Jesam, priznajem, često sam noću budna gledala tvoje usnule oči i pitala se šta sanjaš…
Patetično tražim tvoj pogled u gomili ljudi i svaki put u njemu slutim dubine u koje ću zaroniti. Kada izostanu, ja svoju dušu pokidam na stotine komadića, pa onda, pod okriljem noći, dok spavaš, lepim i sastavljam mozaik moje duše. Izmeštam i mešam delove, stavljam moguće i nemoguće, pokušavam da svoju opsesiju tobom pretvorim u običnu ljubav. Ne vredi, kako god da zamislim i odlučim, ti ostaješ jedini bitan drhtaj mog srca.
U četrdesetoj zaglavljena srednjoškolka. U mom srcu milion rifova gitare, stotinu hiljada basova života, navijen sat na zauvek… Zašto ne umem da prerastem svoju patetiku…. Da li je moguće četvrt veka svakodnevno se zaljubljivati u istog čoveka…
Ne volim neke pesme koje te nevidljivim zidovima dele od mene, prisustvo nekih ljudi sa kojima imaš odvojene srećne uspomene…
U pravu si, ja sam sama kriva za svoju setu i zamagljen pogled, bezrazložne večernje tuge i jutarnju prazninu. Izgleda da ja ne umem da vatromet tvoje ljubavi rasporedim na svakodnevne luči šibica, već kao zavisnik od tvog prisustva iznova i iznova tražim nove kapi tvoje čarolije koje će me pretvoriti u jedinstvenu i jedinu…
Alisa u zemlji luda 