Da su mi tvoje godine

154512_10151239968788528_43762265_n

Da su mi tvoje godine, a ova ludost…

Ne smem ti reći šta bi bilo.

To je tajna, zapisana mladežima,

po notnim linijama bora na čelu.

Umećeš da je pročitaš kad počneš, umesto zvezda,

opale vlasi da brojiš.

Umećeš da pročitaš, ne i da odsviraš.

Doći ćeš do odgovora, za kojim tragaš,

zaboravljajući u međuvremenu šta je pitanje.

Da su mi tvoje godine i tvoja mudrost…

Ne smem ti reći.

Nije fer prema meni.

Ti živiš buduća sećanja, ja bivša maštanja.

Zavidimo jedno drugom na sadašnjosti,

vrebajući priliku za krađu,

a ne znamo šta treba jedno drugom da ukrademo.

Da su mi tvoje godine…

Ne smeš mi reći.

Goran Tadić

Magla u sećanju

Naiđu mi ponekad, u magnovenju, njegove reči. Stresem se kao na prvi mraz, okrenem glavu ka suncu i nasmejem se, pokušavam da oteram to sivilo i težinu. Koliko god da se smejem i ubedjujem, nikada nisam prerasla u sebi njegovu izdaju. Ubiti ljubav, to je već nekako moguće razumeti, ali ubiti prijateljstvo, to je više od greha.

Sećam se, još na početku rekao je, sasvim naivno, nepromišljeno – nemoj se zaljubiti u mene. Pitala sam se, koliko ja to izgledam krhko i povodljivo da me treba upozoravati – Pazi, ide leptir! Pazi, novi nalet povetarca! Pazi, zagnjuri, talas!! To se ne jede!

Nisam se ni mogla zaljubiti u  njega. Ne možeš se zaljubiti u senku. Ne možeš voleti vetar. Ne možeš zagrliti plimu. Tad jednostavno zažmuriš, slušaš, živiš. Nema tu filozofije. Neke stvari imaju svoju magičnost samo zato što traju kratko, i ja sam kao omađijana žmurila i dozvolila da me pospe prah zvezda koje su se ubijale iznad nas, zvezde padalice.

Ne možeš dve galaksije spojiti u jednu, ne ide to tako. One postoje sasvim posebno i sasvim drugačije, okupljene oko svojih sredina. Kako možeš naterati Zemlju da prati neki drugi Mesec? Ne možeš ni mene naterati da zapalim sve ono što sam stvarala.

Rekla mi je Otilija smeh koji stvara prijateljstvo ljubav pretvara u suze. Gledala sam u nebo i pitala se da li ludim. Dve prave se ne mogu seći ni u beskonačnosti. Nisam ni želela da stvaram sebi iluziju da savršenstvo postoji, a još manje da ga je moguće naći. Imati prijatelja poput njega je laskalo. Imati njega za prijatelja značilo je otvoriti neka nova vrata, naučiti drugačije stvari, čuti drugačije reči. To je bilo sasvim dovoljno. Zašto je sve to prekrio mrakom sopstvenih nedostataka? Zašto je osvetlio svoju mračnu stranu i svima je dopustio da je vide. Sa kojim pravom gura u ambis moje  naivne reči?

Pisati živote u paralelnim svetovima daje za pravo da pustimo mašti na volju. Opet, sve to ne možeš preslikati u stvarnost. Ljudi u drugima prvo prepoznaju sopstvene grehove. Zašto sam baš ja ogledalo tuđih iluzija? Svaki dan se budim sa željom da nikog ne povredim. Uveče ležem ranjena. U snovima tražim odgovore na svoja uzaludna pitanja.

39423_152613514778451_3421415_n

„Ne volim januar…“

Primetila sam te slane kapi još dok su i ostali bili tu. Kada smo ostali sami pronađoh u sebi najtolerantniji ton, kao neko sa sto pedeset i dve godine  iskustva i sasvim svakodnevno izustih:

„Zašto plačeš?“

Ne, nije on od  onih koji rasipaju suze svakodnevno, sa i bez razloga. Ima dugi niz godina kako nisam videla njegove suze. Sada sam videla kao mu se duša brazda, kako mu slane mrzle kapi oru snove, okreću, prevrću, sitne.

„Pusti mi „Januar“. Molim te…“

Ženska sujeta u tom trenu nabaci mi par sumanutih misli da ga gubim, da ga ta pesma seća na… na ko zna koga. Možda na neku Nju koje se sve žene plaše. Ali kako, kad je on pored mene upoznao Balaševića i tu  pesmu, sa mnom odrastao, sa mnom zri.

Ustajem, tražm, muzika se rasipa, lomi, zaglušuje me.  Razumem ja ako se neko otuđi, zaljubi ponovo, okrene novi list. Ali u praksi, sa mnom u glavnoj ulozi sve to ne ide baš tako jednostavno. Ćutim. Njegove suze slivaju se niz dlanove, kaplju po stolu, teget damast, domaći rizling. Možda je ovo prilika da mi sve ispriča, baš sve ono što nikad ne priča, sve ono što zapitkujem, što slutim, što izmaštam za tren kao zli čarobnjak.

„Samo tebe…“. tihi grcavi glas lomi čašui razvejava moje slutnje. Prasak. Tišina. Kao da mi čita misli da sumnjam. „Samo tebe…“, ponavlja zagledan u ponor svoje savesti. Grli me kao pred smak sveta, kvasi mi vrat novonadošlim suzama, drhti kao dečak, traži moj dlan i spusta poljubac umrljan suzama.

Budim se. Njegov pogled mi je na licu. Okrećem se. Smešak i ružičaste usne koje kažu:

„Svet bez tebe je očajno mesto.“

„Ja im ne valjam…“, pokušavam da opravdam sve, Čak i sada nakon sedamnaest godina.

„Ne valjam im ni ja, mada ih nikad nisam ni pitao.“

To malo nečega što imamo vredi mnogo. To je u stvari – sve. Sve što čovek može sebi da poželi.

379034_318978064792594_127380247285711_1144834_429309660_n

Balaševa priča… Ili Nikolina priča….

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)

Mala Vidra: Hej?

I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.

Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…

Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…

Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…

Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…

Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…

Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…

Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

TEKST KLIPA

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.