a njegovo vedro raspoloženje ostade netaknuto.

– Mrzim ga… – Vera stavi naočare za sunce.

– Koga? – upita Bogdan zbunjeno, gledajući oko njih, mada na ulici nije bilo nikoga.

– Jutro… Mrzim jutro.

To je doba dana kada ona nije pri sebi, kada ne progovara ni reč pre kafe i dve cigarete. Uplovi u novi dan lagano, na prstima, birajući gde gazi, da se ne poseče na krhotine svojih slomljenih snova. Deponija odbačenih snova.

– Hej, Vera! – Bogdan srknu svoj nes tri u jedan.

– Da.

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.

– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.

Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.

– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! A i što bi to tebe uopšte  zabolelo!? Gde mi je upaljač?

Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.

– Trebaš mi, bre. Znaš, u moje snove zalaziš samo ti u poslednje vreme. A je l sam ja tebi još uvek zanimljiv kao nekad? – ličio je na dečaka koji pita nešto i očekuje baš onaj odgovor koji mu se dopada.

Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet. Uvek je govorio da Vera čini sadašnjost nemogućom, da je navalentna, da traži ono što ne sme.

– Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.

Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.

-I? Priča na blogu? Nisi mi odgovorila.

-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.

Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek. Bogdanu nikada nije to ispričala. Ni sam nije znao zašto mu smeta taj neko iz Verine prošlosti.

-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.

-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.

Bolela je Veru svaka reč koju je rekla. Palila je još jednu cigaretu. Njen način da prebrodi teška vremena. Njen način da ubije djavola u sebi. Retki su ljudi koje je ona stavljala na spisak svojih prijatelja. Bogdan je bio jedan od tih, ali je često umeo nesvesno da je povredi svojim šalama. Praštala mu je to, jer Bogdan je zapravo bio dečak koji nikada nije odrastao. Kao Petar Pan.

Vratila se na njegovu rečenicu, čisto da skrene pažnju na nešto drugo.

-Šta je to sa tvojim snovima? Zar nemaš ništa pametnije da sanjaš? Zar tvoje snove ne nastanjuju krilata plava bića koja imaju manijački nagon da te poseduju i kontrolišu, i koja na meni leče svoje komplekse, živu me razapinju na krst i postajem razlog njihovih suza. I da, imaju vrlo čudna imena kao što je „Neva“. Mene to ime podseća na proleće i nesanicu…

-Tek sad mi ništa nije jasno?! – Bogdan sasvim zbunjen otvori prozor i zavrljači praznu papirnu čašu od kafe niz put – U poslednje vreme sanjam boje, note i nebo sa svojim Gospodom. Nema nikakvih opipljivih bića. Čini mi se da više nisi ona Vera već neka daleka Vera koja se i dalje udaljava.

-Sam si rekao da samo ja zalazim u tvoje snove u poslednje vreme, nisi pominjao boje, note, ni Gospoda… – Vera reče lagano, kao kad diše. Podigla glavu malo više da sakrije suzu koja joj rasla u oku. Možda joj i uspe, kao toliko puta do tad. -Ja sam uvek tu. Pitanje je samo na gde je uperen tvoj pogled i koliko ti je um otvoren da shvati.

– Rekao sam. Ti si moja boja, klasična muzika su note, a Gospod sa nebom je savršenstvo. To je što se tiče snova, a na zemlji volim još neka bića. Neka su laka, a neka baš teška za voljenje.

– Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

– Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama. Ono imam i ja poneke koje cene moje snove i svetove pretočene u reči, ali uopšte nismo bliski. Čak se i ne poznajemo uživo.

Iza brega se ukaza naplatna rampa. Svaki put je taj prizor budio Bogdanu nevesele uspomene na svoj odlazak u srednju školu. U sasvim novi svet. Tuđ i stran.

– Sad ti voziš – rekla je Vera stajući da plati putarinu. Nije volela taj grad, možda zato što ga nije poznavala. U svakom slučaju, sad je bio njegov red da vozi.

– Nema problema, evo stani ovde na ovom proširenju iza rampe.

Bogdan izađe iz auta, protegnu se zevnuvši, pa pređe na drugu stranu i otvori Veri vrata. Ona kroči levom nogom kucnuvši štiklom o asfalt. Zameniše mesta, Bogdan dade gas i krenuše.

MR part 7

Posted: 15 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

OrMaybeImJustLonely

7.

Tog kišovitog, olovnog jutra, Bogdan ustrča uz dobro poznate stepenice, i, u nekakvoj roze majici, banu u kancelariju. Vera je u oblaku dima unezvereno vršljala po gomili papira i knjiga na radnom stolu, očigledno tražeći nešto, i kad ga spazi, skameni se.

– Ja sam muška svinja. Dobro jutro. – reče Bogdan sa tupavim izrazom lica očekujući njenu reakciju, usput promatrajući njen dekolte, savim neobično za Veru. Sasvim neobično za njega.

-I tebi. -odgovori Vera pomalo promuklim glasom.

Bio je to onaj isti Bogdan, sa novim sjajem u očima. Bogdan koji posustane u pola rečenice i ode petstotina kilometara daleko. Bogdan koji se uvek vrati i očekuje aplauz. Ovoga puta aplauz je izostao. Bogdan obori pogled na verinu crnu satensku  suknju, pa na njene nove štiklice i upita:

-Šta sam propustio, osim tvog rođendana?

Bogdan stavi na Verin sto kutijicu u kojoj je bio spakovan jedan njegov privezak koji je nosio dobar deo života i papirić na kome je pisalo: Srećan rođendan. Ona je i dalje stajala i ćutala, ćutao je i on misleći „Već sam ti napisao pesmu „Izvini“, sad bi valjda trebalo da je pročitaš ponovo. Kako, bre, Vera, da ugodim svima vama kad imate sto ćudi? Svestan sam da ispadam idiot, ali šta i kako da radim?! Zašto mi nedostaješ kad te nikad nisam ni imao?“ I dalje su ćutali, stajali i gledali se.

A svi nesporazumi su proizašli iz Bogdanove želje da udovolji svima. Sebi više odavno nije ni pomišljao da udovolji, par piva, par pesama i priča, to mu je bilo svo zadovoljstvo. I osećaj da živi za druge. Sada je došao do tačke kad sve te osobe kojima se trudio da udovolji na rogobatan i nakaradan način, jer drugi i nije bio moguć, neće da mu upute ni toplu reč, ni stisnu ruku. Probao je da bude dobar prema svima, a ispao je loš prema svima, ili je bar tako izgledalo sa njihove strane. Što je najgore, nije ispao dobar ni prema sebi. Nije imalo zbog čega da ga grize savest, nije uradio ništa loše, ali svakako se nije osećao ni sasvim dobro.

-Rodjendani su luksuz. Nisi propustio ništa pompezno. Danica i ja smo… Ustvari, nismo… Možda i jesmo… Ona slika ti je u papiru i dalje, nisam je otpakovala. Naslonjena na zid. Javi se autorki. Rekla je pet puta da te podsetim. Mada, možda si propustio onaj koncert o kome si danima pričao. Ma nema veze, ovaj svet je ionako tvoja vikendica. Baneš kad imaš vremena.

Vera je bila povredjena. Nije navikla da je polivaju naizmenično vrelim i ledenim mlazevima. Znala je da mu je nedostajala, mada joj to nikad nije rekao. Znala je da slana morska jutra podsećaju na nešto što nemaš. Znala je, znala je veoma dobro mnogo toga što mnogi ne znaju. Znala je da umiremo svakog dana sve više, da dani ubijaju, da lagano kopnimo, da nas pije svaki novi sumrak. Svega ovoga neće biti. Zapravo, svega će biti, samo bez nas. Plašila se onog dana kada će priznati sebi da je pustila vreme da ide nizvodno, u slobodnom padu, bez volje da ga oboji, bez snage da ga uspori, bez želje da ga ulepša. Samo puki posmatrač sopstvenog života. To je najstrašnija misao koja je postojala u Verinoj glavi.

– Jebeš sliku…- promrmlja Bogdan odsutno zureći kroz otvorena vrata terase – Šta se dešava sa poslom?

– Ništa posebno. Ludnica kao i uvek. Sutra moramo za Zagreb, da ponudimo nekim jačim knjižarama naša izdanja.

-To bi moglo ispasti zanimljivo. – reče Bogdan, sede za svoj sto i upali kompjuter. Na ogradu terase slete nekakav sivi golub, pa prhnu i odlete dalje kao da je samo zbog toga tu sleteo.

Taj radni dan je protekao bez mnogo reči između Vere i Bogdana, bilo je raznih razloga za to, ali najveći je bio nagomilani posao zbog Bogdanovog odsustva. Tog popodneva, on po običaju odšeta do svog stana sa neraspakovanom slikom pod miškom. Vreme beše sunčano i prijatno, a jesen na pomolu. U malenoj trpezariji, odloži još uvek neraspakovanu sliku na jednu stolicu, pošto ju je postavio naslonom do zida, zatim otvori jedan ledeni Beks od pola litra, otpi dug gutljaj s nogu i tako stojeći izvadi telefon i gledajući zanešeno u papir na slici, pozva slikarku.

-Pa dobro gde si ti? – začu se iz Bogdanovog telefona. U Anjinom glasu je bilo i sreće i uzbuđenja i nervoze.

-Daj, bre, nemoj i ti da me daviš tim citatima nenadjebivog jebivetra, panonskog smornara, dosta mi je što se Vera fascinira njime, smatrajući ga za pisca. Gde sam? Tu sam, evo, išao sam na neki put, to je sve. Nego koliko novaca za sliku?

-Kakav put?

-Šta te briga!

-Onda, 12.000 evra.

-12.000 čega?!

-Evra.

-Za šta?

-Za sliku.

-Hm. Sve i da si Mona Lizu naslikala ja te pare nemam, ti to znaš, kao što ja znam da slika ne vredi toliko.

-Paaa, ako nemaš novac možda imaš nešto što meni treba.

Ding dong! Neko je zvonio.

-E, Anja, samo se ti zajebavaj, neko mi zvoni, čujemo se kasnije.

-Dobro. Da nisam i ja čula tvoje zvono bila bih ubeđena da me lažeš. Ćao.

Bogdan otvori vrata, Neva ćutke prođe pored njega, tresnu tašnu o hrastov stočić i sede u fotelju.

-I, kad će svadba?

-Čija svadba? – Neva se nađe u čudu.

-Pa naša.

-Ti mene prosiš?

-Da.

Neva skoči sa fotelje i baci se Bogdanu u zagrljaj ukvasivši mu obraz svojim suzama. I on je zagrli jako i tako ostadoše neko vreme, klateći se lagano levo, desno. Nije neka prosidba. Nije neki poseban način. Možda samo sasvim očekivana stvar. Utabano, svakodnevno, očekivano.

MR part 6

Posted: 14 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

lonely-742719

6.

Šetajući polako i dugo kraj mora, rano ujutru, Bogdan je shvatio da ga voda smiruje kao malo šta drugo. Razmišljao je o Veri i, obilazeći stare crkve i kuće od kamena, shvatio, sada već prilično čiste svesti, jednu stvar. U Veru od krvi i mesa su se slile sve neuzvraćene ljubavi, mladalačke patnje, oči školskih simpatija, jesenje tuge, neosvojive devojke, svi rastanci na stanicama kada je ostavljao one koje voli najviše na svetu i, naposletku, sve boje od kojih u jednom velikom periodu Bogdanovog života ne beše bilo ni traga ni glasa. Sa druge strane još od ranije mu je bilo sasvim jasno da je Vera bila od onih žena koje su dobre za zaljubljivanje, ali ne i za brak. Takođe i od onih koje muškarci prvo pogledaju u oči, pa u grudi. Vera nije znala da je Bogdanova devojka trudna i da je on, saznavši za to, bez razmišljanja odlučio da se oženi njome. Već joj se javio i rekao da je morao biti malo sam i da se vraća uskoro, takođe da se ništa strašno nije desilo i da ne brine. U jednom internet kafeu Bogdan uz prvu kafu tog azurnog dana pročita Verinu poruku. Iako je već rešio da se malo kasnije zaputi kući, ne mogaše da odoli da joj ne odgovori.

„Hej Verkić, postoji jedna veoma zanimljiva razlika između nas dvoje. Da li sam ja nekad prvi započeo razgovor sa tobom o tvom mužu i njegovom odnosu prema meni? Nisam. I neću. Poštujem ga kao deo tvog života. A ti? Sećaš li se kad si jednom počela da pričaš o pogledima kojim te gleda Neva kad se sretnete i kako iz njenih očiju sevaju munje? Ljudi su ovakvi ili onakvi, ali postoje. Nisu vazduh. Šta je tu je. I odakle ti to, i kako znaš šta je najbolje za mene u mom životu? Zašto bi svi morali da se osećaju dobro na tvoj način? Zar ti nije palo na pamet da moja sreća može biti složenija i drugačija od tvoje? Moje vreme, o čijim putokazima na mom licu pričaš, je već otišlo, milice ili nemilice to je sada njegov problem, ne moj. Nikad nisam vezivao lepotu za mladost, a mladost za sreću. Nemoj ovo shvatiti kao neko prepucavanje, valjda se još uvek razumemo, ti i ja, kao nekad. Ja sada idem u Italiju, vidimo se kad se vidimo. “ Namerno je slagao na kraju želeći da je iznenadi kad se vrati.

„Lako je slomiti tuđe srce. Slomiti svoje je nešto sasvim drugo“ – pomisli Bogdan odlazeći u stan da se spakuje.

Vera ravnodušno pročita poruku. Pa onda još jednom. Tek tada joj zaigra u slepoočnicama bes. Ne, nije ona bila zlobna, samo je bila iskrena. I nije ona kriva što je Bogdan svoje intime rasprostro poput čaršava i pustio svima da hodaju njim. Problem je kad drugi ljudi leče svoje komplekse na tebi. I to treba stoički da podneseš. Da preživiš gorke reči, udarce, šamare, uvrede, i da ponovo izroniš na površinu, čist i neukaljan u duši. Nisu njoj nedostajala njihova druženja. Nije ona htela da oboji njegov život svojim bojama. On je sam, nijansu po nijansu, krao sa palete njenih boja i lagano crtao po nebu nove zvezde. I nove cvetove u aprilskoj travi. Nekoliko brežuljaka koje je posmatrao kroz prozor. Ništa od toga joj nije nedostao kao onaj osećaj da te razumeju. Kada u dve reči kažeš tri knjige. Zvuci zbog kojih žmuriš. I blagi miris detinjstva, zarobljen u skorelim breskvama kupljenim u dragstoru.

Zapravo, Bogdan je sve započeo. On je prvi dao Veri svoje pesme u kojima nje nije bilo. A onda je Vera dala njemu par pesama u kojima je bilo njega, i tako se uselila u njegove buduće pesme i priče. I tako neodmerena iskrenost pomera svetove i mrsi puteve. Škola se plaća. Novcem, vremenom, srcem. I vredi tačno onoliko koliko se plati. Tako se, valjda, kupuje mudrost. Sa druge strane, Verina stihijska potreba za razumevanjem i Bogdanovi principi su se slagali kao rogovi u vreći. Ipak, Bogdan je nju uvek razumeo, a ona kao da nije razumela da njih dvoje ne žive na pustom ostrvu i da ih njihova posebnost ne čini izolovanim od ostalih ljudi koji ih okružuju.

MR part 5

Posted: 13 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

Слика

5.

Vera je imala porodicu i Bogdan se vrlo pažljivo ponašao kako se nešto između njih dvoje ne bi pogrešno protumačilo. Za Veru se to nije moglo reći. Znala je nekim, na prvi pogled, beznačajnim postupcima da dovede Bogdanovu devojku do ludila, što Bogdanu nije bilo nimalo prijatno. Da li je to radila nehotice ili namerno to je samo ona znala sa sigurnošću. Katkad se ponašala kao da su ona i Bogdan sami na celome svetu, a Bogdanova devojka prosto nije imala razumevanja za tako nešto. I retko koja žena bi imala. Bogdanu su obe puno značile, ali na sasvim različite načine i to je i bio glavni razlog njegovog odlaska.

Naravno, ono čega se najviše plašimo, uvek nas stigne. Bogdan se trudio da pred drugima odnos sa Verom ima barijeru kao Kineski zid, ali Vera je sve te prepreke tako lagano preskakala svojom spontanošću, poput običnih baštenskih ograda. Za nju je svet bio crn ili beo, sa primesama kompromisne sive. I to je bilo to. Bogdan je bio njen prijatelj, a ruku na srce, nije se bilo lako upisati na spisak njenih prijatelja. Samo retke je umela zavoleti i biti bliska sa njima. Ostatak sveta je bio nebitan. Mogla je na prste izbrojati ljude, jer biti čovek značilo je za nju mnogo više od disanja. Mnogo više od hodanja Zemljom na dve noge.

„Vrlo je detinjasto, Bogdane, otići bez reči. Svoj si čovek, sa pravom na izbor, ali ona tvoja mi danima skače po nervima. Ne prestaje da zove i da te traži. Čak je rekla da sam kriva zbog toga što si tako volšebno nestao. Baš mi i nije trebalo još i ovo u životu… Inače, moja nestrpljivost je samo dokaz da sam živa. Nema tu ničeg lošeg što pokušavam da iskoristim svaki tren ovog malog života. Ti jednostavno ne želiš da priznaš sebi da vreme nemilice ide i da ti već crta svoje putokaze na licu. A moji poroci su smešni spram tvojih principa. I taj tvoj glupi način kažnjavanja sebe, onda kada ti je najlepše. Prekor u tvom pogledu je samo još jedan oblik balkanskog sindroma. Sam kažeš da nisi takav, valjda te je samo zatrovao vetar koji duva na ovom poluostrvu.  Želim ti lep provod. Izluftiraj glavu dobro, jer te ovde čeka gomila neobavljenih stvari. I tvoja besna devojka. I ona slika koju si naručio u ateljeu, a donela ju je autorka lično, vidno razočarana što nisi ovde. Pozdrav.“

Ponovo je sve pročitala i kliknula „send“. Bila je nekako besna na Bogdana, zapravo na tu njegovu mogućnost da se jednostavno okrene i sa par stvari u koferu krene gde zamisli. Ona to nije mogla bez prethodnih priprema i planiranja, i naravno, nije ni mogla da krene sama bez valjanog opravdanja, tu je bio Goran, pa mali Damir i hiljadu i jedna stvar za pakovanje, pripremu, kupovinu. Vera je bila usamljena u kancelariji, okružena papirima i zaglušujućom tišinom. Sa monitora, kao kroz teglu, gledao je u nju Brus Vilis kroz novi model „police“ naočara.

Ponovo je zazvonio telefon. Vera se javila i nervoza joj je vidno prostrujala glasom.

„Šta je bilo, draga moja, po glasu čujem da ti se srušilo bar jedno desetak iluzija!“, smejala se Danica i kao i uvek bez prestanka pričala o jučerašnjem i sutrašnjem danu. Sadašnjost je bila za neke druge. Njoj su pripadale prošlost i budućnost.

„Nemoj opet da mi govoriš da budem dobra. Danas mi je ceo svet naglavačke!“, nasmejala se i Vera, jer je Danica jedina umela da probudi uspavanu Verinu dušu.

Za Danicu je ceo svet bio pozornica. Svetlela je oko sebe, baš kao i njeno ime, i sa svima bila u istoj ravni i razumela je.

„Bez crne ni bela ne vredi, moja Vera. Vodim te na kafu i pivo, dan je bezdušno vreo. Imam toliko toga da ti pričam, a moram i da te upoznam sa nekim. Kad završavaš sa poslom?“

„Za pola sata. Pokupiću te ispred tvog stana. Može?“

„Ne može.“, smejala se Danica kao dete. „Čekam te u „Mažestiku“. Ionako ti je usput. Vidimo se. I nemoj da si došla bez osmeha, zlatna moja.“

„Da, da, zlatna sam ti ja. Mnogi bi da me nose oko vrata, a neki me vrte i oko malog prsta. Lako me je sludeti, znaš i sama. Vidimo se.“, vedrina se vratila u Verin glas. Dan je odjednom postao lepši. Ikona Svete Petke na retrovizoru lagano se zanjihala. Vera je krenula sa osmehom. Na radiju je bila pesma „Uzmi boje“ Nevernih beba.

MR part 4

Posted: 13 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

75290_452671241455808_1021728555_n

4.

U smiraj dana Bogdan izbi na jednu uzvišicu sa koje puče pogled na more i Dubrovnik, odmah zaustavi auto na jednom zgodnom mestu, jer mu je najuzbudljiviji deo putovanja oduvek bio onaj kada prvi put spazi more. Pošto se protegnu sa nekakvom plastičnom flašom vode u ruci, otpi par gutljaja vode i prepusti se mirisu posoljenog vazduha začinjenog četinarima. Od oluje ne beše više ni traga ni glasa i posle mora pažnju mu privuče sunce na zalasku sa desne strane koje već uveliko beše počelo da boji nebo u plameno crvenu boju. Pošto prošeta malo naokolo, Bogdan iz pregrade za rukavice u kojoj nikad nisu stajale rukavice već kasete, mape i sijaset nepotrebnih drangulija, uze jedno blokče i olovku, stavi ga na krov auta i otpoče pismo.

„Draga Vera, ništa na ovom svetu nije crno ili belo. I u najbeljem krilu postoje crna pera. Koliko mogu da vidim i koliko mi se čini, tvoja najveća greška je tvoja nestrpljivost. Ponekad mi se čini kao da sam ja stariji od tebe sedam godina. Polako, stani, smiri se, izbroji do devetnaest, pre nego što odreaguješ kako odreaguješ i razmisli šta bi sve u okolini mogao da proizvede takav postupak. Sa druge strane suvišna iskrenost stvara suvišne probleme. Postoji stara narodna izreka „U tvoje gaće se ne može niko drugi osim tebe usrati“ (romantično, zar ne) i tu je jedino pitanje da li si to sranje napravio – napravila svesno, namerno ili nehotice, tako da ja ne mislim da su mi otrgli snove. Ko su uopšte ti što otržu snove? U jednoj tački života otkriješ da nijedan sistem u stvarnom svetu ne postoji onako kako je izmišljen i zamišljen i to neko doživi manje ili više bolno. Neko to ne prihvati uopšte i krene u samouništenje raznovrsnim porocima i to je najopasnije. I najbesmislenije. Morao sam da odem. Pisaću ti. Ti piši na mejl koji ću proveriti kad se domognem nekog internet kafea. Pozdravčić.“

Bogdan sklopi blokče, sede u auto i otisnu se u mirisnu i toplu mediteransku noć. Te večeri, u iznajmljenoj sobi na periferiji grada, on leže u krevet sa osećajem potpune bespomoćnosti. Bilo mu je žao što je sve tako ispalo. Ni Vera ni on nisu zaslužili ovakav razvoj događaja, ali drugačije, prosto, nije moglo. Teško se uspavao i odmah usnio vešticu koja stoji u magli i plače. Krilata bića iz njegovog sveta ga uhvatiše pod miške i poneše dalje od nje, dok je zurio u njenu amajliju.

-Učinio si da se osećam prljavo – reče veštica.

-Ja sam zbog tebe slagao anđela i to je bio najružniji osećaj u mom životu – dobaci Bogdan dok se veštica gubila iz njegovog vida u srebrnoj izmaglici. Krilata bića ga odnesoše u nekakav azurni svet, a njegove suze počeše da se okamenjuju padajući u maglu.

Probudio se umoran i sa trostrukim bolom u sebi. Prva je bila bol onoga koga voliš. Ona je i bolela najviše. Druga bol su bile neispričane priče. One su tištale, i nekako, poput tihe vode koja se lagano povećava, sporo i sve teže i teže bolele. Treća bol je bila ona koja boli kad, da bi ispao prema nekom dobar, ispadneš loš prema nekom drugom. Ona nije bolela toliko jako, koliko mučno. Bogdan je imao osećaj da nikad u životu nije bio u većem iskušenju. Bekstvo je slabo pomagalo. Pitao se da li on boli Veru kao što ona boli njega.

Vera je to sumorno jutro očetkala sa kose i krenula u novi dan sa malo više šminke nego inače. Sanjala je kristalnu dvoranu. Sanjala je azurno jezero sa crnim labudima. Naravno, sa prvim zracima sunca sve se pretvorilo u krhotine.

„Eh, Bogdane, neka si otišao… Ali, shvatićeš već negde usput. Ti zapravo tražiš sebe, a teško ćeš se naći po bespućima. Ljudska srca su zasadjena nisko, kao kupine. Slobodna, ali prepuna trnja. A kavez je kavez, makar od zlata napravljen“- uzdahnula je gledajući u planine, a bol koja je bila u njoj bila je samo jedna. I samo njena.

I nije znala šta da mu napiše. Svaku reč bio umeo izvrnuti i shvatiti onako kako mu se u tom trenu učinila najprihvatljivije. Uvek je očekivao od nje podršku i savet. Još jedan dokaz uzvišenosti muškosti na Balkanu. Žene su tu kao začin u jelima. Bitne, ali i sitne. Od žena se očekuje da se osmehuju, budu lepe i da ćute. I baš svaki put kada bi gorčina života potekla sa Verinih usta Bogdan bi odlazio bez reči, ostavljajući je da po stotinu puta raspliće i analizira sopstvene misli u čemu je pogrešila. Jednostavno je teško bilo prihvatiti da misli budu ravnopravne. Da ljudi budu ravnopravni. Da njihova dela budu podjednako merena.

Žene su kažnjene samim rodjenjem, svojim polom i prastarim grehom. Vera nije jela jabuke. Nikada mu i nije ponudila jabuku, ali uvek bi u vazduhu prostrujao njegov prekor kada bi se nasmejala preglasno. Žena je u umu svakog muškarca predodredjena za greh i kao takva nije mogla ravno stajati sa njim.

MR part 3

Posted: 11 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

63134_353593641396654_1964780697_n3.

To jutro, za razliku od prethodnih, pokucalo je velikim osmehom sunca na njen prozor. Nije bilo teško nasmejati se i ustati. Protegla se i ustala, ostavljajući krhotine sna nemarno ih gurnuvši pod jastuk. Ponekad i utorak može biti gladak poput somota.

Pošla je čitavih pola sata ranije na posao. Malo šminke, kao i uvek, ali ovog jutra stavila je i karmin, što retko kad radi. Valjda karmin ide samo uz osmeh. Njene ravne cipele skakutale su lagano po stepeništu. Utrčala je u kancelariju, uključila kompjutere i Sting je lagano i krhko uplovio u to plavo jutro. “Fragile”….

Bogdan je kasnio dobrih pola sata. Kafa se odavno ohladila, a Vera je sa ucrtanim osmehom na licu posmatrala dve ptice na ogradi.

-Kakav dan! Izvini, malo kasnim, znam, ali nemaš pojma… – zastao je u pola rečenice gledajući u Veru. One lagano okrenu glavu ka njemu i dalje izgubljenog pogleda punog sunca.

-Da ne poveruješ! Pa ti se nikad ne smeješ pre pola deset ujutru, a pogledaj se sad! Je l? Vidi, vidi… i karmin…- skinuo je jaknu i nemarno je prebacio preko stolice. Odavno je nije video tako veselu.

-Pa, šta je zaslužno za tvoje veselo izdanje od ranog jutra? – gledao je znatiželjno u nju, naslonivši se na radni sto.

U trenu je njeno lice poprimilo neki iznenadni strah koji je prethodni osmeh zamenio sa dve ucrtane bore između obrva. Ustala je i krenula ubrzano ka njemu. Bogdan je stajao skamenjen i kada je Vera onjušila njegovu košulju sa zgađenim izrazom na licu.

-Terpentin…

Zgrabila je cigarete sa stola i izašla na terasu. On je ostao zbunjen. Ponekad je verovao da u njoj žive dve potpuno različite osobe, jer je često brzo menjala raspoloženja.

„Ovoj mora da je sutra došlo juče“ – pomisli Bogdan, otpivši gutljaj hladne kafe s nogu. Voleo je da pije i hladnu kafu. U čudu, sede za svoj radni sto, nikako ne shvatajući kako to miris terpentina na košulji kolege može da pokvari raspoloženje koleginici. Nije mu ni na kraj pameti padalo da krene za njom i nešto objašnjava, jer nije imalo šta da se objašnjava.

„Terpentin, jaka stvar, ne sme čovek ni da se muva po ateljeima da ne bi gospođi pokvario dan! Tja.“ Ovo mu nije bio prvi put da se susreće sa, po njegovom mišljenju, sasvim iracionalnim ispadima kod raznoraznih žena. Naprotiv.

Medjutim, Veri nije sutra došlo juče, već joj je u sunčano danas, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.

Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.

Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.

Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.

Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.

Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.

Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol.

Bogdan je imao osećaj da Vera od njega krije nešto veoma važno i da se poigrava njegovim životom. Odjednom, uopšte mu nije bilo dobro. Kao da su se sve planine iz njegovih očiju popele na njegova leđa svom svojom nesnosnom težinom. On pozva direktora i zatraži godišnji odmor pravdajući se nekakvim neodložnim privatnim poslovima i napusti kancelariju bez pozdrava, turobnog pogleda, teškim koracima. Godinama je želeo da ode na jedno putovanje i u mislima je bezbroj puta prolazio tom maršrutom razmatrajući kako bi sve to izgledalo. Hteo je da obiđe Dubrovnik, međutim uvek bi taj put bivao skrajnut zbog obaveza, para, starih kola, a u stvari je nedostajala samo odlučnost. Sada, bez imalo razmišljanja, Bogdan stiže kući, uze svu ušteđevinu i kožnu jaknu, uskoči u svoj punoletni auto i uz preterani gas i škripu guma nestade u oblaku drumske prašine. Nije se, čak, ni devojci javio. Spremala se oluja i grozni olovni oblaci su ubrzano prekrivali i poslednje plave komadiće neba. Snažan vetar je kovitlao lišće i prašinu, prve kapi kiše, krupne poput zrna grožđa, zadobovaše po krovu auta. Bogdan upali brisače i radio sa koga se tiho začu pesma „Kad složim puzle od suza“, a gromovi je odmah izlomiše u paramparčad. Ubrzo, pljusak poče liti kao iz kabla.

Vera je po tom pljusku sedela u kolima i plakala. Bez Bogdana, koji je otišao bez reči, tako tipično za sve muškarce sveta, bila je totalno izgubljena. On je bio njena mirna luka, njen glas razuma kada sve krene nekim ludim ritmom. Iako prilično nestalan, bio je njen oslonac kada posumnja u svoje odluke. Sada joj je trebao, kada je miris terpentina uzburkao u njoj slike iz detinjstva i neke novije nedosanjane snove. Sada joj je bila potrebna prava reč da je ubedi da sakupi svoj ponos sa poda i krene nazad u svoje divno kraljevstvo toplih pastelnih boja, mirisnih štapića i sto godina samoće. Vera je oduvek znala da je sama na svetu, ma ko bio kraj nje. Naročito u noćima punog meseca kao što je bila ova…

MR part 2

Posted: 10 marta, 2013 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca

264018_10150362365529692_6308227_n

2.

Proleće je kasnilo, sudeći po hladnim kišama koje su uporno ispunjavale majske dane i noći. Naročito noći, koje je Vera provodila besane. Godinama unazad borila se sa avetima koje su joj jele snove. Čak i kada bi zaspala i nešto usnila, snovi bi joj do jutra bivali izgrickani i izmrvljeni. Uzaludno je bilo pokušati sastaviti ih u celinu. Neki veći komadi imali su čudne boje i još čudnije reči. Neke velike ulice koje imaju drvorede samo sa jedne strane. Nebo bez ptica i onaj otužni miris letnjih noći. Snovi su joj klizili niz ruku i pucali poput balona od sapunice. Vremenom je prestala da sastavlja slagalice od polupanih snova, samo bi lagano išetala iz postelje i umornim očima krenula u novi dan i na svoj posao koji je volela. Radila je u jednoj maloj izdavačkoj kući i često je govorila kako u tom poslu nema toliko para koliko ima duše. Sa Bogdanom je delila kancelariju koja se nalazila u jednoj starinskoj otmenoj zgradi, taman tolike veličine da zrači nekakvom toplinom i prisnošću. Bila je ušuškana u drvored krupnih lipa, koje su u vreme cvetanja mirisale na njene snove dok su bili celi i jedri.

I Bogdan je voleo tu usku četvorospratnicu uglavljenu među drugim kućama sličnog kova u starom gradu. Govorio je da bi, da ima para, kupio baš neku takvu kuću, pravljenu između prvog i drugog rata, sa znojem i snovima pravih majstora u malteru. Sama kancelarija je imala neveliku terasu sa ogradom od ručno kovanog gvožđa sa biljnom ornamentikom, nadstrešnicom i malom garniturom za sedenje. Kada bi došlo vreme za to, Vera i Bogdan bi sa terase brali cvetove lipe koji behu na dohvat, sušili ih na suncu i od njih kuvali čaj u tmurnim zimskim danima pijuckajući tako sunce sa limunom i rumom dopremljenim preko toplih mora.

Gledajući ih sa strane čovek bi pomislio da nema šta tu da traži i da svojim prisutvom ruši harmoniju. U slobodnim trenucima umeli su satima govoriti ili ćutati i svakog trena razumeti jedno drugo. Poput šaputanja na jastuku do kasno u noć. Poput dodira obale i mora u sunčanim jutrima. Sve je bilo onako kako treba iz prostog razloga, jer su bili dve galaksije ogromnog svemira, bez dodira, bez ičega ovozemaljskog što bi uprljalo njihove aure.

Oni su se razumeli i živeli svako na svoj način. On, u svom malom stanu, koji miriše na muziku i knjige nekih davno umrlih pesnika. On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede, čudnu toplinu u očima, širinu u razumu. Bio ćutljiv na onaj svoj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan.

Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga je Vera znala, a da ga je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima.

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Kuću u gradu. Kuću na selu. Devet prozora sa južne strane, retku žutu ružu i trešnjino drvo u uglu dvorišta kao sećanje na detinjstvo. Omiljenu pesmu koju je prvi put čula u jednom filmu iz koga su povremeno nestajale boje. Imala zvonak smeh i duboka ćutanja, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u nijansi mahovine. I pregršt ostvarenih želja, koje više nisu predstavljali nju kakva je zapravo bila, već su je, poput zidova, pritiskale i uobličavale.

Međutim, đavo ne traži ljude, već ljudi traže đavola. Razumeli su se Vera i Bogdan savršeno, čak i kad jedno od njih dvoje nije bilo svesno toga, ali oni već pomenuti, koji veći deo života troše gledajući sa strane druge, nisu. Jedni su mislili da su zaljubljeni, drugi da Vera proganja Bogdana, treći obrnuto, četvrtima je iz mesta padalo na pamet da tajno spavaju zajedno i tako u nedogled. Ljudi su takvi. Kad nemaju šta da gledaju u svom životu oni gledaju tuđ. Logično, ne mogu da vide ono što nikad nisu imali u svom i u većini slučajeva veruju samo u ono što opipaju. Sve to nije bilo baš bezazleno. Bogdan je u par navrata imao grdne nevolje prilikom objašnjavanja svojoj devojci u kakvom je odnosu sa Verom. Bogdan i kada bi hteo, nije umeo ništa da sakrije. Često se pitao da li je to mana ili vrlina u nekim slučajevima. Što se tiče njegovih devojaka, poslednjih godina su se menjale kao na traci. Razlog za to je bio sledeći.

On je, posle nekoliko dečijih, koliko očaravajućih toliko jednostranih ljubavi, pronašao jednu pravu. Prva prava ljubav je plamtala kako samo prva ume, usput urezujući divne uspomene u Bogdanovo sećanje. Neukaljana čarolija je trajala par godina. Onda je sve počelo, mic po mic, da se pretvara u mučenje, na prvi pogled, samo od sebe . Ostavila ga je na način od kojeg se ružniji teško može zamisliti. Jednog zimskog zaleđenog popodneva, telefonom. To mu je toliko slomilo srce da je ono jednostavno bolovalo nekoliko godina, čamelo u mraku kao bolesno mače, slepo za sve lepe oči, kose i obline koje su mimo njega prolazile kao da su od vazduha. Onda se desila jedna jednostrana ljubav, pa Druga prava. One, kako bi pored koje breze prošla, tako bi svaka počinjala da miriše na nju, lutke iz izloga bi je gledale ljubomorno, a kestenje je, čim bi je spazilo, dobijalo boju njenih očiju. I to je trajalo malo više od pola godine, možda je bila u pitanju daljina, a možda i nije, razlog i nije bitan. Prosto, od tada, Bogdanove devojke su počele da se smenjuju kao kišni i sunčani dani.

MR part 1

Posted: 10 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

260100_10150362311309692_323296799691_10189922_2136567_n

– Dobre osobe se ne rađaju. Možda delom. Za dobrotu se treba boriti, žrtvovati, osvajati je delić po delić, čitavog života, ako želiš i ako imaš snage za to. I naići ćeš na bezbroj iskušenja. U mladosti, nestrpljivi i nadmeni, kako samo mladi ljudi mogu biti, delimo ljude na pametne i glupe, male i velike, kreativne i obične, rokere i narodnjake, pismene i nepismene, tako u nedogled i tako pogrešno. Jedina vredna podela je podela na dobre i loše ljude. Kažeš da si celina, ali nisi. Ne možeš biti. Na prvi pogled se vidi da si trećina svoje porodice i polovina svog deteta, možda sedmina neke grupe prijatelja, ne znam, za to saznanje je potreban još neki pogled osim prvog – govorio je Bogdan Veri, koja je svoju slobodu nosila kao blistavo i ogromno odlikovanje.

– Ja jesam celina. Ne mogu postojati kao polovina, ni trećina, ni sedmina. Ti delovi nas koji se nalaze u drugim ljudima nisu zapravo delovi nas samih. Ne pristajem da ne budem celina, jer ja samo tako i mogu da trajem. To što nesebično sečem i delim sebe ne znači da mi ti delovi posle nedostaju. Samo se na neki volšeban način provučem kroz druge. I opet ostanem cela. Možda nije tako, ali ja sam naučila da tako trajem. Plaši me da mislim drugačije.

– Tako je teško ukrotiti tvoj način, koji i nije toliko različit koliko je tvoj.

Bogdan glatko otpi gutljaj muskat hamburga zagledan svojim zelenim očima u planinski venac iste boje. Njegove oči su imale tu osobinu da ih boje planine, pa kad bi posmatrao krševite i gole gromade što nadmeno paraju nebo, poprimile bi svetlu nijansu stena. Tako je to sa visinama.

– Žene sa mudima su patetične kao i muškarci sa ženskim srcem – dodade on, sipajući preostalo vino iz buteljke u njenu, pa u svoju čašu. Prijatan vetrić je ispunjavao terasu mirisom planina, a nebo je bilo vedro bez oblačka. Nije joj se dopala takva izjava. Blago se namrštila i pogledala u njega, ali njegov pogled je lutao horizontom. Uzela je cigarete i upaljač sa stola. Znala je da će mu tako privući pažnju. Trgao se na zvuk upaljača i pogledao u nju. Muklo je rekla:

– U Srbiji je patetično sve što ima veze sa srcem.

Povukla je dim i tako zaustavila bujicu reči koje su joj navirale o jakim ženama i muškarcima sa srcem. Znala je da je namerno to rekao, da je prodrma, u poslednje vreme sve češće su je hvatale one ćutnje, kada sobu preplavi tišina, a njen dah postane potpuno tih i jednoličan.

„Naposletku, šta fali ženskom srcu?“ – i dalje je ćutala Vera.

– Nisam rekao da je to loše.

Bogdan se pitao zašto Vera ćuti, jer je dobro znao da je ona jedna od onih koje ne vole zelene haljine, ime Ana i pričaju kao da im je svaki dan petak popodne. Ponekad i ćutanje zna da bude lepo, ako imaš s kim da ćutiš o istim stvarima. Sa druge strane, ćutanje može da posluži i kao najjači oklop na svetu. I Bogdan je ćutao. Sa osećajem da mu je srce u sredini nekakvog tmurnog i olovnog oblaka. Ćutao je o ljudima koji ne znaju da cene iskrenost, već je odmah brže bolje upere protiv onog ko je iskren i muče ga njome.

-Nisi rekao ni da je dobro.

Njen glas probudio je neke uspavane misli, koje su poput starih slika memljivo ćutale u ćošku. Zapravo, slomivši tišinu, ona je skidala sa svog levog ramena krivicu zbog zabrinute bore koja je stajala na Bogdanovom čelu. I opet je u uglovima očiju skrivala talase. On ne voli kada ona preuveličava stvari. On ne zna da ona oduvek živi u prošlosti. Nikada je nije pitao da li su se njena lutanja isplatila. I možda mu nikada neće ni pričati o gorčini svojih ćutanja.

– A šta smo mi u stvari? – Bogdan se promeškolji u stolici od pletenog pruća.

– Mi smo dve žice na Rilkeovoj violini… -Vera pokupi sa ovalnog stola ključeve od kola, cigarete, upaljač, tutnu sebi u naručje nekakvu nežno ljubičastu fasciklu i ode svojoj kući.

“ Rilke? Nešto ga se i ne sećam. Moraću obnoviti to gradivo.“ – izusti Bogdan u sebi i ostade još malo razmišljajući o žicama na violini, obalama reka i trotoarima na dve strane jedne ulice.

***

Vera i Bogdan su radili u istoj kancelariji u tom gradu stoletnih lipa. Pogled na kej i tek ozelenelo drveće. Mala reka velikog imena. Neke nejasne siluete pod kestenom, levo od prozora. Saksija na prozoru zaklanjala je nebo. Ona je mrzela cveće. Bilo je čudno da je preživelo njen poslednji nalet depresije.

Vera iz drugog pokušaja upali auto i kliznu niz drum. Pomalo je bila zbunjena zbog svoje izjave o dvema žicama iste violine. Sem istog zvuka, drugo je sve bilo pogrešno. Njih dvoje nikada nisu bili zajedno u jednoj pesmi. Naročito ne ljubavnoj, kakva je bila ta Rilkeova. On je bio njen odraz duše u ogledalu, samo u muškom obliku. Razumeli bi se u pola misli. U pola koraka. Bila je sigurna da je i sada razumeo nejasne tonove pomenute violine. Nebo možeš gledati i kroz prozor, ali samo ležeći na travi shvataš da plavetnilo ima i zvuk. A bez zvuka za nju ovaj svet nije imao smisla.

Bogdan ustade, proveri još jednom da li su kompjuteri pogašeni pa zaključa vrata, otkaska niz stepenice i zakorači u dvadeset i sedmo po redu proleće. Na putu do svog obližnjeg momačkog stana razmišljao je o tome kako se dve žice na violini, iako sviraju istu pesmu, nikada neće dotaći ukoliko to svirač ne uradi na silu, a tako nešto je u kompozicijama za violinu sasvim besmisleno raditi. Dve obale reke se spajaju jedino na izvoru, a trotoari ulice samo u slepoj ulici. Bogdan je voleo da ide peške, takoreći da prošeta do kuće širokim trotoarom od crvenog kamena koji je u stvari bio nastavak keja, slušajući na slušalicama svog nezaobilaznog „soni eriksona“ dela klasične muzike.

Razmišljam da zalepim na par dana ovde tu dugometražnu priču…. A opet, obećela sam da neću. Pa sad ne znam da li data obećenja prestanu da važe onda kada ih druga strana prekrši? Da li ću i ja onda biti licemer ili ću, eto, samo vratiti milo za drago….

Tog novembra dok si u ritmu muzike ubijao moje poverenje i svakom novom reči sebe crtao kao karikaturu prestao si da postojiš za mene kao neko ko se mogao nazvati mojim prijateljem. Patetika. Jadniče, pa ja sam ta koja je mlela sebe i svoje vreme da bih tebi pravila meleme, da bih tebe izlečila od bolesnih ljudi koji su te ujedali za srce. Ja sam ona za koju si verovao da je žena sa muškom dušom.

Bila je ta noć, i taj novembar hladan i pun snega, ta godina sasvim čudna i savim mrzla, sitne ruke i krupne reči. Ne dam ti da me obmaneš… Ja sam veštica, sećaš se… Toliko si se borio protiv toga, sad ti je valjda jasno zašto sam takva. Veštice ne plaču, bar ne pred drugima. Dok sam stajala kao stena, dok sam u sebe nalivala gorčinu, iznutra sam vrištala kao devojčica kojoj su upropastili rodjendansku haljinu. Zar zaista misliš da sam sve zaboravila, da sam oprostila?  Nemaš prava oduzeti od mene ono što je moje, moje misli, moje reči pretočene u priču, sve ono što sam stvorila, moj mali ženski roman, skicu za knjigu, moj način na koji se čovek može uzdići iznad svakodnevice i postati mnogo više. Ti si mi to uzeo, sakrio, bacio. Gledala sam u promenjene šifre, beli monitor, zabranjen pristup, zaključan sarkofag mojih misli. To nisi smeo, samo to nisi smeo. Sve ostalo ti na čast.

Ja opet pišem svoju bajku. U njoj nema tudjih reči. U njoj nema tebe sa teškim mislima, sa strahovima, nema ljubomornih žena i ravnodušnih muškaraca. Ne možeš stvarati ako ne zagrebeš sebi ispod kože, ako se ne otkriješ, ako ne priznaš… Ne možeš lagati i ne smeš se plašiti. U mojoj priči nema tvojih teških dijaloga koji okreću moje reči. Nema ni tebe. Tek da znaš.

304679_494779837216916_1257768161_n

Zasluga

Posted: 6 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

„Sanjao sam te…“

Njegove reči mi sleteše na rame i u trenu prestadoh i da dišem.

Mene? Zašto mene, kada oko njega bujaju bokori razmaženih cvetova. Šta će mu planinski cvet?

„Ne pitaj me dalje…“

Nisam ni nameravala. Već mi se ljulja pod nogama. Zar moram dalje?

Ćuti. Gleda me i očekuje da ja nešto kažem, da otkrijem karte, da se ogolim. Znam za trik. Ćutim i ja.

„Rodjeni si filozof. Na moju jednu slede tvoje pet.“, redja neki nered na stolu i sklanja pogled. Valjda sada očekuje te moje pet… Ćutim i dalje. I čekam. Breg ili Muhamed?

Oskrnavio me. Razapeo. Ubio. Vaskrsnula sam. Nije to njegova zasluga. Kriv je. Ali ćutim i dalje. Njegovi snovi mene ne dotiču. Mada mi je drago da ga ne ostravljam na miru.

„Drago mi je da si tu. Lakše mi je što znam da te imam.“

„Nemaš me. Prihvati to…“

„Mislio sam metaforično…“

„Ni metaforično. Dao si mi pravo da ti okrenem ledja. Dozvolio si mi sasvim svesno da prema tebi budem surova. ..“

„Ne bi ti to, zar ne? Ti si Vila Dobrila…“, smeška se unezvereno i pruža ruku.

„Nisam više, ja sam Kruela De Vil… Ali nemoj to da te brine. Mekušci kao ti nemaju krzno, beskoristan si…“.

Kuckaju moje potpetice. Oduvek sam želelela da odem ovako… U tišini… Samo ubrzani otkucaju njegovog uplašenog srca. I moj osmeh.

379038_305420816167080_2021817696_n

Bajka

Posted: 5 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca, Otilija i ja

Otilija leži potrbuške na trosedu i landara nogama, lista današnje novine i sasvim nehajno prelazi preko naslova. Otilija je moj glas razuma.

– Pokušavam to da prihvatim, veruješ u bajke. U imaginarno. U nešto što možda uopšte i ne postoji,a opet i ako postoji ko zna kakav oblik ima. Samo hoću da ti kažem da na kraju može biti sasvim drugačije i da opet budeš povređena.

Znam, Oti uvek pokušava da me iščupa iz haosa mojih maštarija. I Oti sve ume i sve razume, samo sa sobom ima male nesuglasice.

– Dobro, Otilija, pokušaću da prestanem da verujem u bajke. Baš kao što više ne verujem u bajke koje mi ti pričaš – smejem se spuštenog pogleda i osećam kako uzjogunjeno diže glavu i prži me pogledom.

– Koje to bajke ja pričam?! – čudi se i podiže glavu.

– Pa ona sa malom devojčicom koja je rekla da više nikada neće ni pogledati Vladu… Niti razmišljati o njemu… A o sanjanju da i ne govorim… – smejem se dok palim cigaretu, a već znam, pokušaće da se opravda, a onda će priznati.

– Pa znaš… Nije to baš tako. U stvari, ja sam samo… Znaš, ponekad…

To je bilo to. Sad počinje priznanje.

– Jeste, opet sam se zaletela. A rekla sam da neću. Da sam sad velika, toliko velika da sam ga prerasla i da se više nikad…. – opet se zatrpava rečima.

– Na neki način te privlači i to ti sad, u moru tvojih neodlučnosti, samo pravi vrtlog koji te vuče na dno.- rekla sam u jednom dahu.

– Jeste… – pa pauza za njen udah i knedlu. – Lakše mi je kad ti to kažeš. Kad ja kažem to je kao da priznajem.

– Pa priznaj onda. – smejem se, dok joj na čelu piše sadržaj prethodne noći do tri ujutru.

Na trenutak je zaćutala, a onda podigla glavu sa širokim osmehom i rekla:

– Ma da mi je samo da vidim njegov odraz u ogledalu kada se ujutru pogledao i video minđušu…

Smejem se. Njena minđuša na njegovom uvu. To je lepo. Lepše i od bajki. Pa kako onda da ne verujem u sve to. Princ koji nosi munđušu. Princeza koja pije rakiju. Zla čarobnica koja je izgubila razum pod činima posesivne ljubavi. Narator koji sve razume i koji prašta. I popuje i više nego što treba, ko da ga plaćaju. Kako, moja Oti, da ne verujem u bajke, kako da mahnem rukom i proglasim nestvarnim sve ono što nas čini? Onda bih i moju kućnu vilu zatrpala prašinom sumnje. Ona postoji. Baš kao što postoje princeze na zrnu groždja, kao što postoje prinčevi koji ne jašu konje, kao što postoje zle čarobnice koje se plaše naratora. Sve to, Oti, postoji, postoji baš kao što postojimo ti i ja, kao što postoji onaj papir na kome piše samo petina tvojih želja, kao što postoji princ vanzemaljac sa naočarama, kao što postoji prizemni šareni dvorac sa dečijom vriskom, osmesima i suzama. Moram da verujem u sve to, jer ako prestanem ispariću… I ja i ti, i sve one dobre vile koje pričaju te iste bajke, i crtaju porodice na velikim hamerima, koje seckaju cvetiće i leptiriće lepe na okna prozora, šarena dugmad na čestitkama, duge na unutrašnjim zidovima dvorca i lepe plave seoske frajle Nataše… Ispariće i divni stari klavir, koji govori sve ono što želim da čujem; nestaće slike mog srednjoškolskog grada koji me podmlađuje, koji me podseća na sirovi miris gitare na skveru…  Kako da živim bez onih koji me nasmeju i vrate mi veru u novi dan?

2qx0nir

Svet na dlanu

Posted: 4 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

Stojim, vetar duva, kosa vijori kao zastava. Zastava zamišljene zemlje. Žmurim da bih videla.

Umem li da budem vladar? Umem, ali ne mogu, jer ne želim. Vladar mora biti surov. Kako surov, ne mora, objašnjavaju mi, mora biti dobar, gotovo viču, vladar mora biti pravedan. A kako biti pravedan bez surovosti. Moraš zažmuriti i preseći i onde gde ti se baš i ne seče. Moraš biti budan kad ti se najviše spava. Moraš nastaviti onda kada od umora ne osećaš ništa sem bola.

Ja ne umem biti surova. Ja bih zastala, pomalo plakala, pomalo se smejala, gubila vreme na obične stvari, zaboravila papire, pečate, potpise, zaboravila datume i godišnja doba. jer ja sam jedna obična ja. Obična devojčica u patikama. Običan podanik pred kojim i vladari kleknu.

Umem da od vetra napravim šal, da se njime ogrnem i zagrejem. Umem od kiše da sebi napravim sasvim neponovljivu fruzuru. Neki će već sutra pokušati to isto. Ali ti neki nemaju šnale od oblaka.

Pokušavam da sebe nacrtam drugačije, da imam oštre reči, da imam štikle koje paraju asflt, da me je briga za juče i da samo mislim na sutra. Kako da živim bez prošlosti? kako da odbacim sve ono što me boji? Kako da stanem i budem ohola dama kada plačem i zbog smrti zvezda padalica? Dok iscrtavaju trag na nebu, ja zažmurim i zamislim želju, i za svaki slučaj, spustim po jednu suzu u prašinu. Ne umire ona zbog moje želje. Ja to stvaram privid da je svet bolji bez jednog malog sunca. Umiru galaksije, a ja plačem zbog kometa. Patetično. Pastelno. Prividno. Privremeno. Kao i ja. P… P… P… Plačljivo.

U ljubičastoj sobi, u mraku, žmurim, glumim da spavam i razmišljam – šta je najbitnije na svetu. Šta pokreće ovaj svet? Kažu mi, to je vlast, moć, novac. Nije. Znam tako usamljene vladare, močnike, bogataše. Sami sa svim na svetu. Kažu mi, ljubav je ta koja sve pokreće. Nije. Ljubav te tera da robijaš, da priznaš ono što nisi, da radiš ono što nikad ne bi, da se šćućuriš i drhtiš, da čekaš, da moliš i plačeš, da se ogoliš do srama a opet od svega što dobiješ ne ostane ni zrno pirinča. Kažu da je to sigurnost u sebe, kada sve možeš i sve umeš, a nije, znam da nije.

Svet pokreće nežnost, razumevanje, i onda kad ništa nemaš, i kad sve imaš, pažnja kada dobiješ lepu reč i bude ti dovoljno, kad ne kažeš a sve je već jasno, kad trepneš a već pokreneš orkane na drugom kraju sveta. Svet pokreće onaj mali tren kada se osetiš vladarem koji ne mora da odlučuje i da gazi, koji ne ratuje a sve ima, onaj koji ne viče a stalno mu je muzika u učima. I kao jedan veliki pečat tog nečeg malog koje pokreće svet – zagrljaj, kada ćutiš, ne pitaš, a sve ti je jasno i sve ti je potaman….

423768_468717689831698_215239838_n

Baraba sa likom dame

Posted: 12 februara, 2013 in Moja kristalna zrnca

Rekao mi je:

– Znam ja, umeš ti da putuješ bez kofera….

Zažmurila sam na levo oko i zapitala se da li bih stvarno mogla…

Mogla bih, ruku na srce, sve svoje nosim ispod kaputa…

Pogledala sam ga i rekla:

– Mogu. Ali, samo ako je put u jednom pravcu.

– Gde bi ti to otišla…?

– Ne znam. Kada zažmurim i oslušnem sebe… čujem samo – „mogla bih“…

– Šta bi mogla?

– Sve. Sve mogu. Samo moram da zažmurim.

– Što bi žmurila? – sa čudnom grimasom kopao je po mojoj podsvesti.

– Tako mi je lakše. Onda prestajem biti onakvom kakvom me drugi vide. Onda postajem biti ja.

– A kakva si to ti? – nasmeja se i prekrsti ruke. Očekivao je priču.

– Ne znaš? Što bih ti onda opšte pričala? – okrećem ledja i ljuštim lak sa noktiju. NIkad i nisam bila dama. Samo imitacija dama. Baraba sa likom dame.

– Kada žmurim, kao sada, mogu da uradim i kažem sve.

– Zar ovako ne možeš?

– Ne mogu. Tudji pogledi me čine drugačijom. Očekivanja me oblikuju. Želje me klešu.

– Svašta. Ja sam oduvek znao da sve možeš. Ne moraš da žmuriš ili ne žmuriš.

– Jeste. Ti si oduvek znao. Ali ja mogu baš samo onda kada žmurim…

images

 

Čaša

Posted: 11 februara, 2013 in Moja kristalna zrnca
Oznake:

– Kriva sam! – uz osmeh podiže čašu.

– Preteruješ. Počinješ da me plašiš. – Danka je gledala u skoro praznu flašu.

Branka posle dobrog gutljaja ostavi čašu na sto i povuče dim.

– Svako ima svoj način preživljavanja. Ovo je moj. Neko mi je rekao da mi nedostaju krila. Možda je ovo način.

-Tebi krila smetaju da živiš – rekla je Danka nekako više za sebe i nasula i sebi u čašu.

– Nisam čula šta si rekla? – nasmejala se Branka pomalo dečije iskreno. Dobro je čula njene reči.

– Ništa. Samo gundjam. Znaš me. – Danka govori više za sebe, preživlajva tudj bol. Razume, a opet teoretiše.

– Živeli! – smeje se Branka, malo od vina, malo od života. – Dobila sam mail. Kažu mi da vole da čitaju to što pišem, ali da sam teška za čitanje, jer ih zaboli. T-e-š-ka! Ha ha!  Znam ja to. Ali, eto, anonimna sam. NIko i ne zna sem tebe da je to moj blog. Mogu sebe da rasprostrem poput stoljnjaka i da me baš bude briga ko će znati…

Smeje se, gleda u zid, a sjaje joj se obrazi. Klizi slana kiša.

– Opet prokišnjavaš… – Danka promuklo ispaljuje svoje misli. – Opet si utonula u ono tvoje žuto stanje…

– Znaš, kad bih pisala ovo što ti pričaš bilo bi nemoguće napisati bez gomile tačaka. – osmeh joj na licu a pogled ko zna gde. – Kažu da preterujem sa tim tačkama… Uostalom, kažu da ja uopšte uvek preterujem….

I opet se smeje, smeje se do suza, a onda zastane. Ostanu samo suze.

– Mislim da ne bih mogla bez muzike. Nikad. Neverovatno je koliko puta sam se sa strahom zapitala šta bi bilo kada bih ogluvela.

-Bože, Branka, o čemu ti razmišlljaš! Svašta!

– Zašto? Ništa nije nemoguće. A opet… sve je tako teško ostvarivo…Ili se kaže – ostvarljivo. Više ni sama ne znam. Ma ne ljuti se… ja ne iskapim flašu svaki dan…

– Ne ljutim se. Samo mi je teško što si toliko drugačija…

– Nisam ja toliko drugačija, nego su drugi toliko isti. I ti si drugačija, pa nije toliko strašno.

-Da, Branka, ali ti si drugačije drugačija. Sa krilima. Sa rečima. Sa notama. Sa bolom u sinusima. Sa strahom od visine. Sa načinom života….

– Aha. I sa talentom da nerviram sve oko sebe. Sa povišenim intenzitetom glasa. Možda sam samo drugačije ista, a ne drugačije drugačija. ..

– Kako god. Ali svakako nisti ista… – uzdahnu Danka i zatvori oči, umorna od utorka.

Branka skoči i sve utomu u more plavog….

398736_10151233015223528_1439940961_n

Davne neparne zime

Posted: 8 februara, 2013 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Zaćutala je, jer joj se učinilo da je čula nešto sasvim neobično, nemoguće. On je gledao u nju očekujući bilo kakav odgovor. Spreman na sve. Sa Brankom je samo tako i bilo moguće. Podigla je glavu i pogledala ga i u trenu postala svesna stvarnosti njegovog pitanja. Ta daleka zemlja postala je sporedna tema. Treptala je da bi na silu zadržala suze koje nadolaze.

– Možda sam loše razumela, ali, učinilo mi se da me pitaš… – ućutala je. Očekivala je da ponovi ono što ona nije mogla.

– Da. Pitao sam da podješ sa mnom.

– Kako da podjem sa tobom?

– Pa, nadao sam se kao moja žena. Ako pristaneš.

– Izgleda da si zaboravio da sam već udata.

– Nisam. Samo sam se nadao da ćeš sa mnom biti srećnija. – zagrlio bi je tako jako da joj slomi proslost. Umesto toga blago joj otrgnu suzu rubom svoje košulje. Još jedna nataložena želja na njegovoj košulji. Još jedna magličasta sreća koju će pustiti da ode.

Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.

Niko neće znati šta su pričali. On će ostati željan njenog dodira. Ona će plakati ponekad. Ali će sasvim sigurno imati jedno drugo.

417991_10151227532423528_1530609778_n

Još uvek mogu…

Posted: 6 februara, 2013 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca
Oznake:,

527108_399047193488666_1776676344_n

Sanjala sam te… Progovaraš savim smelo, smeješ se, namiguješ. Čudim se, nikada nisi bio takav, već onako snen i pognute glave. Zastajem, pozdravljam sasvim učtivo i uzdržano, poznanstvo sa tobom koštalo me je živaca, vremena, mira. Ne želim da ponovo nametnem sebi nemir u glasu.

Evo me,  na koncertu… ona tvoja pesma i onaj tvoj pevač koga uspešno zaobilazim da bih zaobišla i sećanje na tebe. Ovde ne mogu da biram. Ovde te nekako sami poture u moje misli.

Znam, još uvek mogu da poput vodene kapi rečima pronadjem pukotinu koja vodi do tebe. A opet, pitam se, čemu sve to?

Nikada nećeš smoći snage da objasniš, a još manje da priznaš…

Još uvek mogu doći u tvoj kraj i šetati se kao da je moj.

Još uvek mogu da se nasmejem tvojim šalama koje prepričavam. Samo izbegavam da te spomenem. Zaboli u pleksusu, kao zabranjen udarac. Toliko sam se trudila da budeš sasvim normalan svetac koga poznajem da sam te pokvarila svojim hvalama. Bio si sunce koje je spržilo sve ono što je raslo u meni od tvoje toplote. Sada je ostala samo pustinja i jedan kaktus. Cveta, ali bode.

Još uvek mogu da se usudim da potražim svoju siluetu u tvojim snovima. Mogu. Ali neću. Od tebe mi je ostao samo gorak ukus pri spomenu imena i trag leptira u stomaku pri samom spomenu patetike.

Neću te tražiti po batu koraka. Nemoj ni ti mene slutiti u toplim letnjim večerima kako mokre kose vilenim kroz park sve do kraja ulice, pa niz drum tamo gde silaze umorni putnici. Reka hukom guši baladu o gitari. Sve je plavo, i mada znam da još uvek mogu….

Još uvek mogu pročitati tvoje stare priče koje su sasvim dečije smešne i sasvim naivno neupakovane nadajući se da baš niko neće shvatiti. Ali ne želim ih čitati.

Još uvek mogu da te čujem kroz jauk vetra. Mada, to si sam sebi poklonio.

Još uvek mogu sve to … Ali – neću.

Da su mi tvoje godine

Posted: 27 januara, 2013 in Nečije divne misli

154512_10151239968788528_43762265_n

Da su mi tvoje godine, a ova ludost…

Ne smem ti reći šta bi bilo.

To je tajna, zapisana mladežima,

po notnim linijama bora na čelu.

Umećeš da je pročitaš kad počneš, umesto zvezda,

opale vlasi da brojiš.

Umećeš da pročitaš, ne i da odsviraš.

Doći ćeš do odgovora, za kojim tragaš,

zaboravljajući u međuvremenu šta je pitanje.

Da su mi tvoje godine i tvoja mudrost…

Ne smem ti reći.

Nije fer prema meni.

Ti živiš buduća sećanja, ja bivša maštanja.

Zavidimo jedno drugom na sadašnjosti,

vrebajući priliku za krađu,

a ne znamo šta treba jedno drugom da ukrademo.

Da su mi tvoje godine…

Ne smeš mi reći.

Goran Tadić

Naiđu mi ponekad, u magnovenju, njegove reči. Stresem se kao na prvi mraz, okrenem glavu ka suncu i nasmejem se, pokušavam da oteram to sivilo i težinu. Koliko god da se smejem i ubedjujem, nikada nisam prerasla u sebi njegovu izdaju. Ubiti ljubav, to je već nekako moguće razumeti, ali ubiti prijateljstvo, to je više od greha.

Sećam se, još na početku rekao je, sasvim naivno, nepromišljeno – nemoj se zaljubiti u mene. Pitala sam se, koliko ja to izgledam krhko i povodljivo da me treba upozoravati – Pazi, ide leptir! Pazi, novi nalet povetarca! Pazi, zagnjuri, talas!! To se ne jede!

Nisam se ni mogla zaljubiti u  njega. Ne možeš se zaljubiti u senku. Ne možeš voleti vetar. Ne možeš zagrliti plimu. Tad jednostavno zažmuriš, slušaš, živiš. Nema tu filozofije. Neke stvari imaju svoju magičnost samo zato što traju kratko, i ja sam kao omađijana žmurila i dozvolila da me pospe prah zvezda koje su se ubijale iznad nas, zvezde padalice.

Ne možeš dve galaksije spojiti u jednu, ne ide to tako. One postoje sasvim posebno i sasvim drugačije, okupljene oko svojih sredina. Kako možeš naterati Zemlju da prati neki drugi Mesec? Ne možeš ni mene naterati da zapalim sve ono što sam stvarala.

Rekla mi je Otilija smeh koji stvara prijateljstvo ljubav pretvara u suze. Gledala sam u nebo i pitala se da li ludim. Dve prave se ne mogu seći ni u beskonačnosti. Nisam ni želela da stvaram sebi iluziju da savršenstvo postoji, a još manje da ga je moguće naći. Imati prijatelja poput njega je laskalo. Imati njega za prijatelja značilo je otvoriti neka nova vrata, naučiti drugačije stvari, čuti drugačije reči. To je bilo sasvim dovoljno. Zašto je sve to prekrio mrakom sopstvenih nedostataka? Zašto je osvetlio svoju mračnu stranu i svima je dopustio da je vide. Sa kojim pravom gura u ambis moje  naivne reči?

Pisati živote u paralelnim svetovima daje za pravo da pustimo mašti na volju. Opet, sve to ne možeš preslikati u stvarnost. Ljudi u drugima prvo prepoznaju sopstvene grehove. Zašto sam baš ja ogledalo tuđih iluzija? Svaki dan se budim sa željom da nikog ne povredim. Uveče ležem ranjena. U snovima tražim odgovore na svoja uzaludna pitanja.

39423_152613514778451_3421415_n

„Ne volim januar…“

Posted: 23 januara, 2013 in Moja kristalna zrnca

Primetila sam te slane kapi još dok su i ostali bili tu. Kada smo ostali sami pronađoh u sebi najtolerantniji ton, kao neko sa sto pedeset i dve godine  iskustva i sasvim svakodnevno izustih:

„Zašto plačeš?“

Ne, nije on od  onih koji rasipaju suze svakodnevno, sa i bez razloga. Ima dugi niz godina kako nisam videla njegove suze. Sada sam videla kao mu se duša brazda, kako mu slane mrzle kapi oru snove, okreću, prevrću, sitne.

„Pusti mi „Januar“. Molim te…“

Ženska sujeta u tom trenu nabaci mi par sumanutih misli da ga gubim, da ga ta pesma seća na… na ko zna koga. Možda na neku Nju koje se sve žene plaše. Ali kako, kad je on pored mene upoznao Balaševića i tu  pesmu, sa mnom odrastao, sa mnom zri.

Ustajem, tražm, muzika se rasipa, lomi, zaglušuje me.  Razumem ja ako se neko otuđi, zaljubi ponovo, okrene novi list. Ali u praksi, sa mnom u glavnoj ulozi sve to ne ide baš tako jednostavno. Ćutim. Njegove suze slivaju se niz dlanove, kaplju po stolu, teget damast, domaći rizling. Možda je ovo prilika da mi sve ispriča, baš sve ono što nikad ne priča, sve ono što zapitkujem, što slutim, što izmaštam za tren kao zli čarobnjak.

„Samo tebe…“. tihi grcavi glas lomi čašui razvejava moje slutnje. Prasak. Tišina. Kao da mi čita misli da sumnjam. „Samo tebe…“, ponavlja zagledan u ponor svoje savesti. Grli me kao pred smak sveta, kvasi mi vrat novonadošlim suzama, drhti kao dečak, traži moj dlan i spusta poljubac umrljan suzama.

Budim se. Njegov pogled mi je na licu. Okrećem se. Smešak i ružičaste usne koje kažu:

„Svet bez tebe je očajno mesto.“

„Ja im ne valjam…“, pokušavam da opravdam sve, Čak i sada nakon sedamnaest godina.

„Ne valjam im ni ja, mada ih nikad nisam ni pitao.“

To malo nečega što imamo vredi mnogo. To je u stvari – sve. Sve što čovek može sebi da poželi.

379034_318978064792594_127380247285711_1144834_429309660_n

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)

Mala Vidra: Hej?

I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.

Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…

Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…

Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…

Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…

Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…

Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…

Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

TEKST KLIPA

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.

12

345678910111213141516

39638_414713565993_196217_n

Slika  —  Posted: 13 januara, 2013 in Nečije divne misli
Oznake:

Karmin

Posted: 12 januara, 2013 in Moja kristalna zrnca

Možda se neko od vas seća kada sam rekla da  karmin ide samo uz osmeh. Epa, danas sam kupila baš ovakav!

karmin

Pošta

Posted: 11 januara, 2013 in Moja kristalna zrnca

Odeš u poštu. Staneš u red. Čekaš. Ćutiš. Gledaš na sat. Grizeš usne. Ćutiš. Čekaš… I taman kad dođeš na red ubaci se otac tvoje školske drugarice preko reda. Kao nije te video. Kao mlađa si pa treba da ćutiš.

-Izvinite, ja sam na redu – kažem i pružim papir.

On se kao buni, ali vaspitan je, neće da galami, gunđa u sebi…

Na šalteru se zadržavam celih 35 sekundi. Daju mi pošiljku. Prolazim podignute glave. Ja sam velika devojčica.

Posle 30 minuta čekanja izlazim, a kući me pitaju – gde si do sada?

Ali, najlepše od svega je to da se nisam iznervirala! Treniram – kondicija!! Umem ja da budem i sa debelim živcima, samo kad se potrudim.

A da… Ne rekoh šta je bilo u pošiljci.

Potvrda da sam konačno DIPLOMIRANI… 🙂

576317_132493060214777_100003622510254_142550_1868087545_n

Otilija i ja sedimo uz kuvano vino, lagane zvuke gitare i tonu dima od cigareta. Ona je moj glas razuma, ali valjda se i razum ponekad zamori pa traži neki drugačiji pogled. U ovom slučaju iz moje perspektive. Oti je divna, nežna, a opet na taj svoj divni način uplašena od života. Ona ima rešenje za sve moje probleme, odgovore na sva moja pitanja. Ali, ponekad zastane pred malim kamičkom na svom putu. Jaka je za druge, a drhti kao srna kada je ona u pitanju.

– Apsolvirale smo Darka. Gotovo. Ne znam na koji način da ti objasnim da je providan, jedna obična ameba, ništavan i posve običan. Tačka. Pogledaj se u ogledalo, osvrni se, zapitaj se ko si i čija si. Ko se takne politike već gubi svoju ljudskost, a on je, lutko, duboko zaglibio. – naklapam stotinu puta pređenu temu.

-Znam.- kaže, a gleda u žar cigarete. – A opet, smotao me na foru trenutne situacije. Poklopilo se sve. A svesna sam toga, i u pravu si, ima tu mnogo praznina. Ne vredi trošiti snagu.

U tom trenu otvaraju se vrata i ulazi on. Darko. Kao u lošem scenariju. Prilazi, par reči, nekoliko osmeha, dve – tri otrcane fraze i eto ga – već sedi sa nama, naručuje stomakliju, konobar dolazi, on plaća ceo račun. Sedim i gledam, ne verujem, Oti – budi seee! Ona trepće, pravi čitave orkane, pomalo bocka rečima, ljuta je, znam, ali ne sad Oti! Ne sad da budeš fina!

Znao je da smo tu. Zato je i došao. Priča o poslu, podgreva stare rane, daje nadu, ali ograđuje se, ništa ne obećava, već samo – u planu je. Pa kad je u planu što ne radiš na tome. Insektu!

Isto kako je i došao pompezno odlazi, očekuje fanfare, doboše, možda i bis. Hm, mnogo buke ni oko čega.

Oti ima krupne oči. Sada su bile duplo veće. I pre nego što sam bilo šta rekla ona trepnu, zapali cigaretu i reče:

– Moram ovo da rešim, mislim, sa sobom darešim. Nemoguće je da sam svega svesna a da, opet, svaki put dopustim da me povuče na svoju stranu. Misliš li da sam ja slaba?

– Dođe mi da te lupim ovom pikslom! Nisi ti slaba, samo si sada trenutno omađijana lošim jeftinim trikovima. Samo treba da popričaš malo sa sobom i to na dugačko. Ako ti je lakše sedi i piši, bitno je da staviš na jednu stranu dobro, na drugu loše, pa da sama vidiš šta će da prevagne.

Htela sam još mnogo toga da kažem, recimo, da je premija koju ne zaslužuje svako, da je lutka od porcelana koja se lako može slomiti, tako lepa i skupocena, da je biser, da je… Da je pravi prijatelj. Da je volim. Da mi je muka kada je gledam kako se valja po prašini a zaslužuje zvezde. Nisam ništa rekla, jer me ne bi ni čula, ovako zadubljena mislima o običnom gmizavcu. Zaglušuje je sopstveno srce.

548840_3577585408478_1538424002_4959633_449697107_n

Kada te ugledam

Posted: 9 januara, 2013 in Nečije divne misli

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

Goran Tadić

Neki stari klavir

Posted: 8 januara, 2013 in Moja kristalna zrnca
Oznake:, ,

Nedostaje mi stari klavir. Ponekad se pitam – sviram li ja to na njemu ili on na meni. Čija duša stvara, a čija sluša?

Kad pustim misli u prazan hod on mi nekako natrči u susret… Osmehne se i mahne. Ništa više. I baš uvek u taj kadar uplovi melodija, prava za taj pravi trenutak, govori ono što ja mislim. I uvek se pitam – kako zna? Jesmo li se ikad gledali preko čaše? Da nije možda preslušao moj jastuk? Da nije, kojim slučajem, stajao u prikrajku i gledao dok se meni život dešavao, ili je on sam sve to smislio i napisao, pa sada samo glumatam u sopstvenom životu? Kako može da zna koje je boje moja duša?

Nedostaje mi taj stari klavir. Razumeo je moje uzdahe i moje suze. Nikad ih nije brisao, već ih pustao da oteku u nepovrat, kaže da samo tako otiče i tuga. Ne čuvaj suze, tako čuvaš bol…

Nedostaje mi taj stari klavir. Nedostaju mi njegove note. Stalno se osvrćem. Neka čudna usamljenost mi se ugnezdila na vrhove prstiju. Plašim se da me nije zaboravio…

muyikZA

Ova Nova

Posted: 31 decembra, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:,
Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.
Momo Kapor
Nasmejala sam se nakon ovog citata. Možda je tako. Ja inače ne volim te večeri da mrdnem iz kuće, valjda se polako sabiram i oduzimam nakon protekle godine. Malo ukusne večere, malo vina, muzike, zagrljaja i pogleda najbližih…
I tako… ostavismo iza nas ovu Staru, pa da dočekamo Novu, puni želja da bude bolja…
Želim vam da imate sasvim dovoljno svega. kad je mnogo i previše, onda ne valja.
Živeli!
ng

Ubedi sebe da sam ja kriva i da sam te zavela. Ubedi sebe da sam okrutna i zla šumska veštica, a ti dobroćudni drvoseča. Neka teret padne na moja ledja. Ubedi sebe da sam sve magične reči perfektno upakovala i bacila ti pod noge. Poveruj u svoje laži da moja nenapisana knjiga govori o našoj ljubavi u koju ti nikada, ali baš nikada, nisi poverovao. Neka vetrovi oduvaju tvoje suze kojima si kvasio moje večeri.

Kaži svima kako sam pokvarena, kako mirišem na plesanj i kako mi oči ureknu svakog koga pogledaju. Nemoj da im kažeš da si pijan klečao preda mnom i molio za još koju nežnu reč, za još koji tren slatke budućnosti koju nikad nećeš imati. Slaži da ti nikad ropstvo u kojem si sada ne pada teško. Slaži da si srećan.

Preživeću kada čujem koliko zlobe ima moja ljubav prema slovima i kako sam uobražena gospodarica tvoje paralelne misli.

Zaboravi stoletne lipe i miris keja. Zaboravi sumrak u pet popodne. Zaboravi knjige kojima presujem svoje sušene snove. Zaboravi ljude koji nas vole, a povredjuju. Zaboarvi nemir izmedju dva pijanstva. Zaboravi drhtaj kada čuješ zvuk… onaj zvuk. Jer, niko to neće razumeti. Jer niko to nikada neće, u ovom umrlom gradu, shvatiti kao titraj srca, kao strah od sreće.

Volela bih da shvatiš, sada nakon svega, sada kada je prošlo sve, da si se zapravo bojao sebe. Nisam ja imala ništa sa tim. Ti si sebi nebo zabranio. Ti si sebi ptice u kavez zatvorio.

Reci im da zubi veštice nikada ne grizu od strasti, nego od zlobe. Možda ti i poveruju.

Ja o tebi neću ništa loše reći. O mrtvima sve najlepše.

550566_292885030801023_39961091_n

Tango za bolje dane

Posted: 22 decembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

„Zašto me nećeš?“, gotovo je cvilela gledajući u njega.

Sedeo je na pola metra od nje. Ona se sklupčala kao mače, umrljana suzama, posipana zvezdanim prahom i svetlela kao boginja. Gledao je u nju – jedna mala velika Boginja, smrskana pod teretom svakodnevice. Ćutao je dok mu je kroz glavu jurio teretni voz prepun bolnih uspomena na to kako je nikada nije imao. Njene suze su vratolomno padale na purpurni kašmir.

„Ne shvataš… Onoliko koliko te ja hoću, baš ti nikada ne možeš zamisliti. Jednom ćeš shvatiti da je ovo jedino ispravno. To što si sada slomljena i besna daje ti lažnu nadu da ću ja popraviti, a mogao bih samo još više usitniti parčiće tvoje duše i razvejati ih. Gazim po sebi da bi ti bila dobro, razumeš?“

Balada uplovi u luku njenih nada, suze se umnožiše, jecaj uguši melodiju. Ustao je, pružio joj ruku i podigao je. Plesali su, vrteli se uz treperave note, vrteli se kao da su jedini na svetu, nežno i skladno, sasvim ćutke, sasvim preglasno.

„Slomio bih te još više, a obećao sam sebi da ću te paziti. Ti imaš život, imaš sve ono što bih ja želeo da imam. A nemam… Imam samo tebe kao iliuziju da sve može biti dobro. „

„Ćuti, držiš me i gledaš me kao stariji brat, rovariš mi po duši savetima, ubijaš me daljinom…“

Kako da joj objasni da je taj njen mali pad samo deo puta, samo parčence, trun koji joj upao u oko i izmamio suze. Sve će to proći. Opet će njen osmeh otopiti led sa prozora. Ali njegova tuga, njegova praznina neutešno će ostati nepopunjena. Lažno će je tetošiti izmišljenim uspomenama o toj maloj velikoj Boginji koja mu kola venama, čije ime izviruje iz svake pesme i muti mu pogled. Vrti se u krug, pleše, peva joj na uvo dok ona plače, ali zna da tako mora, samo tako treba. Jer ona ima svoj život, a on … On živi od njene sreće.

gothic_dream_by_bonniebones-d32qjss

O protekloj

Posted: 13 decembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ispratila sam novembar ovacijama i vatrometom, izvarničila hiljadu puta, ispraskala rečima, šavovima čarapa, promrzlinama, zaledjenim suzama, ostavila sve to iza sebe, zgazila taj ogromni zavežljaj nepriajtnosti i krenula dalje u susret decembru. Kao svaki dobar komšija on je zaverenički namignuo novembru i nastavio da me gađa ledenim kišama, snegom, obavezama, računima. Potpuno zbunjena podigla sam sa poda svoju srećnu maramu, bacila je oko vrata potpuno nehajno i na isti način zakoračila napred. Nisam ni ja mačji kašalj, mogu ja nadjačati severce i otopiti snegove, mogu ja pronaći suknju baš za mene pravljenu u moru bezveznih krpica. I da znaš ti 2012., koliko sam te samo iščekivala i gledala u tebe kao u jednu normalnu i potpuno zrelu godinu, a ti mi  na ovakav način vraćaš. Što mi nisi još prvog januara dala rokovnik sa svim ovim ludačkim obavezama, da bar znam šta me očekuje, a ne ovako nespremna stojim i gledam u tebe dok mi na ledja trpaš kamare tereta raznih oblika i veličina. Neka te, imaš ti još petnaestak dana, onih odbrojenih, proći će i tvoje, pa kad te lepo upakujem u priču i bacim u  etar, videćeš kako je to osećati se  ništavno i malo.

Ali  dobro… Kad malo razmislim, mnogo toga si me i naučila, učinila jačom, možda i pametnijom, a starijom to svakako jesi, ni to ti nisam zaboravila…

Dala si mi još jednu diplomu… Još da nađem mačku pa da joj okačim o rep.

Dala si mi još jedan dokaz da vredim, jer si poslala na mene gomilu pošasti koje sam pobedila.

Još gomilu ideja koje sam bar teorijski razradila i takoreći do pola ostvarila.

Dala si mi četiri susreta koja baš i nisi morala. Meni je jasno, da li je i njima, ne zanima me.

Preživela sam kolektivno samoubistvo nekih mojih želja, ali rodilo se jato novih, tako da smo za to kvit.

Ubila si mi sto dva leptira u stomaku, a ti znaš kako se ja ponašam zaštitnički prema leptirima, tako da sam umesto njih mahala krilima i preletela kilometre snova, na kraju ipak, vredelo je.

Starog prijatelja si mi oduzimala i vraćala, onako, na kašičicu, trovala mu pogled i reči, opet ga lečila, pa opet odvodila na neku sasvim nepoznatu frekvenciju. Ne brinem ja za sebe, a on, ako je pravi prijatelj, naći će već pravi put nazad.

I šta sad… Ništa… Pakuj se ti lagano, ne žuri, imaš vremena, ali nemoj da ti pada na pamet da se vraćaš. Lepo da ti i ja popijemo kaficu i drugarski se rastanemo. Sretan ti put, i molim te, nemoj ni da mašeš. Ni ja neću da mašem. Mašem samo onima koje želim ponovo da vidim.

431738_351208298235774_1822107745_n

Život

Posted: 21 novembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Život je odsustvo na koje nas je smrt poslala kao premorene i privremeno nesposobne vojnike. Svakog časa očekujemo njen neumoljiv poziv natrag, ne zanoseći se ni jednog trena ludim i naivnim mislima o dezerterstvu…

Novembar

Posted: 6 novembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Od kako je počeo ja sam počela da dišem pliće, hodam nečujnije, govorim tiše, pa čak i izbegavam da pišem. Taj novembar me je tako isprepdao godinama unazad  da mu čak ni ime ne izgovaram.

Imam utisak da mi čeprka po duši, kida parčiće, gužva neke dragocenosti, ponovo lomi nešto već zalepljeno, useli se u novčanik i nemilice rasipa. Šta je to sa ovim mesecom pa mi smešta i smišlja razna lukavstva i pravi spletke? Ne dopada mi se sve to, nisam spremna na njegove prostakluke i gluposti. Svojata mi prijatelje i odvodi ih. Skrnavi godinama građeno. Ruši mi i ruševine. Poplavljuje, pali, odnosi.

Ni stranicu na kalendaru ne okrećem, za mene je još oktobar, a za dvadeset i neki dan počeće decembar.

Superheroj

Posted: 25 oktobra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Uletela je u kuću, lupila vratima i bacila jaknu na dvosed.

„Srela sam je.“

Rečenica je nekako nezgrapno visila sa tavanice, sadržala je u sebi i bes i radoznalost. Nevena je uskočila u fotelju, sklupčavši noge ispod sebe. Ličila je na malo dete koje se duri.
Jovan je stajao sasvim ravnodušno, nespreman na ovaj razgovor.

„Koga si srela?“, pokušao je da ostane miran. Nema više snage na rasprave na tu temu.

„Ne znaš? Mislim da znaš! Onu zbog koje ti srce preskače. Srela sam Sofiju.“, gledala ga je ispod oka.

Ostao je potpuno smiren. Neće joj praviti društvo za još jednu svadju. Ne želi da ponovo prolazi kroz objašnjavanja i pravdanja. Ništa nije bilo. NIčeg nije bilo. Postojala je samo želja, nikad ostvarena. Kriv je zbog priče u svoj glavi. Kriv je zbog čestih snova. Ali nije kriv za sve ono što je Nevena imala u svojoj glavi.

„Ćutiš…. Kladim se da bi voleo da si je ti sreo.“, nije prestajala da ga ubada rečima kao noževima sve vreme ga streljaući pogledom. Očekivala je da se oda pogledom, pokretom, nekim tikom.

„Nemoj, Nevena, molim te. Sve što je imalo da se ispriča, ispričano je. Nema razloga, i sama to znaš.“ – ponovo je otvorio knjigu i nastavio da čita, ali pred očima, umesto slova, ponovo je zaigrao drski pramen kose i pogled pomalo prkosan. Stari film, sa njom i glavnoj ulozi. Ne, nije bila Nevena u pravu. On ne voli da je sreće, zato i zaobilazi sva ona mesta koja su za to moguća. Kako da pogleda bez želje u okean reči, kada je u njemu pustinja? Sam je odabrao da bude pustinjak, isposnik. Čovek bez duše i bez želje. Tako je lakše. Tako je najlakše biti superheroj.

Mali princ mog doba

Posted: 21 oktobra, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:, ,

Miholjsko leto se odužilo, gledam kroz prozor i pomeram zavesu da propustim još koji zrak sunca. U moru malenih duša jedan dečak ćutke čučnu pored mene i pruži ruku ka svetlosti koja je hrabro uletela u sobu. Malene ručice hvataju nešto u vazduhu. Gledam ga, oči mu sjaje, a osmeh ukrašava maleno lice.

„Šta radiš to, mili?“, upitah ga i odmah sam se pokajala. Ne dira se u tuđu tišinu.

„Hvatam vile“, kratko mi odgovori dečak, sasvim ozbiljno i pomalo strogo, kao prekor što smetam.

Čestice prašine letele su gore-dole obasjane sunčevim zrakom. Za mene to je bio samo podsetnik na novo čišćenje. Za njega su to bile vile. Osmeh mi zaigra na usnama, a oči… Oči su mi odjednom bile pune toplih slapova. Shvatila sam, po ko zna koji put sam shvatila da sam, nažalost, odrasla, porasla, zaboravila da od ničega napravim nešto, sem u kuhinji kada od raznoraznih stvarčica iz frižidera napravim pravu gozbu. Ali, zaboravila sam da od čestica prašine vidim nešto tako lepo i krhko kao što su vile.

Nema te

Posted: 2 oktobra, 2012 in Moja kristalna zrnca
Oznake:, , ,

Dugo već nema tvojih tragova, a opet, znam da si tu. Iskreno rečeno, ne znam ni da li postojiš, koje su ti boje oči i da li se glasno smeješ. Uzimam sebi slobodu da verujem da te poznajem na neki vanvremenski način. Verujem da hodaš drugačije, da trepćeš drugačije, da sanjaš drugačije. Ali voliš one pesme koje su unedrene u meni. Verujem da ti je ime žitko i da jezik pri izgovoru zadrhti kao kada oseti kupine.

Kada ti pričam o svojim snovima sigurna sam u tvoju ozbiljnost. Ti se ne smeješ kada ja kažem da verujem da svet može biti bolji i lepši, da ljudi mogu biti drugačiji. Ti se ne smeješ kada ja kažem da svako ime ima svoju boju, a verujem da tvoje ima boju onih istih kupina.

Treba mi da verujem da ima ljudi kao što si ti. To je moj način da ovaj svet, makar sebi, predstavim boljim. Da verujem u svoju snagu i onda kada sam slaba.

Tetovirana jesen

Posted: 25 septembra, 2012 in Nečije divne misli

TETOVIRANA JESEN

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar luđi.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako već budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad ću da budem sretan
što još uvijek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvijezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi’ najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nježan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmijeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvijezde
hoću da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najljepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
još
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir, i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pjesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći će uplašene zvijezde
i upaljene svijeće.
veče, i jedan komadić bola.
Riječi će uvijek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvijezde večeras namjerno na pčelinjak liče
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, još manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi, a dalje, ko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me, u snovima je nedostižno malo tuge.
Smijući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s anđelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOš DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vječno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer, tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu još dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svjetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da vjerujem i da ne vjerujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu bijeloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi’ ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proljeće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada još uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad sjeti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli?
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najljepšu pjesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmijehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
ali nije htjela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klovn koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bijednu svotu.
DA LI SE PONEKAD SJETI GLEDAJUĆI KROZ TUĐA OKNA
NIZ ULICE PUSTE I KIŠNE, DA L’ JE BAR MALO ZABOLI?
MENI JE SASVIM DOVOLJNO AKO JOJ ZADRHTI LOKNA
PA MAKAR NIKAD NE REKLA DA ME JOŠ UVIJEK VOLI.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mjesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sjećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sjećam više
sa druge strane svjetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klovn kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Mr Miš

Posted: 23 septembra, 2012 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Skoro je godina od te noći. Bio sam običan miš, pokisao i mucav, zatečen i uplašen. Dve žene preda mnom, a ja stojim bez reči i nalivam u sebe pivo kao da će ono ugasiti moju nesigurnost. Obe stoje kao dve armije, spremne da brane sebe i sve svoje, a ja se pitam čiji sam ja. Znam ja čiji sam, nego se pitam čiji stvarno jesam. Koja me to žena stvarno prihvata takvim kakvim jesam, a koja me čini drugačijim, običnim statistom u sopstvenom životu.

Uvredila me kada je jednom rekla da sam miš. Sada žmureći shvatam šta je htela da kaže. nisam umeo da podignem glas kada je trebalo i nisam napravio korak kada sam to morao da učinim. I sada sam tu gde jesam. Dišem, hodam, trpam u sebe hranu, idem na posao, vraćam se, zagušljiv vazduh oko mene, teško nebo, poput kamena. Sunce je ostalo negde. Ja znam gde. Sam sam kriv.

Otgao sam njene reči i kao stare košulje bacio ih u prašnjav sanduk na tavanu. Migoljile su mi se pod prstima, uplašene i zbunjene, molile me da im vratim svetlost, da ih ne ubijam. Suze su mi sramno otišle niz grlo, a ja sam glumio pobednika. A bio sam onaj koji gubi. Onaj koji gubi sebe.

Te noći bila je prava Valkira, spremna da na prvi pogled predstavi sebe kao svestranu, razumnu, neustrašivu. Ume ona sa rečima, slagala ih je kao cepanice, jednu na drugu, gradila čitave kule, gledala me sasvim obično štiteći me onako prozeblog i malog, Znao sam da će sve te kule sutra pasti kada ona ode i da ću ih nositi dobrovoljno kao svoj krst. Zauvek. Baš onako kako to kažu i misle deca – zauvek.

Ostavila me netaknutog, branila me, kao što brani sebe, a znao sam, ispod tog hladnog lica, u tom trenu me mrzela kao nikada nikog pre, mrzela je moj kukavičluk kojim sam je povukao do dna i sada mora da pliva ka površini vukući i mene. Kriv sam. Uplašen. Ali nisam znao kako drugačije. Morao sam srušiti nju da bi me baš ona spasila. Makar bolelo. Makar umro zauvek bez njenih reči kojima me lečila, kojima mi crtala svetove koji negde postoje, nisam siguran gde, to samo ona zna.

Prošlo je. Mada, od onog trena kada sam ubio njene reči ja sam sam sebi posadio pelin u prstima. Sve je gorko što napišem. A kada ne pišem postajem običan, onaj nekadašnji, onaj pre nje. Onaj posle ove.

Ne vidjam je, ne srećem. Ponekad ubrzam korak kada pred sobom ugledam neku koja bar malo liči na nju. A nekako se u dnu srca nadam da to nije ona, jer znam, nikada me više neće pogledati kao lava. Ja sam miš. I nikada mi neće oprostiti što sam u samo jednom trenu izdao sve njene kiše i duge. Ljutio sam se kada je nema danima, a sam sam je sebi zabranio. Sam sam je sebio oteo. Sam sam sebe svojim rečima ubio.

Nebo pod kamenom

Posted: 21 septembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si da sam blagoslov i prokletstvo, i da ni sam ne znaš da se snadješ u haosu mojih reči. Muzika sa mojih dlanova nikada nije potekla. Verovao si da mogu, a ja sam znala da ne smem. Ja sam verovala da ne umem, a ti si rekao da je lako ako želiš. Najviše me boli to što si mislio da si me tako lako upoznao, a znao si samo deo naličja. Mnoge tvoje note zakačile su se o moje lokne, lelujaju na vetru starih vremena, bili smo deca, i ništa nismo znali, a opet, kada smo znali, neki drugi su znali više, i tako u nedogled. ja nikada neću saznati razlog, a tebi nikada neću otkriti način. Ti ćeš se zauvek pitati kako bi izgledalo sutra, a ja ću se pitati kako je to mirisalo juče.

Samo da znaš, setim te se ponekad. Noći postaju hladne, stigao je septembar i moje oči nastanjuju neka druga lica. Ponekad poželim da nikada nisi zalutao medju moja slova. Neki kažu da je tuga najuzvišenije osećanje i da od nje sve nastaje. Tuga u obliku balade koja me napunila kao čašu stvorila je neku novu mene, ugnezdila mi se pod obrvama i pokušava da me svojata baš svaki put kada kažem da nisam. A stvarno nisam, ali ko će mi verovati, retko ko veruje ženi sa velikim očima.

Ne znam da li ću ikada oprostiti tvoj dubok naklon i moj lažni osmeh. I pre nas su se mnogi tešili da je vreme bilo previše teško. Nije vreme krivo i nisu ljudi postali gori. Sami smo svoj kaput skrojili, sami smo kišu na nebo popeli, a onda to nebo kamenom pritisli. I dok stojimo pod suncem čekajući da nam se desi sreća zaboravili smo da smenjivanje godišnjih doba ne zavisi od nas. I dok stojimo tako nemi i jedno drugom tudji, stojimo na onom istom kamenu…

Kruška

Posted: 13 septembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Volela bih da sam kruška. Kada te uberu sa grane lepo te spuste u gajbu, za koju ne plaćaš kiriju ili porez, a opet te lagano spuste, kao bebu, da duže traješ, a da ne ugnjiješ.

Kada si kruška ne moraš da objašnjavaš ko su ti roditelji – ubran si sa kruške i oplodjen si od tamo neke pčele. Tačka. Bez obaveza. Ne moraš da se javljaš majci drvetu gde si i šta radiš, niti da tati pčeli  (???)  tražiš kintu. Kruška si i gotovo.

Kruške ne moraju da pozivaju celu svoju familiju za svaku glupost da bi ih ispoštovale, već su bliske samo sa najbližim i to samo ako hoće.

Kad si kruška nikad te ne pitaju šta ćeš biti kad porasteš. Uglavnom možeš biti sok ili kompot, ili jednostavno obična kruška koja sedi u podrumu i jeste ono što i jeste – kruška. Nema tu filozofije. Budi ono što jesi i bićeš srećan. Sve drugo je obično foliranje.

Kruške su srećne, ne brinu da li imaju cipele za kišu i šta će da obuku. Jednostavno se ogrnu prašinom i zamirišu. Onako iz srca, i to je uvek i sasvim dovoljno.

Kad si kruška ne moraš da brineš ni o ljubavi. To da li ćes sa nekim biti u istoj gajbi ili tanjiru, unapred znači da će te boleti i da je ubrzo kraj. Smešno je stremiti u sigurnu bol. Kruške jednostavno vole nebo, vodu, vazduh i zemlju. Nema petog elementa. On samo donosi nevolje.

Kruške imaju boju snova. Jedino mi nije jasno zašto ih nema plavih. To bi bilo savršenstvo mirisa, ukusa i boje.

Volela bih da budem kruška. Eto tako. Tačka.

Zvezde

Posted: 10 septembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

„Praviš zvezde…?“, pitao je onako usput, konstatujući lom koji pravim izrezujući pomenute oblike.

„Pravim…“, nezainteresovano pustih na pod žuti okrajak papira.

„Lepo je.“ Guzva tišinu.

„Znam da jeste.“

Rečenice tako glupe i tako smetene u sasvim normalnom trenu ispunjene jutarnjom mučninom.

„Užas od vremena. Čas pretoplo, čas previse hladno…“, pokušava da uglača put. Kasno je.

„Aha. Baš kao i ljudi.“, sa grimasom razmažene devojcice centriram i sečem.

Okrece se na levoj peti i odlazi kao vojnik bez nade. Neki dobiju baš ono što zasluze.

 

Kad sam je drugi put video

Posted: 7 septembra, 2012 in Nečije divne misli

Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da ce doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu, pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao sto ona ima i lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duša bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena sumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković

 

Izgubio si

Posted: 29 avgusta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Nije tajna… U poslednje vreme slabo pisem. Jedan od razloga je to sto sam uspavana, a bitniji razlog je sto mi je komp bio malko pokvaren pa se desile neke problemske varijante, pa nemam onu normalnu tsrpsku tastauru sa normalnim slovima, nego pisem sa ovim bez normalnilh slova. Nema kvacica na mojim slovima, nego zvucim ko da vrskam ili sam Grk ili Italijan.

Elem, to je nebitno. Bitno je to da je neko moj mene izgubio. Neko kome sam stvarno potrebna. Neko ko pliva sa kamenjem u dzepovima, neko ko uopste i ne zna da pliva. Neko ko je tu gde je a nema prava da bude. Neko ko se hvata za slamku a misli da je zena, a u stvari je slamka. Slamka koju ce i moj uzdah oduvati. Ufffffff…. i nema je.

Taj neko moj, kome sam danas pocela i persirati, misli da je donji deo tela bitniji od gornjeg.

Taj neko moj imao je mene umesto vetra kada mu jedra postanu ravna.

Taj neko moj koji misli da se igra sa mnom i pokusava da uz moju pomoc zgazi moje prijatelje.

Taj neko moj koji misli da se igra sa mojom inteligencijom i obrazovanjem.

Taj neko moj koji je danas prestao biti moj.

Zar biti musko i biti glavni podrazumeva zgaziti sve sveto?

Zar biti glavni i musko znaci da prestanes da razmisljas?

Zar sam samo igracka u necijim rukama samo zato sto postujem, samo zato sto verujem, samo zato sto sam razumna?

Taj neko moj danas je umro.

Neka je. Mozda je steta sto nije ranije.

U svakom slucaju, nije mi zao, mada me boli.

Formula tuge prosta je

Posted: 23 avgusta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Zatamnim pogled naočarima, ugušim žagor ulice svojom muzikom i krenem. Koračam u samo sebi znanom ritmu, brzo, gotovo ne dodirujem zemlju. Mislila sam da mi nikada tako nešto neće pasti na pamet, ali eto, uzjogunila se zelja da te sretnem. I kad razmislim, ne znam ni zašto, niti šta bih ti rekla, čak me iritira i sam pomen tvog imena… A opet, trazim te kroz gomilu, zamračena i uznemirena, hladna kao snezna kraljica.

Znam da bi ti naš susret probudio silom uspavani nemir i milion pitanja na koja bi zeleo da ti odgovorim. Mozda je baš to ono što zelim – da ti uzvratim bolom, Ja sam zalečena, uspravna, bezobrazna, ja sam ponovo sa bistrim mislima i bez tvojih suvišnih reči. Ti si slagao sebe da je svet crn i beo, da nema boja i nema mirisa. Ti veruješ u obrazac sreće, ti se lazeš da mozeš biti slobodan, a to je nemoguće, tvoja sloboda postoji samo iza tvojih kapaka kada zazmuriš, samo tada i jedino tako svet se otvara za tebe poput divnog cveta bezobrazne boje i opuštajucih mirisa. I čak i tada ne smeš pruziti ruku i dodirnuti ga, jer tvoja ruka je utrnula od grca koji zivi u tebi, koji te parališe svojim otrovom ljubomore, tvoje reči su posute gomilom prašine i više ništa ne znače.

Ali kada te sretnem znaću da sam prezivela, kada te pogledam u oči i ćutke ti viknem da si samo trun prasine sa mojih cipela, da sam te prerasla, da sam opet nikla iz pepela i da nikada, bas nikada vise neću dozvoliti da zaviris u moj svet leptira, veštica i patetike. Formula tuge prosta je. Samo treba znati da se nosiš sa njom.

Posted: 22 avgusta, 2012 in Moja kristalna zrnca

ironijexl

Koraci mi se slede  u lenjoj letnjoj večernjoj šetnji  punoj prideva (toliko punoj da zjapi pRazninom  – ka setnji) duž rodnog mi Bulevara  sumRaka .  Promiču crteži na koži, ranjavaju pogled  kao  kaži- prst u oko . Silikonska srca ispod kože ponižavaju i žuljaju kao srednjak u dupetu.  Palčevi su zakržljali evolucijom: svako stopiranje se odavno plaća. O rečima   ne govorim, troše se neMilice bez smisla, nisu mukom stečene. Ovde se sporazumeva laktovima, o gluva čula odbija se jauk  koji  nema zvuk.

Zastanem u kretnji drugih, kuda dalje? Svi putevi vode u R i M  koji nikad ne videh, i ne  NE dostaje  mi,. Fali mi nešto sa svim obrnuto :  M  i R.  Pro-daje li se igde na ovoj buvljoj pijaci TO,  makar i raspareno: makar M landaralo i R žuljalo,  samo da može da se podnosi . Je li sve otišlo dođavola,  glođe li se poslednje LJUD s KOSTI čovečnosti…

View original post 84 more words

To se ne računa…

Posted: 20 avgusta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Uvek je tako govorila, nehajno odmahujući rukom…

I čak kada me srela posle toliko godina i kad mi je rekla da se nisam nimalo promenio, a ja sam porazeno prešao rukom preko stomaka, i tada je rekla… „Ah, to se ne računa“…

Pa i onda kada sam joj bacio poslednju cigaretu u reku i rekao da mora da prestane i da joj ne treba to, ona je rekla da ima samo taj jedan porok… „A jedan ko nijedan, naravno, to se ne računa“…

Smejala se do duboko u noc, lomeći smehom sjaj zvezda, treperile su očima punim suza te ranjene nebeske pčele, pokusavajući da dostignu njen sjaj, a ona, mesečeva kći, mahala rukama ko krilima, skakutala i ponovo sedala, ponekad bi tako najednom zaćutala i duboko uzdahnula… „Ma ja sam srećna, veruj mi, ovaj mali tren se ne računa…“ i sasvim detinjasto obrisala rukavom slanu kap.

Ne, nije se računalo ni kada je utonula u more depresije… To ce proći, znaš i sam, govorila je. A znao sam, o kako sam samo dobro znao, da je loš plivač, da se davi, da tone, vukao je na obalu zivota, svadjao se i vikao, a ona je i dalje pokušavala da mi objasni da je i to deo zivota, da sve baš tako mora i baš na taj način. Bez glasa je pokušavala da hoda, a tlo je bilo daleko.

Ne vidjam je. Daleko je, ali daljina medju nama se ne meri kilometrima. To su neke drugačije daljine. Daljine koje slute moj bol i njene reči, vec znam, ako je ikada sretnem reci ce – „Nisam te videla godinama,a opet si isti. A ta tvoja nova frizura, e, vidis, to se ne računa…“   I dok budem sakupljao komade svog osmeha sa pločnika nehajno ce mi dotaci kosu i mozda nesto tise reci – „Ti si neko na kog uvek mogu da računam…“   I ja cu ponovo zalepiti svoj naprsli osmeh. Ona zna. I ja znam. Ali sta vredi kad se to ne računa…

Morska

Posted: 3 avgusta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Izlazeci iz mora ponela je oko noge nakit od morske trave. Zmirkao sam iza naocara za sunce, pravio se da ne gledam. Preplanula u nijansama bakarne, podignute glave, spora a gipka, pokrenula je grceve u mom stomaku. Bezobrazno se smesim, jer sam sasvim siguran da ne gleda u mom pravcu.

A onda se okrenula. Citavo nebo se srusilo na mene. Spustio sam pogled u uzareni pesak i  uznemirio dve preminule skoljke. Krckale su pod mojim ocima. Ponovo sam podigao glavu, a ona je vec nehajno prebacivala peskir, sklanjala zaljubljena zrnca peska sa svog tela i uporno nogom trazila papuce uronjene u popodnevni dremez.

Princezo nejasnih reci, mutnog pogleda, dugih nogu i potpuno nerazumljivog dijalekta, hocu da znas da mi je danas bio spektakl od dana i da sam disao samo ono sto si ti izdisala. Ti takva, neznana i sasvim sigurno nikad vise  i nikad ponovo vidjena, sasvim si svojim smeskom poblesavila postojece svetove. I hvala ti, jer sam mislio da je ono sto imam i znam jedino ono sto postoji…

Sreca

Posted: 19 jula, 2012 in Moja kristalna zrnca

I tako… prodje vreme a ti se ohladis…Pa sve ono sto te golicalo u stomaku postaje obicno. Ne gubis dah pri svitanju novog dana, ne trazis i ne lutas, sve se podrazumeva, sve je tu a vise ti ne treba.Pa se pitas da li si jos uvek ziv, ima li jos uvek u tebi onog nemira, da li dises, da li se smejes, sve je tako lepo a tako obicno. Jedini stvarni problem u ovome je taj sto ne shvatamo da bas sve ovo i jeste sreca, sreca koja traje a toga nismo svesni sve dok se od te savrsene svakodnevne celine ne odlomi makar jedno parcence…I tada pocinjemo da zalimo za starim dobrim vremena, ljuti na sebe sto nismo prepoznali srecu…

Staro i novo

Posted: 27 juna, 2012 in Moja kristalna zrnca

Koračam, gotovo skakućem pločnicima grada koga sam davno ostavila. Osvrćem se, osmehujem prolaznicima, sigurno misle da sam luda, a ja sam srećna, ponovo sam tu, ponovo dišem taj vazduh grada piva, gitare, grad ukusa srednjoškolskih dana….

Čujem svoje ime, neko me doziva. Širok osmeh i jak zagrljaj. „otkud ti?“ Svratila, namerno, došla da vidim koliko ste se promenili, koliko ste odrasli u medjuvremenu….Ako ste uopšte odrasli, ako ste uopše pristali da postanete deo sveopšteg ludila. Moji drugari, moji drugari sa dečijim problemima, a sada advokati, sudije, policajci, carinici, knjigovodje, dispečeri…

Posle nekoliko koraka još jedan zagrljaj. Mali obli stomačić širok osmeh. Neka je sa srećom, draga moja.

Kafa koja gorči usled reči razvod, posao, besparica…. Pa hladno pivo u vrelom danu da ugasi bol.

Pogled koji sam skoro zaboravila. Drago mi je što sam  te video… Da jesam, oženio sam se, sinčić ima već šest… Drago mi je. Vidi se da jesi srećan.

Neverica u očima da me vide, otkud ja, šta radim, koliko mi je dete…

Koliko sve ovo vredi. Vetar je oduvao sve moje koje me držalo ovde. Sve se promenilo. Nestale su stare reklame, nove me podozrivo gledaju.

Blažen medju ženama

Posted: 11 juna, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ne, nemam nameru da ti pričam šta da radiš i na koji način. Čak mi ne pada na pamet da ti solim, jer često i sama presolim. Ti sam moraš znati gde povući crtu. Gde staviti tačku. Mada, kad malo bolje razmislim, ti pokušavaš da lupaš recke. Blažen medju ženama. Svašta. To što si okružen ženama sasvim sigurno ti ne garantuje uspeh, a još manje daje pravo da to radiš.

Nakon crte svaki korak se broji dva puta. Nakon crte sve što uradiš drukčije se meri i sasvim drugačije seče. Možda na trenutak umeš da zbuniš, ali ipak, prodje vreme, zaleči sve. Pa opet sve po starom.

Ljudi oko tebe ne žmure. Oni imaju duple oči. I što je još gore – dupla usta. Neki imaju i dvostruka srca, ali to, u glavnom, samo njih boli. Toga nemoj da se plašiš.  Plaši se onih koji se smeju. Oni ujedaju i usnama, a to je već zanat koji se dugo peče.

Tako da, nauči da se smeješ, praštaš, zagrliš one koji te vole, a sve što miriše čudno, poklopi i ne gutaj.

Neke druge linije

Posted: 9 juna, 2012 in Moja kristalna zrnca

Utapam se u svakodnevne nijanse pastela…

Ćutim prekrivena prašinom izmaglica malih gradova….

Umirem u samoći pod drvećem… Stoletne lipe u mojim mislima…

Tražim sunce u travi. Kažu da je palo i da je tu negde. Ja, kći noći, puzim i tragam za suncem…

Peku me zvezde u očima. Kako da ugušim njihov krik…

Tragovi crvene farbe na mojim prstima. Žuta pod noktima. Plava u srcu. Ljubičasta na tabanima. Srebrna pod pazuhom. Kako ovako šarena da se sakrijem?

To što sam ptica ne služi mi na čast. Umem da letim. Mogu da odem. A kako da ostavim sve vas ovde, tako iste meni, tako drage meni.  Nemam prava da odem.

 

 

Posle ničega

Posted: 7 juna, 2012 in Moja kristalna zrnca

Oblačno je već dugo u mojim mislima. Nailaze kiše, potapaju, ruše, nose. Onda opet naidje sunce.

Srećem svoje prošlosti vrlo često. Ne zastajem, samo guram dalje, pomalo zažmurim, ubrzam korak, pojačam muziku, pa mi i naušnice zadrhte od količine decibela, ali moram dalje, ne smem da stanem, ne smem da okrenem glavu i pogledam. Lakše je kad si samo statista. Lakše je kad se praviš da ne vidiš, onda možeš i da odćutiš sve ono što poput nabujale reke nailazi.

Ne, ne mogu preći baš preko svega. Zato i presipam sebe ovde. Zato i znate sve ovo što mnogi ne znaju. I neka sam kakva god, opraštam od srca, do suza, do bola, opraštam i plačem u ime svih onih koji mene gaze, lečim tudje komplekse, i smejem se, smejem se previše glasno, samo da nadjačam tudje prazne reči.

Srećem ga, možda i češće nego što želim. Godine crtaju svoju vremensku mapu na njegovom licu. Ne boli me to što vidim svoj nedostatak na njemu. Ne boli me to što mu oči ne sjaje. Boli me tišina.

„Vredelo je…“… rekao je i zauvek ugasio moj bes.Ni usne se ne miču.

„Vredela si svaku suzu…“

Kada to kaže neko ko više ne liči na sebe to je teže od planina. I to te natera da mu oprostiš svaku noć bez meseca.

Gledam ga, bez glasa, ćutim sve one kilometre rečenica koje čekaju da se rasprostru.

„Neka sam i mrtav, vredelo je umreti nakon tebe…“

Žmurim, muzika iz slušalica steže srce, punk is not death, punk me čini živom… Bluz je ostao iza. Zauvek okamenjen, ali dovoljno bolan.

„Tražiti jeste put, ali naći baš to što tražiš je veće od blagoslova. Toliko veliko da me je proklelo…“

Idem niz put. Osećam pogled koji uranja u moj potiljak. I vruć asfalt od koga me podilaze žmarci…

 

Pobegla bih daleko,
potpuno ćutke i potpuno sama,
samo da odem što dalje od tvojih reči, od blizine,
od onog nemira koji stvaraš kada se približiš.
 
A znam, i kada pobegnem,
i kada odem na sam rub sveta
ostaće nešto tvoje u mojim zenicama,
zarobljen lik dečaka
koji strepi od novog dana.
 
Koji to voz nosi izgubljene
u njihov mir?
Koje to reči umeju da izbrišu sećanja
i da me, potpuno novu i potpuno čistu,
odnesu na neke drugačije obale.
 
Smem li da kročim u noć
bez straha da me ne opeku zvezde,
da ne pocrnim pred mesecom
i da potpuno svoja i hrabra kažem
– mene ubijaju samo moje reči.
 
Pobegla bih,
ali znam unapred da se moram vratiti
zato zastajem, sumnjam,
i opet, po ko zna koji put
radjam samu sebe
kroz krvavo predvečerje.
 
 
 
I sve je bilo tako lako od ranog jutra. Čak se i sunce usudilo da proviri u moju sobu, na neki svoj način uspevši da nadmudri  kišu. Jutarnja kafa sa iks cigareta, obavezna muzička lektira za dobro jutro, i onako još uvek pospana u pidžami lagano kao senka klizim po kući.
Nokaut… Čitam naslagana slova, lepo sredjene misli, tačke, zarezi, i nekako mi, usred tih svih idiličnih stvari, istrči pred očima moj nemirni pramen kose. Progutam knedlu, nastavljam dalje, učinilo mi se, naravno, kao i mnogo puta pre, ali eto, opet, srećem svoj pogled. Pa svoje koleno. I mali prst na desnom stopalu. Žmurim na levo oko, jer ono je varljivo, ima veću dioptriju sa cilindrom, njemu ne verujem. Op! Eto mi i domalog prsta sa sjajem rodjendanskog poklona. Pa moje oko, baš ovo varljivo, kratkovido, preko koga opet izviruje već pomenuti pramen kose. Nije baš prijatno kad sretneš sebe u pesmi. Još ako sasvim sigurno znaš da neko ne zna da ćeš to pročitati. Jer taj isti neko i ne zna da sam ja ta staklasta koja se u jesen slomila i sasula kao kristalna vaza. Ko je lomio kristale zna da ih je gotovo nemoguće potpuno sakupiti, a kamo li sastaviti. Ali, ovako sastavljena i zalepljena, i gotovo potpuno izlečena, sedim i žmirkam u monitor. Čitava ja u jednoj poemi, sa svim svojim manama i vrlinama. I moj mladež na desnom dlanu.
Palim cigaru, ispada mi upaljač u nedopijenu kafu, prskaju crne kapi po stolu, tastaturi, po veselim medvedićima na pidžami… Neobično je sebe sresti, ovako u rano jutro, u jednoj lirskoj varijanti. Potpuno ukalupljena, zatvorena u kavez, bez daha, bez sunca. Ne mogu da dišem, ostajem bez vazduha.
Tudja pesma i tudja ja. A baš ista. I baš nekako izvučena iz mene, gotovo živa, diše moj vazduh, ima moje reči, ima  moje neparno ime koje se ne spominje, ali se čita kroz široke rečenice, kroz duge kišne reči i tužne tačke. Govori da me nema više, da sam nestala, umrla. Rekvijem za mene koja sam još živa. Ali tako verno tvrdi da ne postojim. Slutim i sama da me stvarno ima u ovo maglovito jutro. Ima li me? Ili sam možda stvarno nestala, iščezla, umrla… I ako jesam, što me tako divnu i mrtvu budi?

Rame za plakanje

Posted: 26 maja, 2012 in *Komadići*

Branka je posle posla svratila kod  Darka.  April je uveliko zaposedao grad zelenilom, mirisalo je na neka davna proleća.

„Ovo je jedino što sam našla na temu tvog seminarskog“, rekla je i spustla na sto nekoliko starih, iskrzanih knjiga.

„Molim te, skuvaj jednu onu tvoju grom jaku kafu, da dodjem sebi… “

Darko se nasmejao. Ali znao je da nešto nije u redu. Nije javila da će svratiti. Uvek se javi. A kad ovako bane bez poziva, to znači da nešto nije u redu.

„Pretpostavljam da može i jedna domaća…“, rekao je preko ramena odlazeći prema kuhinji, primetivši krugove oko njenih očiju.

„Može… Dupla… “ , kroz uzdah reče Branka ne otvarajući oči, onako umorno zavaljena u bordo fotelji.

Svašta je preživela ta fotelja. I svašta pamti.

Zvuk električne gitare lomio je tišinu, gotovo da se naježila. Ženski vokal u polušapatu, nepoznata pesma, prvi put je čuje.

… ne treba ti dokaz, svako je bar malo kriv…

 

„Šta slušaš ovo? Ko peva? Zvuči zanimljivo…“

„Trigger. Dobri su, našao sam ih netu. Leče mi samoću.“, nasmejao se Darko ulazeći u sobu sa vrućom kafom i dve zamagljene čaše sa domaćom rakijom.

„Jesu li bar uspešni u lečenju samoće? Ako jesu, spremi mi jedno dva kilograma pesama da ponesem“, pokušala je kroz gorčinu svog glasa da bude duhovita.

Darko je poznavao Branku čitav svoj život. Odrasli su zajedno. Išli u istu školu. Bio je stariji od nje jednu godinu i svi su mislili da joj je stariji brat. Tako se i ponašao. Uvek je bila zaštićena i sigurna u njegovoj blizini.

„E, moja Bjanka, neke samoće se samo potpiruju pesmama“, rekao je gledajući pravo u njene oči koje su u trenutku postale pune suza.

Plakala je. Grizla usne i jecala kao dete kome su upravo rekli da ne postoji Dobra Vila i da će sve što želi morati da ostvari sama. Htela je da mu kaže da je njen život postao obićno parče bele hartije na kome ne zna šta treba da napiše. Htela je da mu kaže da se  noćas setila njega i njihovog detinjstva. I to kako je kao mali zvao „Bjanka“ a ona se ljutila. Htela je da mu kaže da je sama poput ostrva i da je Goran već neko vreme postao neka sasvim druga osoba.

… ja nisam svoja, kada odeš tražim se,

ja nisam cela, ti od blata praviš me…

 

Ženski vokal je samo ubadao dublje u već postojeću ranu. Darko je gledao u nju bez glasa, svestan da je mora pustiti da se isplače, da spere sa svojih zenica mrežu nepodnošljive sadašnjosti.

Ponekad poželim da ostavim studije
i upišem neki zanat
pa da budem pekar, limar, moler
da ukrotim struju
i naučim da popravljam bojler

Il’ da budem dimnjačar i donosim sreću
budem majstor za frule
da pravim servise i duvam u staklo
ne morah na fakultet
al’ mi se omaklo

Čudio se meni drugar
šta ima tu da mi smeta
što on da bi bio Bog i glavni
želi svršit’ tri fakulteta

A zar ne bi bilo ljepše sad
misliti na vinograd
u ljubavi biti s njim
kao dragom dičiti se njime
čuvati ga zime

Al’ izgleda da mnogi žele imat’ kola
snažan motor iz Japana
mjesto lične karte kolor televizor
ostaviti život, gledat’ ga u retrovizor

A zasto ne bit’ običan
i voljet’ male stvari
zašto svako mora biti glavni
šta to lijepo ima obraz
zakrpljen sa flekom
zašto sa tugom gledam za čovjekom

Trag u beskraju

Posted: 14 maja, 2012 in Moja kristalna zrnca

«Nikada mi nemojte pričati o ljubavi,
u mom svetu ona ne postoji…»

Srela sam ga danas. Na njegovom licu ocrtavaju se neke, meni nepoznate, godine. Tužan je, osećam to po muzici njegovih koraka koji dobuju iza mene. Osećam to po usahlom žaru u očima. Prepoznajem bol u ćutnji koja vrišti iz njegovog pogleda. Znam da to ne zaslužujem, ali on me još uvek voli. A ja … Ma ja ne verujem u ljubav…
Smešno je to što nakon nekog vremena stvari ti se čine drukčijim, osećanja jačim, neke sitnice prevelikim. I što uzaludno pokušavaš oživeti nešto što nikada nije ni postojalo. Možda baš zato više ne verujem u ljubav, ali mi nije jasno zašto ipak ponekad zadrhtim kao list na vetru, ponešena njegovim parfemom…
Bila sam dete kada sam ga upoznala. Devojčica, svojeglava i razmažena, sa ogromnim osmehom. Za mene je tada život još uvek bio lep, osvojiv, šaren kao paleta slikara. Noći su bile tople, dani sunčani, a godine beskrajne. Nisam bila svesna trenutka kada je nepozvani vetar ušao u moje noći, kada su oblaci prekrili nebo i časovnik ubrzao kucanje. Tek tako, odjednom, više nije bilo bezbrižnosti. I nije više bilo njega… Oterala ga je moja razmaženost, moje ćutnje, preduge i preduboke, i moja svojeglava detinjatost… O jesam, zaista sam bila nepopravljivo detinjasta, svojeglava, i potpuno bezglavo hrabra. A njemu nisam morala ništa da objašnjavam. Shvatio je on i sam da želim da malo iživim svoju mladost, da mi treba prostora, da moram malo sama da krojim tu haljinu sudbine koja mi je svakog dana bivala sve tešnja. Otišao je bez reči, pomalo smeten mojim smehom, pomalo tužan zbog moje nepromišljenosti, ali ipak, dopustio je da odem sa svojim iluzijama, ne rušeći ništa od mojih dečjih snova…
I već na pola puta shvatila sam da život nije kao što mi se učinilo, da ljudi ni upola nisu tako dobri kakav je on bio… Ali nisam se usudila da se osvrnem i da ga potražim, nisam htela da me ugleda uplakanu i tužnu, jer takvu me nije poznavao, možda me ne bi ni prepoznao tako napola odraslu, užasnutu, zastalu u pola koraka, uzdrhtalu pod težinom svakog novog dana … I nikada više nisam osetila taj blagi drhtaj njegovih usana… I nikada više nisam čula njegove reči kojima me uzdizao do samog neba… I tako sam postala još jedna obična devojka, zaludjena muzikom i filmovima, tražeći u njima sve ono što više nisam imala u životu, ali nisam uspela da u sebi premostim tu prazninu… Jer to je bilo njegovo mesto, a on… On je ve} nekako nastavio dalje, pomalo uzdržan, pomalo dostojanjstven. I otišao bespovratno daleko, u nečiji tudji dom, u nečije tudje srce, nekog ko mozda nije kao ja, ali ga ipak voli na neki svoj način, na način koji možda i boli, ali ga ipak voli. I potpuno sam svesna toga da ga ne bih mogla voleti do kraja života, ali me boli to što znam da uprkos svemu nije srećan, i znam da je usamljen. A on to ne zasluzuje. I ako iko na svetu treba da bude sre}an onda je to on, u toj svojoj blještavoj auri dobrote…
I mnogo puta sam ga sanjala. Vreme nije uspelo da izbriše njegov lik iz moje glave. I mnogo puta sam se pitala koliko je patio zbog mog odlaska, ali nikada nisam ni mogla da zamislim taj bol, mogla sam samo da naslutim zbog njegovih očiju, zbog muklosti glasa, i zbog tog plamena koji bi svaki put buknuo kada bismo se sreli. I to niko nije mogao poreći, uprkos svemu mi smo se i dalje voleli, na neki vanvremenski način koji nije obavezavao ni na sta, i to nije imalo veze ni sa poljupcima ni sa dodirima, mi smo se voleli du{om, mi smo se voleli očima, mi smo se voleli … I nije bitno što nismo zajedno. Nije bitno što imamo svoje živote. Nije bitno što nas više ništa ne povezuje. Bitno je da znam da je tu. I da me voli, baš isto onako kao što i ja njega volim. I znam da zbog toga njegovi dani imaju boje. A moje noći nisu hladne. I znam da će tako uvek biti… Uvek ćemo grejati srca na tom večnom plamenu naše uzvišene ljubavi…

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postaja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

-Ćao. – reče gledajući u pod.

-Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je pa se vrati na svoje mesto.

-Da te pitam nešto?

-Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

-Je l bi se udala ti sada za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga onako pravo u srce.

-Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

-Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

-U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža .

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Znao je i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

-Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.

-Žene su zle, znaš to, zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

…Prošavši pored nje u vazduhu je ostao miris ateljea. Tog trena Veri je u sunčano jutro, poput gavrana, doletela prošlost, zaboravljena i skrivena. Miris terpentina vratio je Veru u neke davne godine. Ponovo je bila mala devojčica sa suzama u očima. Stojeći tako na terasi, ledja okrenutih Bogdanu, bez glasa je plakala. Lik majke Danke titrao je pred njom i sve one slike, postavljene svuda po kući, koje je otac slikao. Na svim slikama majka se smejala. Dani su bili divni i bezbrižni.

Na svoj deseti rodjendan po prvi put ugledala je majčin lik na platnu bez osmeha. Dankine crne oči gledale su negde u daljinu, preko levog ramena. Iza nje nebo, planine i deo kuće. Mali beli leptir na dlanu, ali ga ona i ne primećuje. Slikano u smiraj dana kada sunce gubi svoju snagu, baš kao i ona. Svi su znali i ćuteći trošili odbrojane dane. Sve češće su putovali, išli na izlete, kupovali poklone. Veri je baka govorila da nijedan čovek na svetu nikada nije voleo svoju ženu kao što je to bio slučaj sa njenim ocem i majkom. Tada Vera nije shvatala težinu tih reči. Znala je da srećna i sigurna u toj kući na brdu, okružena voćnjacima, cvećem, raznobojnim mačkama kojima je davala imena, svim tim slikama i divnim mirisom sreće koji je živeo u kući.

Jedanaesti rodjendan je dočekala sa suzama. Rekli su joj da je majka otišla na lepše mesto, da je bila bolesna. Pamti gomilu ljudi i suze, mnogo crnine, miris voska i strašan bol koji joj se nastanio u grudima. Vera je bila ljuta na majku, gotovo besna i trebalo je proći mnogo godina da joj oprosti što je otišla.

Od tog dana otac je danonoćno slikao, spavao malo, gotovo nikad, jeo uz štafelaj. Boje na slikama su postajale tamnije, baš kao i njegovo lice, skamenjeno, bez grimasa, bez osmeha. Patio je tiho, lečeći svoj bol slikarstvom. Sve češće je bivao pijan, sve češće ga je Vera zaticala kako hrče na podu ateljea, umrljan svim nijansama smedje u boji Dankine kose.

Onda je odjednom prestao da slika. Odlazio bi od kuće i nije ga bilo danima, pa se onda vraćao, ponovo uzimao svoje četkice i sa još većom gorčinom nastavljao svoj rad. Slikao je planine, sa grubim linijama i teškim nijansama, kanjone gde se reka obrušava niz liticu. Poslednja slika koju je radio sa Verinim likom ostala je nedovršena, naslonjena pored peći. Osetila se ostavljenom i samom. Kao da više nije imala nikoga, čak ni oca koji je samo disao u istoj kući, nesvestan svih koji su oko njega.

Poslednje dane detinjstva Vera je provodila sama, ćuteći, uz knjige i stari radio. Ponekad bi ušla u atelje da pokupi tanjir ili čašu, ustvari, tražila je razlog da udje i pogleda sliku na kojoj radi, nadajući se da će se vratiti sebi, taj njen otac koji je sa majčinom smrću i sam umro iznutra.

Verino detinjstvo prestalo je onog dana kada je, ušavši u atelje, zatekla na podu zelenu haljinu i kikotavu ženu crvene kose po imenu Ana. Otac je stajao i slikao, primetno pijan. Sve češće je lik te Ane bludeo u njihovoj kući i na njegovim slikama. Slikao je kao lud, danonoćno, stalno pijan i stalno ljut. Bez reči, bez znakova da ikoga vidi, bez osećanja. Terpentin se uvukao u svaku pukotinu kuće i u svaku poru Verine kože. Terpentin je postao sinonim za njen bol….

Odlomci srca

Posted: 7 maja, 2012 in Moja kristalna zrnca

… Nikada ti nećeš shvatiti koliko je boli u mojim očima kada ih u besanim noćima sakrijem pod dlanove. Niti koliko se slanih bisera iznedri iz njih. Nikada više, moj veliki dečače, nećeš čuti moj poziv, jer više nema nas i nema nade, nema snova, nema one treperave neizvesnosti dok te čekam da izroniš iz mora nepoznatih ljudi i uzdrmaš me svojim postojanjem. Neću ti više smetati, jer sam shvatila da sam ja razlog tvojih iluzija koje ne možeš ostvariti. Ti znaš zašto. Da se ne lažemo – ti nikada nećeš odrasti, a ja nikada neću moći nadjačati glas savesti u mojoj glavi. I ti znaš koliko boja unese tvoj glas u moja siva jutra… A sada će zauvek ostati siva… Jer ti si bio jedno veliko srce, a ja sam pogrešila.. jer u srce se ne dira…

… Danas sam shvatila koliko jedan osmeh može da bude gorak, jer kada sazidaš zidove oko sebe, možda te više ništa ne dotiče, ali postoji prošlost u tvojoj glavi koja je nekada dovoljna i za ceo vek. Ne moraš ti zbog mene da budeš srećan. Ne moraš zbog mene da dokazuješ da si živ, da si me prerastao u sebi i da se više ne osvrćeš… Jer znam da lažeš. I ti znaš da znam, ali i dalje kružiš našim ludim jednosmernim ulicama, prkosiš kiši i bežiš od mojih reči. Ali, nema veze, u redu je… ionako više ne bih znala šta da ti kažem. Sem da ni sama nisam bila svesna koliko je beskrajno mnogo vremena u jednom danu kada tebe nema… Vremena koje ne znam čime da popunim jer je beskorisno i prazno…

…Odvikavanje od tebe je kao odvikavanje od cigareta. Znam da te nema i da nisi tu, da te ne smem pozvati i da nećeš doći, a opet iznova i iznova u mojoj glavi roje se misli… I želim da si tu, da pričaš, da se smeješ…. Drhtava ruka i izbezumljen pogled koji leti na sve strane, ne bi li te sreo… A nema te i nećeš ni doći… A znam da želis i da misliš, i da ti nedostajem…Ali neke stvari je najbolje ne reći… I neke pesme je bolje ne slušati… I pitam se da li je uopšte moguće nadjačati taj nesnosni nemi krik u mojim grudima..

… Kao slučajno biram samo one pesme koje me sećaju na tebe. I onda poludi moja mašta i sećanja me napune do vrha. I više ništa nije isto. Opet zaveju snegovi, bele pahulje na mojoj kosi, i osmeh na licu, onaj isti osmeh koji si poneo sa sobom one srede… i nema proleća, nema sunca… jedna zima, jedna pesma, i jedne oči… koje me više ne gledaju isto, ali govore stotinu reči svaki put kad me takneš pogledom…

…Čekam te, a znam da doći nećeš, jer oterali su te moji strahovi i moja savest. Ne, nisi ti bio nešto loše, samo si učinio moj pogled treperavim i snenim. A to meni ne sme da se desi. Moj korak nesigurnijim, moje zidove srušenim. A ja to ne smem. Ali uprkos sebi, i dalje te čekam i pogledom pratim prolaznike, čekam te da ti kažem, a znam dobro da moram da ćutim…. Jer si ti tajna koju sam imala i izgubila…jer ti si nešto što me ispunjavalo do vrha i stavljalo medju zvezde. Sada kada sam opet tu gde jesam, možda te baš zato i čekam da ponovo sebe osetim uzvišenom i vrednom….

…Tražim te, a znam da te naći neću, jer bežis od mog pogleda, plaši te moja suza, skamenjena na trepavici levog oka. Smehom prekrivaš svoj strah od moje blizine, toneš u suton novih nada koje se rađaju u mojim rečima, ali ti okrećeš glavu i nestaješ niz put. Znaš da slutim tvoj smeh u zvezdanim noćima i da koračam dugim ulicama samo da bih te srela, slučajno… a namerno… i pitam se uzaludno: koliki je moj udeo greha u tvom bolu i ima li nade da sperem sa duše tvoj naivni dečački san o divnoj devojci sa velikim srcem…

Falling down…

Posted: 4 maja, 2012 in Moja kristalna zrnca

Rekla je  da joj je žao i da mora da ide. Maše joj i ostaje sam, zatvoren u svoj san. Na licu grč koji ga odaje. Melodija na telefonu… Otpevala  je ona, ko bi rekao, zvuči kao prava Avril, da ne poveruješ. Niko i ne zna, ali to je njen glas i ritam sa njenih dlanova…

Ova Avril je drugima nepoznata, obična prolaznica, bezbojnih očiju. Ova Avril je samo devojka koja voli lavove, ali ih se plaši. Voli ih iz daljine. Drhti pred njima i ponizno spusta pogled. Samo ponekad, kada pusti glas, oni dopuze do nje i predu… Ona živi tako što sakriva svoj strah. Niko i ne zna koliko je ona uplašena od života….

Nemir me ceo dan golicao u stomaku i napokon sam popustila. Uzela sam knjigu i otvorila je, nekako se nadajući da ću ga sresti. I eto ga, sedi na jednom panju, skrštenih ruku i čak se smeje.

„Dugo ti je trebalo…“, reči su se slivale kao vodopad, radosne i sveže. Da, dugo mi je trebalo da smirim talase u meni i da bez besa mogu govoriti.

Mrak u mojim očima nije nestao. I dalje sam ljuta. Gledam ga sa nevericom da može biti tako spokojno srećan, makar naizgled.

„Previše si smiren za nekog ko je ubio…“

„Ubio? Koga? „, i dalje je na njegovom licu lebdeo osmeh koji se odbijao od mog ledenog stava. „Rušio mi se čitav život. Morao sam srušiti nas“. Glas mu je na trenutak postao siv.

„Ali nije bilo „nas“. Sve je pogrešno protumačeno! Nakon tog novembra gorko mi je u prstima svaki put kada taknem knjige „, gotovo da sam vikala, razočarana i besna, a rečenice su se malo razmakle i stisle.

“ Ne shvataš, morao sam, sve je tada dobilo neku drugu dimenziju, ti me jedina razumeš…“

„Ne mogu da razumem kada mene stavljaš na lomaču.“, prestala sam da merim reči. Mora da oseti moju tamu.

„Ja sam samo hteo da pronađem svetlo u tunelu. Moj život je bio mračan. Kada si se ti pojavila previše je svetleo, a to su svi videli, nisam mogao da sakrijem. Morao sam da ugasim to, morao sam da…“

„Da pokažeš prstom na mene? Da kažeš da sam veštica? Da me ubiješ svojim rečima?“, varničila sam, pucala, vikala. Spustio je glavu i rukama prekrio oči.

„Znam. Ali ipak sam se nadao da ćeš mi oprostiti…“

„Kako da ti oprostim laži, izdaju, rane koje se iznova otvaraju? Kako da ti praštam noći bez meseca?“

„Ti previše svetliš, nisam mogao to da sakrijem…“

„Zar na lomači nisam imala i previše svetlosti…Kad si rekao i kad si ćutao, kad si pokušao da srušiš sagradjeno i odrekneš se sebe… Ti si umro, ti si zapravo sebe ubio!“

Pogled koji kune sebe što je tako nisko. Duša koja oplakuje sopstveno postojanje. Čovek koji ponižava svoju muškost.

„Ti si previše. Ti si mnogo. Samo tražim da razumeš. I da mi oprostiš.“, muškarac koji grca u raljama sopstvenog života.

Šta mogu reći na to? Kako da ga ponizim kada on ni u svojim očima ne ume da se uzdigne?

„Ukrao si mi knjigu… našu knjigu…“ , pokušala sam da zvučim blaže, spustila sam glas, ali on i dalje nije podizao pogled. Grlo mi se sušilo, osetila sam da kiša nadolazi.

„Možda sam ubio sebe, ali me najviše boli mrak u kome sam ostao, zarobljen među rečenicama, ispresovan u knjigama…“, pogled poput molitve.

„Moram da idem…“, rekla sam nekim tuđim glasom i zatvorila knjigu. Onda je počela kiša.

Čuvam te od sebe

Posted: 30 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

Zbunjeno čitam, zastanem, pa još jedanput. Ona je, pojavila se, proleće je, oživela je.

Nije je bilo danima, cela zima je prošla, a njenog osmeha nema. A hladno je. Otkud sad u ovu nedelju, sa ovim nežnim rečima, sa drhtajem toplog proleća. Ne znam zašto njen osmeh uvek najavi kišu?

Rekla je „Čuvam te od sebe. Zato sam daleko.“

Žmurim, rekao sam da ću da spavam, a projektujem na unutrašnjost kapaka onaj naš film. Neverovatno je koliko sam je imao, a da je nikada zaista nisam imao. A bila je moja sva, od onog nemirnog pramena do divnog malog prsta na nozi. Zašto me čuva? I kako me to čuva? Otrovan sam odavno, već je kasno da me brani. Video sam je i kad se smeje i kad plače. Ja je znam. Drugi samo misle da je poznaju.

Onako kako sam sa njom ćutao drugima je bilo teško i rečima objasniti. Zašto sam je uopšte i sreo, nikada mi nije bilo jasno. Od prvog dana znao sam da je nedodirljiva. Zabranjena. Tudja. Ja sam samo hteo da je otrgnem iz ništavila i odvedem u hlad svog ružičnjaka. Svakoj ruži dao sam njeno ime. Mirisale su setno, na prve kiše i nove knjige, na predvečerja u predgrađu, na pesme kafanskih pevača koji me iznova rane baš svaki put, jer ne znaju ko je ona, nikada ne smeju saznati, a opet me pronađu i ubiju melodijama, razbiju u komade, pa se svakog jutra lepim i sastavljam, naizgled ceo, a sav u pukotinama.

Možda bi mi bilo lakše da me ne čuva, već da me onako, bez najave, kao što to uvek radi, trgne iz praznog života i odvede dovoljno daleko da smem da pružim ruke ka njoj i da je uzmem. Da žmureći u njenoj kosi osetim miris onih ruža. Da je okrenem bar tri puta oko sebe i da joj kažem… da joj kažem sve ono što verovatno nikada neću imati prilike da kažem…

Ovih dana

Posted: 25 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ovih dana mi se prepliću ružučaste i crne trake. Neko moj se raduje i smeje, a opet, neki drugi plaču. Smejem se sa sestrom i radujem novim odlukama i novom životu u dvoje. Sa druge strane plačem i ćutim, jer čatrnaest godina jednog dečaka povlače slutnje u meni, beli mantili i hladne bolničke sobe.

Njoj, mojoj najbližoj, želim svu sreću sveta, sve ono što ja imam i mnogo više. Neka se na nju sruči sve blago sveta, sve sreće, svi blagoslovi, sve ono što želim sebi i još par drugih stvari.

Njemu, malom četrnaestogodišnjaku, neka život napokon zaista krene. Neka se smeje, neka ptrestane da dočekuje dane sa tabletama. Neka ga boli samo ono što zaslužuje – prve ljubavi, prvo i najprvije životno….

Bože, možda imaš prečeg posla, ali baci pogled i na ovu rupu geografske karte…

Praštanje

Posted: 15 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

„Bojiš li se Boga…“, pomislim u sebi dok je gledam kako gazi po svemu što joj se nađe na putu.

Ona radi sve što poželi pozivajući se na ljubav. Cilj, ipak, ne opravdava sredstva.

Ljubav nije samo osvajanje, ljubav je i žrtva. Pod tim ne podrazumevam tuđe, već sopstvene žrtve.

Položaj koji ima koristi na najniži ljudski način. Reči imaju težinu, a ona se zatrpava njima ne razmišljajući o tome. Reči te uzdignu, ali mogu i odvući na dno.

Bog prašta. Zašto ne bih i ja. Memorija mi je puna besmislenih gluposti. Ima još mesta. Pamtim ja svašta, iako opraštam…

Bivša kap

Posted: 12 aprila, 2012 in Nečije divne misli, Poetski vitraži
Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.
Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan
i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.
Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,
već si me usnama takla, da me oživiš, da me obojiš,
da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

Ko bi rekao da ću postati tako lep,
da ću te očarati prelivenim bojama na svojoj površini.
Svaki pogled, koji si mi uputila, bio je izazov da budem veći i lepši,
da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.
Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,
dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,
zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,
uverena da mi poklanjaš slobodu.

Lepo je biti lep, samo onda kad ima ko da te gleda.
Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad
uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?
Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam
izbledelim bojama sa tvojih usana,
da ti koliko-toliko budem lep, kao što si želela da budem.
Lepota privlači i poglede do kojih ti nije stalo.
Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi
odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,
dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo
i usne koje su mi udahnule život.
U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,
iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.
Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,
priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.
Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.
Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

Tvoje oči dive se bojama, a dobro znaš da ne bojim sebe zbog publike.
Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.
Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.
Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.
To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.
Posustajem, nemam više snage da lebdim.
Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.
Dodirni me, da već jednom završimo sa tim,
ili idi, da ne gledaš kada se rasprsnem sam od sebe.

Goran Tadić

Ime

Posted: 10 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

Kažu da ličim na žene Orijenta. Jedan moj prijatelj ume da kaže da mi neka pra pra baba nije baš bila svetica, neki se Turčin sigurno tu umešao. A vrhunac je i moje ime koje potiče baš iz tih krajeva. „Znaš li ti da su Sloveni bili svetle puti, svetlih očiju, a kosa svetlo smeđa, gotovo plava, čak i pomalo riđa…Ti se tu ne uklapaš. Divlja ti je kosa, kovrdže niz leđa ko bičevi, a oči tamne, kao greh. Gde li su tvoji koreni…“

Moji koreni su ovde, duboko u ovom planinskom kraju. Umem da budem mirna kao dolina. Umem da se svađam i jurim kao reka mog gradića. Neka sam na oko tuđa, ali sam uvek i sasvim svoja.

Moje ime se provlači kroz mnoge pesme.

Moje ime se rimuje sa vinom.

Moje ime postoji kao sinonim za ljubav u književnosti.

Ja privlačim nevolju. Pomalo mirišem na probleme. Na nostalgiju, pomalo na sigurnost. A kažu da sa mnom nisi nikad siguran, jer ti mogu reći čak i ono što ne očekuješ. U čemu je poenta ako govorim samo ono što drugi misle. Moje reči bole. Zato ih i ne vole.

Moje ime miriše na cimet, na karanfilić, biber.

A ja…  Ja sam sve drugo sem ono što očekuju – svojeglava i drska, sa oštrim rečima. Ali, zar postoje drugačije kada je istina u pitanju.

Rasprodaja

Posted: 8 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

Prodaje se srce, dosta je prešlo, često lupa u krivinama  života, bezrazložno i neravnomerno. Protok pomalo zakrčen. Ali odskače svojom veličinom. I naivnošću. Neki kažu da je prenaseljeno ljudima i  uspomenama.

Prodaju se ruke, ali imaju manu. Stalno se osećaju prazno, pa često grle ili traže druge ruke. Imaju blagu drhtavicu i nisu sigurne u prenošenju krhkih predmeta. Mašu na rastancima, baš kao deca, dugo i vrlo primetno. Nemoguce ih je ignorisati. Umeju da greju, tako da su vrlo ekonomične u hladnim noćima.

I jedan par nogu je na rasprodaji, sa dosta pređenih kilometara, sa uganutim levim gležnjem i umornim desnim kolenom. Boli pri promeni vremena. Boli kada korača jednom jednosmernom ulicom, pa je poželjno zaobilaziti je. Ali sasvim su dobre u vožnji automobila i dugim šetnjama, naročito u dvoje.

Vrlo jeftino prodajem polovnu jetru. Nije u dobrom stanju, ali koristi. Jos uvek koristi.

Par očiju u pola cene, smedje, sa dioptrijom i cilindrima.   Videle mnogo toga, čak i ono u šta ni sama ne verujem. Naočare gratis. I još jedne sa tamnim staklima.

Pitate imam li duse?  Ona nije na prodaju, žao mi je. Samo ću nju ostaviti. Sve ostalo je prolazno. Molim vas, kupite ostalo iz ponude. Dušu cu zadržati.

Danas i sutra

Posted: 5 aprila, 2012 in Moja kristalna zrnca

Zabranila bih proleće, ukinula ga ovako bezobrazno kišnog i melanholičnog. Umem ja da plačem i sama, ne treba mi kiša! Pa zar ni sunce ne voli ove prostore, zar nas i ono izdalo?
Tonem, tonem do dna, dragi prijatelju. Zatrpana džemperima, jaknama, maramama i onim ludim ogrlicama šarenih boja. Sanjam neko leto, slika uramljena divnim plažama i plavim horizontom. Sve je plavo, azurno plavo. I kao na filmu u pozadini muzika Stinga.
E moj prijatelju, znaš li ti da je meni već trideset treća. Kada me neko upita koliko mi je godina, veruj mi da zastanem, da ne pogrešim, sve mi nekako onih dvadeset sedam na usnama. A toliko onih destinacija koje nisam prešla…
Kažu mi da sam mlada, da imam još vremena. Naravno da sam mlada, sada me boli i isvaki nagoveštaj brzine protoka vremena. Ali hvatam sebe kako mnogo čudnije razmišljam, pa se i naljutim sama na sebe, kako samo mogu da proleće zamenim zimom. Ja, dete leta, usamljeni galeb koji traži mesto gde da sleti, samo se ogrnem svojim krilima, kao da zagrlim samu sebe i tako ćutim i kao da mi niko i ne treba, ali, prijatelju moj, samo ja znam kako odjekuje moja duša, prazna kao pećina.
Kada me pitaju za njega ja kažem da sam ga prebolela. Čak i onako šeretski mahnem rukom, odglumim i smejem se, toliko se smejem da se i na suze nasluti. Prebolela ga… Lažem kao pas, takve ljubavi ne možeš tek tako da obrišeš, one te prate kroz život, one te nauče da odrasteš i kada ne znaš rešenje, kada veruješ da si izgubljen, staneš i zapitaš se kako bi to on rešio. Pa on i ne sluti koliko puta mi je pomogao u životu.
Nisam ga videla sedam godina. Od tada se ceo svet sedam puta menjao, venuo i cvetao, od tada sam poljubila nekoliko princa i pretvorila ih u žabe, patila za jednim zelenim očima, lutala izgubljeno sa jednom trenerom koji ne zna šta hoće od života, bila i planinar sa onim ludim izvidjačem koji me vodio da se uverim u postojanje piramida u Srbiji. Ma verujem ja u sve, i u bajke, a naročito u basne, verujem u sve što kažu… I sve je lako dok ne dodje noć i dok ne ostanem sama. Tada me sve boli i gotovo da sam sigurna da umirem. Sama sa sobom. Najgora varijanta…
I tako, prijatelju moj dragi, živim u snu i sanjam život. Lažem da sam ga zaboravila. Lažem da su me prošle lude želje. Dajem svima svoje ovozemaljsko vreme samo da ne ostanem sama, onda sve maske padaju, i ne mogu više nikog slagati sa ogoljenom dušom… i onda se pogledam u ogledalo i priznam da sam najveća plačljivica, da sam ostala ona mala devojčica koja drhti kada grmi. I onda priznam sebi da sam odustala od svojih snova i da sam se predala. I naravno, po hiljaditi put obećam sebi da ću ustati i krenuti, jaka kao stena sa sledećim jutrom, da ću sve pokositi svojim smehom, ali kada mi dlanove zagolicaju prvi jutarnji zraci ja znam da već kasnim na sastanak sa svojim samopouzdanjem…
I molim te na kraju, nemoj da mu pišeš o meni. I da mu kažeš neće ti verovati. On zna da sam ja sa srcem od kamena. On me ne zna ovakvu, kada sam van sezone…