Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.
I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…
Alisa u zemlji luda 
Znaš da su noći ovih dana kraće….
Ti uvek imaš prave reči. Šaljem ti jedan najjači virtuelni zagrljaj!
i ja- čestitke za divan tekst
Svako treba svoje sunce. I jake žene. 🙂
pozdrav
Pa da. A neki ljudi sjaje jače i od samog sunca.
Vedelo je čekati te! 🙂
Pozdrav!
Mika Antić – Kad bi jastuci progovorili:
Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari… spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije – kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.
Srecom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao ladje, velike bele ladje, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu, i zna se: sve je u redu…
Wizarde, Ustavom ću te zabraniti!
Opet sam nešto zabrljao? 🙂
Ama, mokre mi naočale non-stop zbog tebe! 😀
Alisa, mnogo su blesave te jake žene. Što rekao moj sunarodnjak Damir Nikšić „Šta će ti to?“…a opet…
Jakim ženama je teže…nažalost
I pošto su jake, prebrodiće one to 😉
To svakako 🙂
Zar se dovodilo u pitanje? 😉
Знам једну дивну и моћну жену.Улази у неке позне године а самоћа јој је друг. Самоћа и понекад ја који желим чути нешто паметно и смјело што живот значи. Дружим се са њом и у овим годинама учим пуно тога. А била је и остала величина, њена ријеч је увијек значила много, њено знање је било немјерљиво, ауторитет краљевски… и данас када сједимо тако и гледамо се, старија је од моје мајке, али је изгледа ја разумијем за разлику од других.
Питао сам је „Тета Н. зашто сте сами? Је ли ваше срце вољело?“ а она је одговорила мирно, једноличним гласом. „Сине мој, људи се плаше моћних жена. Мени се због моје „моћи“ нијесу удварали мушкарци, увијек их је било страх жена које имају мозак. Никада нијесам истински вољела. Моје љубави су биле само маштања“.
Написао сам ово као потврду горе написано, Потврду да смо ми мушкарци помало кукавице и да се плашимо жена које имају мозак…
Uh… Naježih se od tvojih reči.
ali to retko ko prizna, bravo za tebe
😦