Arhiva za 13 marta, 2013

MR part 5

Posted: 13 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

Слика

5.

Vera je imala porodicu i Bogdan se vrlo pažljivo ponašao kako se nešto između njih dvoje ne bi pogrešno protumačilo. Za Veru se to nije moglo reći. Znala je nekim, na prvi pogled, beznačajnim postupcima da dovede Bogdanovu devojku do ludila, što Bogdanu nije bilo nimalo prijatno. Da li je to radila nehotice ili namerno to je samo ona znala sa sigurnošću. Katkad se ponašala kao da su ona i Bogdan sami na celome svetu, a Bogdanova devojka prosto nije imala razumevanja za tako nešto. I retko koja žena bi imala. Bogdanu su obe puno značile, ali na sasvim različite načine i to je i bio glavni razlog njegovog odlaska.

Naravno, ono čega se najviše plašimo, uvek nas stigne. Bogdan se trudio da pred drugima odnos sa Verom ima barijeru kao Kineski zid, ali Vera je sve te prepreke tako lagano preskakala svojom spontanošću, poput običnih baštenskih ograda. Za nju je svet bio crn ili beo, sa primesama kompromisne sive. I to je bilo to. Bogdan je bio njen prijatelj, a ruku na srce, nije se bilo lako upisati na spisak njenih prijatelja. Samo retke je umela zavoleti i biti bliska sa njima. Ostatak sveta je bio nebitan. Mogla je na prste izbrojati ljude, jer biti čovek značilo je za nju mnogo više od disanja. Mnogo više od hodanja Zemljom na dve noge.

„Vrlo je detinjasto, Bogdane, otići bez reči. Svoj si čovek, sa pravom na izbor, ali ona tvoja mi danima skače po nervima. Ne prestaje da zove i da te traži. Čak je rekla da sam kriva zbog toga što si tako volšebno nestao. Baš mi i nije trebalo još i ovo u životu… Inače, moja nestrpljivost je samo dokaz da sam živa. Nema tu ničeg lošeg što pokušavam da iskoristim svaki tren ovog malog života. Ti jednostavno ne želiš da priznaš sebi da vreme nemilice ide i da ti već crta svoje putokaze na licu. A moji poroci su smešni spram tvojih principa. I taj tvoj glupi način kažnjavanja sebe, onda kada ti je najlepše. Prekor u tvom pogledu je samo još jedan oblik balkanskog sindroma. Sam kažeš da nisi takav, valjda te je samo zatrovao vetar koji duva na ovom poluostrvu.  Želim ti lep provod. Izluftiraj glavu dobro, jer te ovde čeka gomila neobavljenih stvari. I tvoja besna devojka. I ona slika koju si naručio u ateljeu, a donela ju je autorka lično, vidno razočarana što nisi ovde. Pozdrav.“

Ponovo je sve pročitala i kliknula „send“. Bila je nekako besna na Bogdana, zapravo na tu njegovu mogućnost da se jednostavno okrene i sa par stvari u koferu krene gde zamisli. Ona to nije mogla bez prethodnih priprema i planiranja, i naravno, nije ni mogla da krene sama bez valjanog opravdanja, tu je bio Goran, pa mali Damir i hiljadu i jedna stvar za pakovanje, pripremu, kupovinu. Vera je bila usamljena u kancelariji, okružena papirima i zaglušujućom tišinom. Sa monitora, kao kroz teglu, gledao je u nju Brus Vilis kroz novi model „police“ naočara.

Ponovo je zazvonio telefon. Vera se javila i nervoza joj je vidno prostrujala glasom.

„Šta je bilo, draga moja, po glasu čujem da ti se srušilo bar jedno desetak iluzija!“, smejala se Danica i kao i uvek bez prestanka pričala o jučerašnjem i sutrašnjem danu. Sadašnjost je bila za neke druge. Njoj su pripadale prošlost i budućnost.

„Nemoj opet da mi govoriš da budem dobra. Danas mi je ceo svet naglavačke!“, nasmejala se i Vera, jer je Danica jedina umela da probudi uspavanu Verinu dušu.

Za Danicu je ceo svet bio pozornica. Svetlela je oko sebe, baš kao i njeno ime, i sa svima bila u istoj ravni i razumela je.

„Bez crne ni bela ne vredi, moja Vera. Vodim te na kafu i pivo, dan je bezdušno vreo. Imam toliko toga da ti pričam, a moram i da te upoznam sa nekim. Kad završavaš sa poslom?“

„Za pola sata. Pokupiću te ispred tvog stana. Može?“

„Ne može.“, smejala se Danica kao dete. „Čekam te u „Mažestiku“. Ionako ti je usput. Vidimo se. I nemoj da si došla bez osmeha, zlatna moja.“

„Da, da, zlatna sam ti ja. Mnogi bi da me nose oko vrata, a neki me vrte i oko malog prsta. Lako me je sludeti, znaš i sama. Vidimo se.“, vedrina se vratila u Verin glas. Dan je odjednom postao lepši. Ikona Svete Petke na retrovizoru lagano se zanjihala. Vera je krenula sa osmehom. Na radiju je bila pesma „Uzmi boje“ Nevernih beba.

MR part 4

Posted: 13 marta, 2013 in Moja kristalna zrnca

75290_452671241455808_1021728555_n

4.

U smiraj dana Bogdan izbi na jednu uzvišicu sa koje puče pogled na more i Dubrovnik, odmah zaustavi auto na jednom zgodnom mestu, jer mu je najuzbudljiviji deo putovanja oduvek bio onaj kada prvi put spazi more. Pošto se protegnu sa nekakvom plastičnom flašom vode u ruci, otpi par gutljaja vode i prepusti se mirisu posoljenog vazduha začinjenog četinarima. Od oluje ne beše više ni traga ni glasa i posle mora pažnju mu privuče sunce na zalasku sa desne strane koje već uveliko beše počelo da boji nebo u plameno crvenu boju. Pošto prošeta malo naokolo, Bogdan iz pregrade za rukavice u kojoj nikad nisu stajale rukavice već kasete, mape i sijaset nepotrebnih drangulija, uze jedno blokče i olovku, stavi ga na krov auta i otpoče pismo.

„Draga Vera, ništa na ovom svetu nije crno ili belo. I u najbeljem krilu postoje crna pera. Koliko mogu da vidim i koliko mi se čini, tvoja najveća greška je tvoja nestrpljivost. Ponekad mi se čini kao da sam ja stariji od tebe sedam godina. Polako, stani, smiri se, izbroji do devetnaest, pre nego što odreaguješ kako odreaguješ i razmisli šta bi sve u okolini mogao da proizvede takav postupak. Sa druge strane suvišna iskrenost stvara suvišne probleme. Postoji stara narodna izreka „U tvoje gaće se ne može niko drugi osim tebe usrati“ (romantično, zar ne) i tu je jedino pitanje da li si to sranje napravio – napravila svesno, namerno ili nehotice, tako da ja ne mislim da su mi otrgli snove. Ko su uopšte ti što otržu snove? U jednoj tački života otkriješ da nijedan sistem u stvarnom svetu ne postoji onako kako je izmišljen i zamišljen i to neko doživi manje ili više bolno. Neko to ne prihvati uopšte i krene u samouništenje raznovrsnim porocima i to je najopasnije. I najbesmislenije. Morao sam da odem. Pisaću ti. Ti piši na mejl koji ću proveriti kad se domognem nekog internet kafea. Pozdravčić.“

Bogdan sklopi blokče, sede u auto i otisnu se u mirisnu i toplu mediteransku noć. Te večeri, u iznajmljenoj sobi na periferiji grada, on leže u krevet sa osećajem potpune bespomoćnosti. Bilo mu je žao što je sve tako ispalo. Ni Vera ni on nisu zaslužili ovakav razvoj događaja, ali drugačije, prosto, nije moglo. Teško se uspavao i odmah usnio vešticu koja stoji u magli i plače. Krilata bića iz njegovog sveta ga uhvatiše pod miške i poneše dalje od nje, dok je zurio u njenu amajliju.

-Učinio si da se osećam prljavo – reče veštica.

-Ja sam zbog tebe slagao anđela i to je bio najružniji osećaj u mom životu – dobaci Bogdan dok se veštica gubila iz njegovog vida u srebrnoj izmaglici. Krilata bića ga odnesoše u nekakav azurni svet, a njegove suze počeše da se okamenjuju padajući u maglu.

Probudio se umoran i sa trostrukim bolom u sebi. Prva je bila bol onoga koga voliš. Ona je i bolela najviše. Druga bol su bile neispričane priče. One su tištale, i nekako, poput tihe vode koja se lagano povećava, sporo i sve teže i teže bolele. Treća bol je bila ona koja boli kad, da bi ispao prema nekom dobar, ispadneš loš prema nekom drugom. Ona nije bolela toliko jako, koliko mučno. Bogdan je imao osećaj da nikad u životu nije bio u većem iskušenju. Bekstvo je slabo pomagalo. Pitao se da li on boli Veru kao što ona boli njega.

Vera je to sumorno jutro očetkala sa kose i krenula u novi dan sa malo više šminke nego inače. Sanjala je kristalnu dvoranu. Sanjala je azurno jezero sa crnim labudima. Naravno, sa prvim zracima sunca sve se pretvorilo u krhotine.

„Eh, Bogdane, neka si otišao… Ali, shvatićeš već negde usput. Ti zapravo tražiš sebe, a teško ćeš se naći po bespućima. Ljudska srca su zasadjena nisko, kao kupine. Slobodna, ali prepuna trnja. A kavez je kavez, makar od zlata napravljen“- uzdahnula je gledajući u planine, a bol koja je bila u njoj bila je samo jedna. I samo njena.

I nije znala šta da mu napiše. Svaku reč bio umeo izvrnuti i shvatiti onako kako mu se u tom trenu učinila najprihvatljivije. Uvek je očekivao od nje podršku i savet. Još jedan dokaz uzvišenosti muškosti na Balkanu. Žene su tu kao začin u jelima. Bitne, ali i sitne. Od žena se očekuje da se osmehuju, budu lepe i da ćute. I baš svaki put kada bi gorčina života potekla sa Verinih usta Bogdan bi odlazio bez reči, ostavljajući je da po stotinu puta raspliće i analizira sopstvene misli u čemu je pogrešila. Jednostavno je teško bilo prihvatiti da misli budu ravnopravne. Da ljudi budu ravnopravni. Da njihova dela budu podjednako merena.

Žene su kažnjene samim rodjenjem, svojim polom i prastarim grehom. Vera nije jela jabuke. Nikada mu i nije ponudila jabuku, ali uvek bi u vazduhu prostrujao njegov prekor kada bi se nasmejala preglasno. Žena je u umu svakog muškarca predodredjena za greh i kao takva nije mogla ravno stajati sa njim.