Izgubio si

Nije tajna… U poslednje vreme slabo pisem. Jedan od razloga je to sto sam uspavana, a bitniji razlog je sto mi je komp bio malko pokvaren pa se desile neke problemske varijante, pa nemam onu normalnu tsrpsku tastauru sa normalnim slovima, nego pisem sa ovim bez normalnilh slova. Nema kvacica na mojim slovima, nego zvucim ko da vrskam ili sam Grk ili Italijan.

Elem, to je nebitno. Bitno je to da je neko moj mene izgubio. Neko kome sam stvarno potrebna. Neko ko pliva sa kamenjem u dzepovima, neko ko uopste i ne zna da pliva. Neko ko je tu gde je a nema prava da bude. Neko ko se hvata za slamku a misli da je zena, a u stvari je slamka. Slamka koju ce i moj uzdah oduvati. Ufffffff…. i nema je.

Taj neko moj, kome sam danas pocela i persirati, misli da je donji deo tela bitniji od gornjeg.

Taj neko moj imao je mene umesto vetra kada mu jedra postanu ravna.

Taj neko moj koji misli da se igra sa mnom i pokusava da uz moju pomoc zgazi moje prijatelje.

Taj neko moj koji misli da se igra sa mojom inteligencijom i obrazovanjem.

Taj neko moj koji je danas prestao biti moj.

Zar biti musko i biti glavni podrazumeva zgaziti sve sveto?

Zar biti glavni i musko znaci da prestanes da razmisljas?

Zar sam samo igracka u necijim rukama samo zato sto postujem, samo zato sto verujem, samo zato sto sam razumna?

Taj neko moj danas je umro.

Neka je. Mozda je steta sto nije ranije.

U svakom slucaju, nije mi zao, mada me boli.

Formula tuge prosta je

Zatamnim pogled naočarima, ugušim žagor ulice svojom muzikom i krenem. Koračam u samo sebi znanom ritmu, brzo, gotovo ne dodirujem zemlju. Mislila sam da mi nikada tako nešto neće pasti na pamet, ali eto, uzjogunila se zelja da te sretnem. I kad razmislim, ne znam ni zašto, niti šta bih ti rekla, čak me iritira i sam pomen tvog imena… A opet, trazim te kroz gomilu, zamračena i uznemirena, hladna kao snezna kraljica.

Znam da bi ti naš susret probudio silom uspavani nemir i milion pitanja na koja bi zeleo da ti odgovorim. Mozda je baš to ono što zelim – da ti uzvratim bolom, Ja sam zalečena, uspravna, bezobrazna, ja sam ponovo sa bistrim mislima i bez tvojih suvišnih reči. Ti si slagao sebe da je svet crn i beo, da nema boja i nema mirisa. Ti veruješ u obrazac sreće, ti se lazeš da mozeš biti slobodan, a to je nemoguće, tvoja sloboda postoji samo iza tvojih kapaka kada zazmuriš, samo tada i jedino tako svet se otvara za tebe poput divnog cveta bezobrazne boje i opuštajucih mirisa. I čak i tada ne smeš pruziti ruku i dodirnuti ga, jer tvoja ruka je utrnula od grca koji zivi u tebi, koji te parališe svojim otrovom ljubomore, tvoje reči su posute gomilom prašine i više ništa ne znače.

Ali kada te sretnem znaću da sam prezivela, kada te pogledam u oči i ćutke ti viknem da si samo trun prasine sa mojih cipela, da sam te prerasla, da sam opet nikla iz pepela i da nikada, bas nikada vise neću dozvoliti da zaviris u moj svet leptira, veštica i patetike. Formula tuge prosta je. Samo treba znati da se nosiš sa njom.

ironijexl

Koraci mi se slede  u lenjoj letnjoj večernjoj šetnji  punoj prideva (toliko punoj da zjapi pRazninom  – ka setnji) duž rodnog mi Bulevara  sumRaka .  Promiču crteži na koži, ranjavaju pogled  kao  kaži- prst u oko . Silikonska srca ispod kože ponižavaju i žuljaju kao srednjak u dupetu.  Palčevi su zakržljali evolucijom: svako stopiranje se odavno plaća. O rečima   ne govorim, troše se neMilice bez smisla, nisu mukom stečene. Ovde se sporazumeva laktovima, o gluva čula odbija se jauk  koji  nema zvuk.

Zastanem u kretnji drugih, kuda dalje? Svi putevi vode u R i M  koji nikad ne videh, i ne  NE dostaje  mi,. Fali mi nešto sa svim obrnuto :  M  i R.  Pro-daje li se igde na ovoj buvljoj pijaci TO,  makar i raspareno: makar M landaralo i R žuljalo,  samo da može da se podnosi . Je li sve otišlo dođavola,  glođe li se poslednje LJUD s KOSTI čovečnosti…

Pogledaj originalni članak 84 more words

To se ne računa…

Uvek je tako govorila, nehajno odmahujući rukom…

I čak kada me srela posle toliko godina i kad mi je rekla da se nisam nimalo promenio, a ja sam porazeno prešao rukom preko stomaka, i tada je rekla… „Ah, to se ne računa“…

Pa i onda kada sam joj bacio poslednju cigaretu u reku i rekao da mora da prestane i da joj ne treba to, ona je rekla da ima samo taj jedan porok… „A jedan ko nijedan, naravno, to se ne računa“…

Smejala se do duboko u noc, lomeći smehom sjaj zvezda, treperile su očima punim suza te ranjene nebeske pčele, pokusavajući da dostignu njen sjaj, a ona, mesečeva kći, mahala rukama ko krilima, skakutala i ponovo sedala, ponekad bi tako najednom zaćutala i duboko uzdahnula… „Ma ja sam srećna, veruj mi, ovaj mali tren se ne računa…“ i sasvim detinjasto obrisala rukavom slanu kap.

Ne, nije se računalo ni kada je utonula u more depresije… To ce proći, znaš i sam, govorila je. A znao sam, o kako sam samo dobro znao, da je loš plivač, da se davi, da tone, vukao je na obalu zivota, svadjao se i vikao, a ona je i dalje pokušavala da mi objasni da je i to deo zivota, da sve baš tako mora i baš na taj način. Bez glasa je pokušavala da hoda, a tlo je bilo daleko.

Ne vidjam je. Daleko je, ali daljina medju nama se ne meri kilometrima. To su neke drugačije daljine. Daljine koje slute moj bol i njene reči, vec znam, ako je ikada sretnem reci ce – „Nisam te videla godinama,a opet si isti. A ta tvoja nova frizura, e, vidis, to se ne računa…“   I dok budem sakupljao komade svog osmeha sa pločnika nehajno ce mi dotaci kosu i mozda nesto tise reci – „Ti si neko na kog uvek mogu da računam…“   I ja cu ponovo zalepiti svoj naprsli osmeh. Ona zna. I ja znam. Ali sta vredi kad se to ne računa…

Nocas mesec umire mlad….

Morska

Izlazeci iz mora ponela je oko noge nakit od morske trave. Zmirkao sam iza naocara za sunce, pravio se da ne gledam. Preplanula u nijansama bakarne, podignute glave, spora a gipka, pokrenula je grceve u mom stomaku. Bezobrazno se smesim, jer sam sasvim siguran da ne gleda u mom pravcu.

A onda se okrenula. Citavo nebo se srusilo na mene. Spustio sam pogled u uzareni pesak i  uznemirio dve preminule skoljke. Krckale su pod mojim ocima. Ponovo sam podigao glavu, a ona je vec nehajno prebacivala peskir, sklanjala zaljubljena zrnca peska sa svog tela i uporno nogom trazila papuce uronjene u popodnevni dremez.

Princezo nejasnih reci, mutnog pogleda, dugih nogu i potpuno nerazumljivog dijalekta, hocu da znas da mi je danas bio spektakl od dana i da sam disao samo ono sto si ti izdisala. Ti takva, neznana i sasvim sigurno nikad vise  i nikad ponovo vidjena, sasvim si svojim smeskom poblesavila postojece svetove. I hvala ti, jer sam mislio da je ono sto imam i znam jedino ono sto postoji…