Radjajte sebi decu ako znate bolje da ih čuvate

Šetam često malecku gradom, evo već imamo punih sedam meseci, pa je prosto nemoguće preskočiti izlazak jer od kako otvori oči ona maše – hoće napolje. 😉

I tako krenemo kolicima, i već na prvom ćošku kreću tetka Savete. To su poznanice, komšinice, prolaznici…

-Pazi samo kako si slatka, ali nemoj rukice usta, ne-ne… To nije lepo.

I onda krenu da joj vade prste iz usta, a ja progutam komentar da je sada u oralnoj fazi i da tako upoznaje svet oko sebe, pa i samu sebe, a i niču joj zubi pa sve trpa u osta. Sve je oprano i čisto oko nje, a na kraju krajeva ne možeš dete pod stakleno zvono, mora da se nauči da se izbori sa bakterijama i virusima, da stekne sama imunitet.

-Mislim da te mama malo obukla, prehladićeš se. Vidi, vidi, lep ti je taj kompletić, prava si lutka, ali duva ovaj vetrić…

Opet odćutim, nasmejem se pomalo kiselo i produžim.

Posle samo dvadeset metara ide druga dušebroznica:

-Srce malo, pa tebi je vrućina, vidi kako si se zarumenela.

Vozim slalom kolicima medju svim tim ljudima, medjutim, neki se ne daju prevariti, nego lepo zaskoče kolica, stanu ispred i ti hteo-ne hteo moraš da stojiš.

-Dušo mala, pa gde si pošla, a?  (Zini da ti kažem, vrišti u meni ona nepristojna „ja“) Znaš, -gleda u mene ženturača,-  hladne su joj nogice…

– Ma nije valjda,-  razvlačim ja odgovor….

-Jeste, jeste… evo sad sam osetila kad sam je poljubila u nogicu…

Poljubila u nogicu?!?! Pa kad pre, nisam ni primetila!? Kako može neko da ljubi tudje dete na ulici, običan prolaznik, neko sasvim stran bebi! I dok još od šoka sakupljam poslednje komadiće pristojnosti u sebi usledilo je novo bombardovanje poljupcima i to – ni manje ni više –  nego u bebin dlan! Onaj isti dlan koji gura u usta i češka zubiće… Pomeni, to mu dodje isto ko da je poljubila moje dete u usta.  Pitam se kako bi ona reagovala da ja nju poljubim u dlan.

-Moramo da idemo, gladna je,-  mucam ja i nekako se iskobeljam od tih ljudskih prepreka na putu i užurbano krećem ka pijaci.  Vadim maramice i glancam dete od mikroba iz tudjih usta.

-Trebali ste staviti šeširić, pomalo je greje sunce po glavici… – opet neka nepoznata, sa šeširom na glavi, naravno.

-Da, da… – klimam i produžavam…

-Nogice su joj na suncu, – dodaje neki dekica u prolazu.

-Spustite malo tendu na kolica, sunce je…

Spustila sam. Više ne može.

-Zašto ne okrenete kolica, smeta joj sunce…

Ne okreću se. Takva su fabrički. Dobra kolica, čvrsta, poznate marke, da ih sad ne reklamiram ovde.  Nije joj hladno, nije ni vruća. Sita je. Zadovoljna. Guče i igra se prstićima i igračkama, smeje se prolaznicima. Od sunca ne mogu da je sakrijem, a na kraju krajeva jutro je, devet sati. Ali ne mogu svima ponaosob da objašnjavam i pričam. A i nemam potrebe to da radim. Svoje dete čuvam onako kako mislim da treba, zašto bih se ikom pravdala. I da, znam, svetu se ne može ugoditi…. Samo moram pronaći vražji dobar način da me sve to ne dotiče i da na neki iole kulturan način podsetim sve te ljude da je ona moje dete i da je ja, ipak, volim malo više od njih.

E da, setila sam se još nečega… Kada me je jedna radnica u prodavnici upitala kako se zove beba, odgovorila sam joj. Ona me je pomalo zblanuto pogledala i rekla — pa dobro, šta ima veze, ime nije mnogo bitno…  (!?!)

Morala sam da vam se malo požalim kome ću ako ne vama.

Pozdrav od iznervirane mame. Ljubim vas (ne u dlan, jer ni vi to ne biste voleli) 😉