Još uvek mogu…

Sanjala sam te… Progovaraš savim smelo, smeješ se, namiguješ. Čudim se, nikada nisi bio takav, već onako snen i pognute glave. Zastajem, pozdravljam sasvim učtivo i uzdržano, poznanstvo sa tobom koštalo me je živaca, vremena, mira. Ne želim da ponovo nametnem sebi nemir u glasu.

Evo me,  na koncertu… ona tvoja pesma i onaj tvoj pevač koga uspešno zaobilazim da bih zaobišla i sećanje na tebe. Ovde ne mogu da biram. Ovde te nekako sami poture u moje misli.

Znam, još uvek mogu da poput vodene kapi rečima pronadjem pukotinu koja vodi do tebe. A opet, pitam se, čemu sve to?

Nikada nećeš smoći snage da objasniš, a još manje da priznaš…

Još uvek mogu doći u tvoj kraj i šetati se kao da je moj.

Još uvek mogu da se nasmejem tvojim šalama koje prepričavam. Samo izbegavam da te spomenem. Zaboli u pleksusu, kao zabranjen udarac. Toliko sam se trudila da budeš sasvim normalan svetac koga poznajem da sam te pokvarila svojim hvalama. Bio si sunce koje je spržilo sve ono što je raslo u meni od tvoje toplote. Sada je ostala samo pustinja i jedan kaktus. Cveta, ali bode.

Još uvek mogu da se usudim da potražim svoju siluetu u tvojim snovima. Mogu. Ali neću. Od tebe mi je ostao samo gorak ukus pri spomenu imena i trag leptira u stomaku pri samom spomenu patetike.

Neću te tražiti po batu koraka. Nemoj ni ti mene slutiti u toplim letnjim večerima kako mokre kose vilenim kroz park sve do kraja ulice, pa niz drum tamo gde silaze umorni putnici. Reka hukom guši baladu o gitari. Sve je plavo, i mada znam da još uvek mogu….

Još uvek mogu pročitati tvoje stare priče koje su sasvim dečije smešne i sasvim naivno neupakovane nadajući se da baš niko neće shvatiti. Ali ne želim ih čitati.

Još uvek mogu da te čujem kroz jauk vetra. Mada, to si sam sebi poklonio.

Još uvek mogu sve to … Ali – neću.