Godine nose samoću….

stocksnapfigltlww8e

Mislila sam da se vremenom postaje opušteniji, bar je tako bilo u početku… Kao ono kad, u jednom trenu, tek tako, prestaneš osećati nelagodnost kad uđeš u prostoriju punu nepoznatih ljudi. Ili kad napišeš nešto i baš te i ne dotiče koliko se to drugima dopada i da li im se uopšte dopada, jer jednostavno pišeš zbog sebe i svoje duše. Ili kad jedina u društvu uporno i dosledno nosim ravne cipele i ne pokleknem ubeđenjima da bi trebalo drugačije…  A onda, kad poželim, uzverem se na vrtoglave visine potpetica….

I kad naiđe to vreme kada si jednostavno dosledan sebi i ne strepiš od tuđih misli, postane ti svejedno…

Zašto me je ubila sloboda reči, misli, dela?

Zašto sam postala prezasićena svih zadovoljstava koja su oko mene?

Zašto meni godine, sem slobode, donose samoću…

Pokušavajući da se popnem na krov zgrade, najvišu koju sam ja ikada videla, uspela sam i da, nehotice, dohvatim i zvezdu. Drugi su ostali bez daha, zanemeli, zaćutali, šuškali tihe suglasnike tek kad bi se udaljili  od mene… Stavila sam taj svetlucavi kamičak u džep kožne jakne, sišla, sela u kola, stresla se od treme kao i uvek, jer se plašim da vozim, jer ne volim da vozim, i kliznula niz drum… Srela usput nekadašnjeg stanovnika jednog grada stoletnih lipa. taj grad je, baš on, srušio do temelja. On odoleva nekako, ali bol mu se nastanila u onoj tromeđi lica, sluđen i sleđen od strpnje da li ću se javiti i vratiti dah života njegovim kontrolisanim snovima. Klimnula sam glavom i sasvim nezainteresovano ostavila iza sebe prašinu prošlosti…

Sjaj zvezde iz mog džepa sve to zasenjuje. Ali mene ne usrećuje taj kamičak. Nekako se sam po sebi podrazumeva. A sve što se podrazumeva ne postoji stvarno i primetno, već obitava, levitira, traje i nestaje iz misli čim trepnem… Stanem, gledam kroz prozor, pomišljam da sam daltonista i da mi je pejzaž kao filmovi sa početka prošlog veka…Zašto sam tako sama i zašto me više ništa ne pomera sa mesta…. Jesam li toliko postala starija, iskusnija, pametnija, patetičnija…. Ili sam samo sasvim dovoljno izmučila sebe pa mi duša traži odmor i od sebe same….

Advertisements

Devojka iz dvadesetog veka

crta

Pomalo mi smetaju sve ove novotarije, mada uživam u blagodetima nekih tehnologija, naročito u svom slobodnom vremenu, mada ih koristim i na poslu. Meni, kao prosvetnom radniku, mnogo znači i ona malecna fleškica i, za divno čudo, baš kod mene namešten onaj novitet od tv gde taj malecni fleškić može da se udene pa u malene okice sipam informacije, dokumentarce upakovane u šareni, crtani svet.

Uživam u tom carstvu, ali naravno, ne može baš tek tako da sve bude potaman… Pojave se sadašnji savremeni roditelji koji koriste neke savremene zakone gde savremena deca znaju sva nova izmišljena savremena pravila gde savremena prosveta podrazumeva da te zatrpaju papirima, dokumentima, pravilima, kodeksima, idiotarijama koje te preuzmu pa za ono što voliš i što treba da radiš nemaš vremena ili ti savremenost brani da budeš dosledan primarnoj ideji i ulozi. I postaješ marioneta….

Marioneta pritisnuta režimom i njihovim rođacima, kumovima, supružnicima… Jer nisi podoban, nisi njihov. Baš kao nekad. Samo čekam da me pošalju na neki novi Goli otok, jer sam malo drugačija, malo šira, pomalo gruba, kruta, nepresavitljiva pri njihovoj želji da se naklonim njihovim smešnim govorima koji traju, a nakon toga od dela nema ni traga.

Ja sam prosvetni radnik koji je išao u školu u prošlom veku. I čak sam  imala i matematiku među predmetima. I sasvim sam sigurna kad od nekog broja oduzmeš 10% pa zatim mu dodaš 10% to više nije isti broj, već manji. Ova današnja režimska matematika mi se baš nešto ne poklapa sa onom starom iz mog divnog dvadesetog veka. Na mojoj diplomi pomalo su žutnuli podaci, nisu baš glanc novi kao njihovi.

U mojim godinama ljudi upadaju u dokolicu, pomalo vise po kafanama, po rođačkim sedenjkama, šetnjama… A mene i dalje drži onaj pank talas koji me uzburkava, buni se  i ne dozvoljava da ćutim i savijem glavu, ne da mi mira neki osećaj nepravde pa se koprcam i otimam kolotečini koju su skoro svi prihvatili, retki kao ja mučno plivaju uzvodno….

 

 

 

Koliko si dobar kad ćutiš?

Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…

Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?

I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…

Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…

Brod, kutija, šibica

„Ne mogu ni da zamislim da živim u kutiji od cipela kao ti“, rekla mi je vlasnica broda. “ Meni na brodu prija veličina, prostor, sloboda. Tvoj dom to nema. Niski su ti plafoni. Nemaš ni lustere. A zavese tek…“
Ćutala sam. Nisam ni primetila da mi je mali dom.

A onda sam srela ponosnu vlasnicu kutije šibica.
„Draga moja, pa ja bih se izgubila u tvojoj kući. Moja je kuća mala. Očas posla počistim i namestim. Ne mogu ništa da izgubim. Trebalo bi mi tri puta više vremena da kuću dovedem u red da živim ovde. “
„Ali vlasnica broda…“
„Uh, to je tek strašno.Da živiš na brodu!? Užas! Sve se ljulja, a nemaš ni komšiluk gde kafu da popiješ. Da ne spominjem prozore, kišu i vetar!“
“ Ona kaže da uživa u slobodi…“
“ Koja sloboda? Pa ona živi na brodu u boci… Sve je to samo privid, draga moja, sloboda je kada ti duša nije sputana…“

Jutarnji pogled na svet

Sanjala ga je, mada ga nije videla mesecima. A noćas je lagano, pešaka doputovao u njene snove. Pomalo prašnjav od druma, pomalo ćutljiv, prosed, nasmejan, u crnom.  I dok je njena polovina ravnomerno disala kraj nje, ona je sanjajući zažmurila i poljubila svoju prošlost. Dugo je mirisalo na onu jesen i na bezbrižnost. Na srce od papira. I oma tišina koja greje srce…
Probudila se sa osmehom i nekim čudnim meškoljenjem u stomaku. Valjda je to onaj osećaj kada si krišom srećan. Bez pravog razloga, bez putovanja, bez griže savesti. Čista, neukaljana, nerazvodnjena sreća.