Tražio sam okolo nekog poznatog da malo popričam, da promenim stare teme i unesem malo novih boja. Tad sam je video, natovarenu koferima, zamagljenih očiju i modre ruke koje drhte. Ispada joj torba i po podu se rasipa par knjiga i diskova. Ona samo stoji i gleda. Bez glasa. Prekriva lice rukama i plače. To je valjda bila ta poslednja kap koju je mogla da podnese. Prilazim i skupljam sa poda Bukovskog, Selimovića, Dučića, Pavića… Slomljen plastični omot Dorsa. Labelo od breskve. Nekoliko raznobojnih olovaka, rokovnik… Vraćam sve u teget torbu, a ona sve vreme stoji sa rukama na licu i plače, plače glasno kao dete.
Imala je obično ime ta najneobičnija devojka koja je u tom trenu disala ovozemaljski vazduh. Mirisala je na Indiju i magle, valjda joj se prelivalo iz očiju, otkud znam. Znam samo da sam gledao netremice u tromeđu njenog lica, odmah tu iznad jagodice gde je pažljivo tapkajući rukavom zelene košulje obrisala suzu.
Nije rekla da je plaši sutra ili da beži od juče. Samo se nasmejala na trenutak, onako, kao kad sunce proviruje iza oblaka, i Bog dragi samo zna koliko joj je snage za to trebalo. Tišina koja je na renutak nastala mirisala je na sok od višanja, na njene purpurne usne, na sećanje na leto… Gledao sam u oči koje su bile svesne samo mog prisustva i to joj je nekako ulivalo mir, a opet njene drhtave ruke, kao lastavičja krila treperile su i nemoćno se borile sa vetrovima uzdaha.
Sada kada se setim pomislim da sam sasvim sigurno trebao da je istog tog trena, tako slomljenu i razvejanu, uzmem u naručje i zauvek ukradem, da je odnesem i da je otmem i sakrijem od svih tuga ovog sveta. Da je zaključam. Da je ušuškam, negde tamo, sa druge strane planete. Da joj promenim ime. Da joj dam prezime. Da je zavolim i da joj pokažem kako da ona mene zavoli.
Umesto svega ja sam je zagrlio. Ona je na mom ramenu drhtala i jecala, presipajući iz sebe čitavo more bola. Te noći, izlečio sam najtužniju devojku na svetu, ćutanjem i zagrljajem… i dahom na njenim zvezdanim leđima… Ritam noći… Miris kože…
Tu košulju nikada nakon toga nisam oprao. Ponekad, ne često, ali nekih večeri, kao sad aove, ja je obučem, natočim sebi i sedim na terasi i gledam u nebo… Možda ta moja lastavica gleda sada u ovo isto nebo i u ovu istu zvezdu…možda… Možda me se seti… Možda je opet zahladilo i možda mi opet doleti, jer ja je znam. Samo ja znam da vratim sve komadiće na svoje mesto. Ja znam kako zalepiti slomljenu lutku…
Alisa u zemlji luda 