Svet na dlanu

Stojim, vetar duva, kosa vijori kao zastava. Zastava zamišljene zemlje. Žmurim da bih videla.

Umem li da budem vladar? Umem, ali ne mogu, jer ne želim. Vladar mora biti surov. Kako surov, ne mora, objašnjavaju mi, mora biti dobar, gotovo viču, vladar mora biti pravedan. A kako biti pravedan bez surovosti. Moraš zažmuriti i preseći i onde gde ti se baš i ne seče. Moraš biti budan kad ti se najviše spava. Moraš nastaviti onda kada od umora ne osećaš ništa sem bola.

Ja ne umem biti surova. Ja bih zastala, pomalo plakala, pomalo se smejala, gubila vreme na obične stvari, zaboravila papire, pečate, potpise, zaboravila datume i godišnja doba. jer ja sam jedna obična ja. Obična devojčica u patikama. Običan podanik pred kojim i vladari kleknu.

Umem da od vetra napravim šal, da se njime ogrnem i zagrejem. Umem od kiše da sebi napravim sasvim neponovljivu fruzuru. Neki će već sutra pokušati to isto. Ali ti neki nemaju šnale od oblaka.

Pokušavam da sebe nacrtam drugačije, da imam oštre reči, da imam štikle koje paraju asflt, da me je briga za juče i da samo mislim na sutra. Kako da živim bez prošlosti? kako da odbacim sve ono što me boji? Kako da stanem i budem ohola dama kada plačem i zbog smrti zvezda padalica? Dok iscrtavaju trag na nebu, ja zažmurim i zamislim želju, i za svaki slučaj, spustim po jednu suzu u prašinu. Ne umire ona zbog moje želje. Ja to stvaram privid da je svet bolji bez jednog malog sunca. Umiru galaksije, a ja plačem zbog kometa. Patetično. Pastelno. Prividno. Privremeno. Kao i ja. P… P… P… Plačljivo.

U ljubičastoj sobi, u mraku, žmurim, glumim da spavam i razmišljam – šta je najbitnije na svetu. Šta pokreće ovaj svet? Kažu mi, to je vlast, moć, novac. Nije. Znam tako usamljene vladare, močnike, bogataše. Sami sa svim na svetu. Kažu mi, ljubav je ta koja sve pokreće. Nije. Ljubav te tera da robijaš, da priznaš ono što nisi, da radiš ono što nikad ne bi, da se šćućuriš i drhtiš, da čekaš, da moliš i plačeš, da se ogoliš do srama a opet od svega što dobiješ ne ostane ni zrno pirinča. Kažu da je to sigurnost u sebe, kada sve možeš i sve umeš, a nije, znam da nije.

Svet pokreće nežnost, razumevanje, i onda kad ništa nemaš, i kad sve imaš, pažnja kada dobiješ lepu reč i bude ti dovoljno, kad ne kažeš a sve je već jasno, kad trepneš a već pokreneš orkane na drugom kraju sveta. Svet pokreće onaj mali tren kada se osetiš vladarem koji ne mora da odlučuje i da gazi, koji ne ratuje a sve ima, onaj koji ne viče a stalno mu je muzika u učima. I kao jedan veliki pečat tog nečeg malog koje pokreće svet – zagrljaj, kada ćutiš, ne pitaš, a sve ti je jasno i sve ti je potaman….

423768_468717689831698_215239838_n

Advertisements

14 thoughts on “Svet na dlanu

  1. Iz teksta zaključujem da ipak veruješ, iako si negirala, da svet pokreće ljubav. Jer – lepa reč, treptaj, tren, pa zar to, draga, već nije ljubav?

    • Ne vidiš me, ali sam se osmehnula. 😉
      Znam, to nešto mnogo liči na ljubav, nekad može i da bude, ali ne, nije to ljubav, bar ne onako kako je mnogo njih zamišlja. Zar ti someh prolaznika ne ulepša dan iako ga ne poznaješ, iako nisi sa njim u ljubavi?
      Zar ti dečije reči, sam glas i misli, raznmišljanja ne izmame osmeh i ne otrgnu te iz stvarnog sveta, iako to i nije tvoje dete, iako ga prvi put vidiš.
      Zar ne ostaneš bez daha pred nekim predelom….
      Zar ne prestaneš da misilš i utoneš u muziku koja te u trenu ispuni….
      Sve to nije ljubav….
      Sve su to samo čarobni trenuci….. Koji pokreću svet… daju snagu, hrabre….

  2. Ovo su opasne frekvencije.
    Majstor slova ponovo u akciji. Sve nas ostavljaš miljama daleko po načinu kako prenosiš i dočaravaš ono zbog čega vredi živeti. Znam i ja to negde. Ali ne ovako jasno kao ti. Danas je vredelo probuditi se. Hvala Alisa.

    • Hvala Tebi. I moja jutra su purpurnija sa ovakvim rečima koje dobijam. Bađ takve stvari pokreću moj svet – kad me razumeju, kada shvate i kada mi uzvrate osmehom i toplim rečima.

  3. Mnogo mi se sviđa ovo:
    „Umem da od vetra napravim šal, da se njime ogrnem i zagrejem. Umem od kiše da sebi napravim sasvim neponovljivu fruzuru. Neki će već sutra pokušati to isto. Ali ti neki nemaju šnale od oblaka.“
    Pozdrav

    • Hvala Ti.
      Ma tus amja, čitzuckam, pomalo komentarišem, pomalo ćutim. A preko telefona mi je muka da kuckam, pošto je komp malo otkazao poslušnost. 🙂 Sada je opet sve u redu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s