Osamnaesta….

Posted: februar 17, 2019 in Moja kristalna zrnca

Iza nas sedamnaest godina braka…

Znam, deluje puno.

Znam i to da će mnogi razumeti kada budem rekla da tek sada znam da se oslonim i budem stub istovremeno. Da se tek sad ludački zaljubim u tog istog čoveka koji mi je još iz tinejdžerskih dana bio izvor svih leptira koji mi ludački mašu krilima u stomaku.

Kada se zaljubiš u mojim godinama nema leptira. Samo ti nekako u trenu utrnu prsti na rukama. Osetiš udarac u pleksus. Zažmuriš i dopustiš da budeš i slep i gluv. Da hodaš i po vodi. Ćutiš i vrištiš i veruješu trenu dok se ruše svetovi. Nema jačeg osećaja od osećaja sigurnosti. Kada znaš da si siguran i u trenu smaka sveta. Da je taj neko pored tebe i da će tu ostati i kada umiru galaksije. I kad se u pola noći okreneš na drugi bok i osetiš toplinu.

Ništa više od toga ne treba… jer znaš da ako ode i preko pola sveta, iza svih tih okeana i planina granice su u nama a ne oko nas. e tek tada kada izgradiš i shvatiš te granice, bićeš slobodan, kao ona ptica na raširenom dlanu… .Uvek možeš da doletiš i odletiš, izbor je na tebi. I samo tad, kad jedino što želiš bude to da se vratiš i budeš tu na tom otvorenom dlanu značiće da si i slobodan i nečiji u isto vreme…. I samo to je definicija prave i iskrene ljubavi.

Advertisements

Ne ostavljaj me samu…

Posted: februar 17, 2019 in Moja kristalna zrnca

Ne ostavljaj me samu. Često se uhvatim za čašu pa mi srce još više poraste. Sanjam mračne snove. Dani mi imaju dva sunca. Ćutim i gledamu prazno. Drhtim. Slušam staru muziku. Porastem i prerastem sebe u sebi, pa mi ni ovaj svet nije dovoljan. Preskočim planine i pevam, ovako bez sluha. Eho se vraća…

Ne ostavljaj me samu. Potrčaću u susret proleću ovako bosa, a još je zima… Zalediće mi se srce. Nećeš me prepoznati kad se vratiš. Nećeš znati da sam tako ledena sagorela.

Nemoj, molim te, da me ovako dugo ostavljaš samu… Neke druge note useliće mi se ispod šiški… Ubiće me lovci misleći da sam košuta na obodu šume do tražim po snegu tvoje tragove. Zamrzeće me mesec što svake noći stoji po strani dok ja razgovaram sa zvezdama.

Ne ostavljaj me samu… Izlizala sam Desankinu knjigu tražeći tvoje ime. Nalazim ispresovane deteline sa četiri lista. Čitam između redova. Nečiji osmeh. Nečiji pramen. Osmeh. Drhtaj. Reč. Tebe nema. Samo miris prošlosti.

Odlutaću….Izgubiću se u ovom besmislu sadašnjice. Ne razumem moderne note. Zastane mi srce dok gacam po sveopštem besmislu. Tražim toplinu. Osmeh. Korak. Krik bez glasa… Vrati me nazad u ono neparno proleće. Vrati mi kovrdže i pusti me da hodam bosa. I budi tu… Budi tu da mogu da pronađem put ka sebi.

Nebo pod kamenom

Posted: januar 31, 2019 in Moja kristalna zrnca

Alisa u zemlji luda

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si…

View original post 310 more words

Nekada

Posted: januar 17, 2019 in Moja kristalna zrnca

Alisa u zemlji luda

Do malog ateljea na tavanu dolazilo se merdevinama kroz  otvor u plafonu hodnika. Na njemu tamne  orahove daske, koje su je odvajale od ostatka sveta, koje su škripale kada bi otvarala poklopac, i ta škripa, poput čarobnih nota detinjstva, živi u njenoj glavi. I miris pite razvučenice kakvu niko posle bake Banije nije umeo da napravi. I stari razdrndani kasetofon na kome je otpao crveni taster sa natpisom „rec“ jer je neprestano snimala pesme sa „radia 202“. To danas niko ne bi razumeo. Kako objasniti nekom da nije bilo diskova, ni interneta. Nije bilo mobilnih telefona, i verovali ili ne, i tada se živelo. Nije bilo šarenih kineskih radnji u kojima ima sve od igle do lokomotive. Ali tada je Branka imala neponovljivih šesnaest, sedamnaest, osamnaest… Godine kada si vladar sveta, kada ti je srce veće od neba, a oči sijaju od sreće. Godine kada je i malo ničega dovoljno…

View original post 34 more words

Razvodnjenost

Posted: januar 16, 2019 in Moja kristalna zrnca

c4d7c6994eba9f6df3e8bba101751eb7

Čim sam dobio pozivnicu od zajedničke prijateljice znao sam da ću (hteo – ne hteo) sedeti za istim stolom sa njom. Nisam je video tri meseca. Kada bí neko počeo priču o njoj menjao sam temu. Kada bi me pitali za nju ja bih uz pravi glumački osmeh govorio takve diplomatske idiotarije da na kraju ni meni samom nije bilo jasno šta sam rekao.  Ruku na srce, ionako mi ništa nije bilo jasno.

I tako, eto nas na rodjendanu, dvadesetak zvanica, a ja osećam kao da sam u nesnosnoj gužvi. Ona, nekad moja Sonja, sedi nekih dva metra od mene. Crvena haljina, upečatljive mindjuše, šminka, štikle. Sve ono što ona nije. U našem braku toga nije bilo. Bila je kao trener fudbalskog tima – trenerice, prodoran glas sa prizvukom nezadovoljstva, patike, čarape sa likovima iz crtaća, kosa u rep, većito užurbana, nervozna, zauzet gard da na svaku reč krene da udara nisko,  ironično… Nema nakita, nema šminke, nema osmeha, lepih reči. Nema zagrljaja, nema sjaja u očima, nema ničeg što poput mosta ide od čoveka do čoveka.

Ova nova Sonja se smeje, govori tihim baršunastim glasom, meni potpuno nepoznatim, sedi kao dama, (opet je propušila), ali koristi isti parfem… To me je u trenu totalno poljuljalo, na trenutak sam zažmurio i ubedio sebe da je vreme stalo, ili se vratilo unazad, kako god…. Samo ovo što jeste – ipak nije. Ali jeste. Ipak jeste. Sonja se sofisticirano uvlači pod kožu čoveku koji sedi pored nje, profesoru istorije, tršavom tamnoputom Apolonu…

Okrenuvši se u trenu prema meni prostrelila me pogledom, zatim se pitomo nasmešila i opet okrenula glavu u drugom pravcu. Nisam shvatao šta želi – da mi pokaže svog udvarača, da je primetim, da budem ljubomoran, ljut, ponižen… Od svega, u meni je samo rasla praznina. Taj mučni osećaj praznine, kidao me iznutra, razdirao. I ono malo nečega što je ostalo nakon njenog odlaska sada je kopnilo. U trenu. Srušeno. Do temelja. Kao nelegalna gradnja. Kao kule bliznakinje. Prostor koji je ostao prazan sada boli. Nisam žalio za njom. Žalio sam za vremenom koje mi je otrgnuto. Šest godina koje  su blještale i sjale odletele su u nepovrat kao dečiji helijumski balon.

Ustao sam i izašao do kola, kao da uzmem cigarete. Već je pala noć, mračno i vlažno, samo lavež pasa i ja. Palim cigaretu, a ona moja praznina u grudima štipa i razbija me, pulsira u slepoočnicama. Amputiran deo mene bez anestezije i psihološke pripreme. Sam sa sobom na ivici sam da vrištim i plačem. Ubeđujem sebe da izdržim još dva sata, makar sat, smisliću već nešto nešto da izađem i odem, da kao fantom neprimetno odem, nestanem.

Ulazim ponovo, galama i smeh, muzika. Sedam na stolicu. Prilazi mi Jelena, pita je l sve u redu. Kažem da jeste, samo sam po cigarete izišao. Njen je rođendan, nema smisla da je moj gnev zarazi. Nasmejao sam se i zagrlio je. Pričamo tek tako, smejem se, ona mi priča o novom poslu, novi ugovor, angažmani, slike, izložbe, galerije…. Radujem se zbog nje, dobra je moja Jelena, znamo se više od dvadeset godina. Pita me kako sam, a zna me ona dobro, zna da nije sve onako kako govorim, uprkos mom smehu, uprkos rečima. Morala je, kaže, da pozove i Sonju, očima se izvinjava, povija ramena… Razumem te, kažem, život ide dalje, odrasli smo ljudi.

Sonja ustaje i teatralno pozravlja prisutne, izvinjava se što mora da ide i odlazi.  U trenu kad je stigla do vrata naglo se okreće i prilazi mi. Pita da li sam kolima i da li želim da je odvezem. Gledam u nju i ćutim. Žao mi je, nema mesta. Čudi se kako to i koga vozim, s obzirom da sam sam. Ne odgovaram. Ona odlazi. Vidim kako iz torbe, kao slučajno, ispada novčanik. Okrećem glavu i pravim se da slušam i učestvujem u razgovoru. Misli su mi skroz na drugoj strani, ali, uprkos svemu, nijedan novčanik sveta me danas ne bi mogao kupiti. Ni suze, ni osmesi. Ni pogled ispod obrva, ni dodir ispod stola. Ništa ne može isplatiti praznu dušu. Naročito ne hladne, usamljene noći kada sam sam sa sobom, jedan na jedan….

Sve za Otiliju

Posted: decembar 25, 2018 in Moj takozvani život, Otilija i ja

sparkler-677774__340

Nekako nam je promaklo par godinica i eto, sasvim smo se nedozvoljeno uozbiljile u našim tridesetim…. Tridesetim na pragu četrdesetih….

Eto, tek tako, život je preuzeo neke svoje poteze, pomalo nas upregao, pomalo smo dozvolile da nas prekori i pokori, ali sasvim sigurno sve smo to i same želele, prečesto, prejako, svaki put kad bi se strmoglavila zvezda sa neba, svaki put kada bi srele odžačara, žmureći držeći se za dugme…

Ostvarile smo svoje nacrte. Porasle i prerasle neke stvari i neke ljude. Sustigle smo i prestigle, ostavljajući daleko iza sebe neke šaputave prekore i neke poglede stisnutih kapaka. Sada je došlo naše vreme da budemo velike. Da svojatamo jedna drugu, da se smejemo onim bezbrižnim vremenima i novonastale probleme rešavamo telefonski jedna drugoj. Ne srećemo se baš često, zima nas ugurala u toplinu sobe, uposlila malim bićima i velikim strepnjama oko njih… Ali svaki put, kada pred san razmišljam kako razmrsiti životne čvorove pomislim kako bi to Otilija uradila… Jer ona život čini jednostavnim i šarenim…

Mračno srce

Posted: decembar 24, 2018 in Poetski vitraži

sad broken heart Wallpapers Lovely Heart Touching HD Sad Girl Wallpaper for Broken Heart Alone Girl

Pa dobro,

možda sam ja mogla

i jače da te grlim,

da te smelije pogledam

kada se sretnemo na ulici.

 

A bila sam tako hladna,

prepametna i sujetna

i tako daleko bolja

od svih devojaka koje si znao,

samo sto ja nisam bila dobra sebi…

 

Mrznuo si na snegu,

polevale te kise,

srce bilo veliko

kao stoletne vinske bačve,

a prazno kao mrak.

 

Uvek sam odlazila,

nikada ništa nisam obećala,

nikada ništa dala,

gazila po zemlji kao po oblacima

i bila sama sebi dovoljna…