Naiđu mi ponekad, u magnovenju, njegove reči. Stresem se kao na prvi mraz, okrenem glavu ka suncu i nasmejem se, pokušavam da oteram to sivilo i težinu. Koliko god da se smejem i ubedjujem, nikada nisam prerasla u sebi njegovu izdaju. Ubiti ljubav, to je već nekako moguće razumeti, ali ubiti prijateljstvo, to je više od greha.
Sećam se, još na početku rekao je, sasvim naivno, nepromišljeno – nemoj se zaljubiti u mene. Pitala sam se, koliko ja to izgledam krhko i povodljivo da me treba upozoravati – Pazi, ide leptir! Pazi, novi nalet povetarca! Pazi, zagnjuri, talas!! To se ne jede!
Nisam se ni mogla zaljubiti u njega. Ne možeš se zaljubiti u senku. Ne možeš voleti vetar. Ne možeš zagrliti plimu. Tad jednostavno zažmuriš, slušaš, živiš. Nema tu filozofije. Neke stvari imaju svoju magičnost samo zato što traju kratko, i ja sam kao omađijana žmurila i dozvolila da me pospe prah zvezda koje su se ubijale iznad nas, zvezde padalice.
Ne možeš dve galaksije spojiti u jednu, ne ide to tako. One postoje sasvim posebno i sasvim drugačije, okupljene oko svojih sredina. Kako možeš naterati Zemlju da prati neki drugi Mesec? Ne možeš ni mene naterati da zapalim sve ono što sam stvarala.
Rekla mi je Otilija smeh koji stvara prijateljstvo ljubav pretvara u suze. Gledala sam u nebo i pitala se da li ludim. Dve prave se ne mogu seći ni u beskonačnosti. Nisam ni želela da stvaram sebi iluziju da savršenstvo postoji, a još manje da ga je moguće naći. Imati prijatelja poput njega je laskalo. Imati njega za prijatelja značilo je otvoriti neka nova vrata, naučiti drugačije stvari, čuti drugačije reči. To je bilo sasvim dovoljno. Zašto je sve to prekrio mrakom sopstvenih nedostataka? Zašto je osvetlio svoju mračnu stranu i svima je dopustio da je vide. Sa kojim pravom gura u ambis moje naivne reči?
Pisati živote u paralelnim svetovima daje za pravo da pustimo mašti na volju. Opet, sve to ne možeš preslikati u stvarnost. Ljudi u drugima prvo prepoznaju sopstvene grehove. Zašto sam baš ja ogledalo tuđih iluzija? Svaki dan se budim sa željom da nikog ne povredim. Uveče ležem ranjena. U snovima tražim odgovore na svoja uzaludna pitanja.
Primetila sam te slane kapi još dok su i ostali bili tu. Kada smo ostali sami pronađoh u sebi najtolerantniji ton, kao neko sa sto pedeset i dve godine iskustva i sasvim svakodnevno izustih:
„Zašto plačeš?“
Ne, nije on od onih koji rasipaju suze svakodnevno, sa i bez razloga. Ima dugi niz godina kako nisam videla njegove suze. Sada sam videla kao mu se duša brazda, kako mu slane mrzle kapi oru snove, okreću, prevrću, sitne.
„Pusti mi „Januar“. Molim te…“
Ženska sujeta u tom trenu nabaci mi par sumanutih misli da ga gubim, da ga ta pesma seća na… na ko zna koga. Možda na neku Nju koje se sve žene plaše. Ali kako, kad je on pored mene upoznao Balaševića i tu pesmu, sa mnom odrastao, sa mnom zri.
Ustajem, tražm, muzika se rasipa, lomi, zaglušuje me. Razumem ja ako se neko otuđi, zaljubi ponovo, okrene novi list. Ali u praksi, sa mnom u glavnoj ulozi sve to ne ide baš tako jednostavno. Ćutim. Njegove suze slivaju se niz dlanove, kaplju po stolu, teget damast, domaći rizling. Možda je ovo prilika da mi sve ispriča, baš sve ono što nikad ne priča, sve ono što zapitkujem, što slutim, što izmaštam za tren kao zli čarobnjak.
„Samo tebe…“. tihi grcavi glas lomi čašui razvejava moje slutnje. Prasak. Tišina. Kao da mi čita misli da sumnjam. „Samo tebe…“, ponavlja zagledan u ponor svoje savesti. Grli me kao pred smak sveta, kvasi mi vrat novonadošlim suzama, drhti kao dečak, traži moj dlan i spusta poljubac umrljan suzama.
Budim se. Njegov pogled mi je na licu. Okrećem se. Smešak i ružičaste usne koje kažu:
„Svet bez tebe je očajno mesto.“
„Ja im ne valjam…“, pokušavam da opravdam sve, Čak i sada nakon sedamnaest godina.
„Ne valjam im ni ja, mada ih nikad nisam ni pitao.“
To malo nečega što imamo vredi mnogo. To je u stvari – sve. Sve što čovek može sebi da poželi.
(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)
Mala Vidra: Hej?
I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.
Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…
Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…
Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…
Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?
Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…
Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…
Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…
Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…
Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?
Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?
Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…
Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…
TEKST KLIPA
NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
Odeš u poštu. Staneš u red. Čekaš. Ćutiš. Gledaš na sat. Grizeš usne. Ćutiš. Čekaš… I taman kad dođeš na red ubaci se otac tvoje školske drugarice preko reda. Kao nije te video. Kao mlađa si pa treba da ćutiš.
-Izvinite, ja sam na redu – kažem i pružim papir.
On se kao buni, ali vaspitan je, neće da galami, gunđa u sebi…
Na šalteru se zadržavam celih 35 sekundi. Daju mi pošiljku. Prolazim podignute glave. Ja sam velika devojčica.
Posle 30 minuta čekanja izlazim, a kući me pitaju – gde si do sada?
Ali, najlepše od svega je to da se nisam iznervirala! Treniram – kondicija!! Umem ja da budem i sa debelim živcima, samo kad se potrudim.
Otilija i ja sedimo uz kuvano vino, lagane zvuke gitare i tonu dima od cigareta. Ona je moj glas razuma, ali valjda se i razum ponekad zamori pa traži neki drugačiji pogled. U ovom slučaju iz moje perspektive. Oti je divna, nežna, a opet na taj svoj divni način uplašena od života. Ona ima rešenje za sve moje probleme, odgovore na sva moja pitanja. Ali, ponekad zastane pred malim kamičkom na svom putu. Jaka je za druge, a drhti kao srna kada je ona u pitanju.
– Apsolvirale smo Darka. Gotovo. Ne znam na koji način da ti objasnim da je providan, jedna obična ameba, ništavan i posve običan. Tačka. Pogledaj se u ogledalo, osvrni se, zapitaj se ko si i čija si. Ko se takne politike već gubi svoju ljudskost, a on je, lutko, duboko zaglibio. – naklapam stotinu puta pređenu temu.
-Znam.- kaže, a gleda u žar cigarete. – A opet, smotao me na foru trenutne situacije. Poklopilo se sve. A svesna sam toga, i u pravu si, ima tu mnogo praznina. Ne vredi trošiti snagu.
U tom trenu otvaraju se vrata i ulazi on. Darko. Kao u lošem scenariju. Prilazi, par reči, nekoliko osmeha, dve – tri otrcane fraze i eto ga – već sedi sa nama, naručuje stomakliju, konobar dolazi, on plaća ceo račun. Sedim i gledam, ne verujem, Oti – budi seee! Ona trepće, pravi čitave orkane, pomalo bocka rečima, ljuta je, znam, ali ne sad Oti! Ne sad da budeš fina!
Znao je da smo tu. Zato je i došao. Priča o poslu, podgreva stare rane, daje nadu, ali ograđuje se, ništa ne obećava, već samo – u planu je. Pa kad je u planu što ne radiš na tome. Insektu!
Isto kako je i došao pompezno odlazi, očekuje fanfare, doboše, možda i bis. Hm, mnogo buke ni oko čega.
Oti ima krupne oči. Sada su bile duplo veće. I pre nego što sam bilo šta rekla ona trepnu, zapali cigaretu i reče:
– Moram ovo da rešim, mislim, sa sobom darešim. Nemoguće je da sam svega svesna a da, opet, svaki put dopustim da me povuče na svoju stranu. Misliš li da sam ja slaba?
– Dođe mi da te lupim ovom pikslom! Nisi ti slaba, samo si sada trenutno omađijana lošim jeftinim trikovima. Samo treba da popričaš malo sa sobom i to na dugačko. Ako ti je lakše sedi i piši, bitno je da staviš na jednu stranu dobro, na drugu loše, pa da sama vidiš šta će da prevagne.
Htela sam još mnogo toga da kažem, recimo, da je premija koju ne zaslužuje svako, da je lutka od porcelana koja se lako može slomiti, tako lepa i skupocena, da je biser, da je… Da je pravi prijatelj. Da je volim. Da mi je muka kada je gledam kako se valja po prašini a zaslužuje zvezde. Nisam ništa rekla, jer me ne bi ni čula, ovako zadubljena mislima o običnom gmizavcu. Zaglušuje je sopstveno srce.
Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.
Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.
Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.
Nedostaje mi stari klavir. Ponekad se pitam – sviram li ja to na njemu ili on na meni. Čija duša stvara, a čija sluša?
Kad pustim misli u prazan hod on mi nekako natrči u susret… Osmehne se i mahne. Ništa više. I baš uvek u taj kadar uplovi melodija, prava za taj pravi trenutak, govori ono što ja mislim. I uvek se pitam – kako zna? Jesmo li se ikad gledali preko čaše? Da nije možda preslušao moj jastuk? Da nije, kojim slučajem, stajao u prikrajku i gledao dok se meni život dešavao, ili je on sam sve to smislio i napisao, pa sada samo glumatam u sopstvenom životu? Kako može da zna koje je boje moja duša?
Nedostaje mi taj stari klavir. Razumeo je moje uzdahe i moje suze. Nikad ih nije brisao, već ih pustao da oteku u nepovrat, kaže da samo tako otiče i tuga. Ne čuvaj suze, tako čuvaš bol…
Nedostaje mi taj stari klavir. Nedostaju mi njegove note. Stalno se osvrćem. Neka čudna usamljenost mi se ugnezdila na vrhove prstiju. Plašim se da me nije zaboravio…
Alisa u zemlji luda 