Koliko si dobar kad ćutiš?

Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…

Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?

I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…

Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…

Brod, kutija, šibica

„Ne mogu ni da zamislim da živim u kutiji od cipela kao ti“, rekla mi je vlasnica broda. “ Meni na brodu prija veličina, prostor, sloboda. Tvoj dom to nema. Niski su ti plafoni. Nemaš ni lustere. A zavese tek…“
Ćutala sam. Nisam ni primetila da mi je mali dom.

A onda sam srela ponosnu vlasnicu kutije šibica.
„Draga moja, pa ja bih se izgubila u tvojoj kući. Moja je kuća mala. Očas posla počistim i namestim. Ne mogu ništa da izgubim. Trebalo bi mi tri puta više vremena da kuću dovedem u red da živim ovde. “
„Ali vlasnica broda…“
„Uh, to je tek strašno.Da živiš na brodu!? Užas! Sve se ljulja, a nemaš ni komšiluk gde kafu da popiješ. Da ne spominjem prozore, kišu i vetar!“
“ Ona kaže da uživa u slobodi…“
“ Koja sloboda? Pa ona živi na brodu u boci… Sve je to samo privid, draga moja, sloboda je kada ti duša nije sputana…“

Jutarnji pogled na svet

Sanjala ga je, mada ga nije videla mesecima. A noćas je lagano, pešaka doputovao u njene snove. Pomalo prašnjav od druma, pomalo ćutljiv, prosed, nasmejan, u crnom.  I dok je njena polovina ravnomerno disala kraj nje, ona je sanjajući zažmurila i poljubila svoju prošlost. Dugo je mirisalo na onu jesen i na bezbrižnost. Na srce od papira. I oma tišina koja greje srce…
Probudila se sa osmehom i nekim čudnim meškoljenjem u stomaku. Valjda je to onaj osećaj kada si krišom srećan. Bez pravog razloga, bez putovanja, bez griže savesti. Čista, neukaljana, nerazvodnjena sreća.

Tudje nebo

„Ne, nisi ti kriv što si navikao na crven tepih i medene kolače. Ja sam kriva, ja koja ga rolam i postavljam, ja koja ih i tako medene došećerim. I nisi kriv što očekuješ da svaki put budu još sladji, ja sam…
Utapam tvoju tugu u glazure od smeha, pakujem suze u celofan od ružičastih snova, nadam se umesto tebe, čekam umesto tebe, trpim umesto tebe, plačem, puzim, dohvatam zvezde i ronim do dna, grejem jutra, dohvatam ispušteno, govorim prećutano, prećutim ono što ne želiš da čuješ.
Znam, ne brini zbog svega toga, ja sam kriva, ti mirno spavaj, moja će te ruka pokriti, moj dah ugrejati, moji prsti ispričati uspavanku. Ti si jedan, a ovakvih kao ja… verovatno nijedna više….“
Gleda u papit, grize olovku i pita se da li da nastavi dalje. NJen bol može prerasti i u knjigu. Ali, tu knjigu će svi čitati, nju ogolelu, njene misli u toplesu, otvorena vrata spavaće sobe, miris njene huhinje, njen parfem, njea tišina, njen život. Teško je sa neznancima deliti stvarnost. Naročito ako sebe obasjaš i pokažeš, a oni ostanu u tmini, ti neznanci, od kojih mnogi upiru prstom i meškolje se na stolici nestrpljivi da izađu i parče tvog života umoče u kafu na trač partiji…

lonely_chick

Svet od stakla

U poslednje vreme sreća nimalo ne radi za mene. Sasvim sam sama u tom moru ljudi, oko mene je porodica, komšije, prijatelji…
Sama sam i taj hladni osećaj samoće me kao presa lepi za pod. Sama kao ostrvo…
Ja sam samo recepcionar u sopstvenom životu. „Dobar dan, dobro došli u moj život. Izvolite, možete sesti, hoćete li kafu, ratluk, imam i domaćih kolača, malo vina ili rakije, domaće sve, naravno… Poslužite se, uživajte, sve je na stolu, kada poželite i ako vam dosadi možete otići…“
Osmehujem se, klanjam i mašem. Ja sam tu, a ostali kad žele i dokle žele. U medjuvremenu, ja sam tu da im ništa ne zafali.

Živim u sobi od staklenih zidova. Moj život je i vaš, sve je tu. Ostavljam tragove na staklu koji će nestati zajedno sa mnom. Jednog dana kada za to dodje vreme….

Kada nekad nekako uspem da izadjem iz svog staklenog sveta istog trena se oko mene stvori stakleni mehur, nalik onima u kojima deca u zabavnim parkovima hodaju po vodi, okrećem se, padam, pokušavam da održim ravnotežu, da ne ispadnem smešna i da ostanem jaka, svi me znaju kao takvu, ne smem im srušiti iluzije…

Ja sam tu za sve kojima trebam, a ja, ja sam, valjda žena bez želja, ja sam superžena koja sve može, sve , sem da sebi napravi stvaran svet, već samo ovaj od stakla. Svi veruju da jakim ženama ne trebaju zagrljaju, one su te koje grle druge.

Setim se često onog vica kada žena ulazi u prodavnicu, a prodavac je pita: “ Šta dama želi?

-Dama želi martini, dobrog iskrenog muškarca, redovan seks, malo mira i dovoljno para, ali u stvari, svratila sam za hleba…“

Svratim tako do Vojcieh da se ogrejem na vatrama pravih ljubavi, da pomalo budem ljubomorna na njegovu izabranicu, jer joj je pruženo toliko lepih reči koliko je dovoljno da bez hrane i vode izdržiš bar dva meseca. Radujem se što tako nešto postoji, a ne samo na filmu. Na trenutak me ubedi da će sve biti u redu, da postoje srodne duše i da ljubav pomera svetove.
Filmovi i knjige su me upropastili. Očekujem previše od života. I po stoti put se zapitam u čemu je u stvari moja greška. I da li bi sve drugačije bilo da ga nisam ja zaprosila onog sparnog neparnog leta….

Onda prošetam do Ironija, jer on piše onako kako ja mislim, jer on zna koliko je samoća jaka i kako se moja duša sputava u malom svetu sa ljudima, a bez ljudi. On kaže da ljubav ne boli, već boli to što ona ne postoji. Ja se samo presavijem na pola, zakišim i skliznem u besanu noć do pola noći. Tako je sve češće i već sam se pomirila sa tim, san mi nije baš najbolji prijatelj, ali to je već neka druga priča…

Ne osećam da živim, već živim za druge i kroz druge. Jednom ću da se zapitam gde su mi sve ove godine koje sam pustila niz vodu…. nespremna da na Bogojavljanje uronim u hladnu reku života i doplivam do svog krsta….