Staro i novo

Koračam, gotovo skakućem pločnicima grada koga sam davno ostavila. Osvrćem se, osmehujem prolaznicima, sigurno misle da sam luda, a ja sam srećna, ponovo sam tu, ponovo dišem taj vazduh grada piva, gitare, grad ukusa srednjoškolskih dana….

Čujem svoje ime, neko me doziva. Širok osmeh i jak zagrljaj. „otkud ti?“ Svratila, namerno, došla da vidim koliko ste se promenili, koliko ste odrasli u medjuvremenu….Ako ste uopšte odrasli, ako ste uopše pristali da postanete deo sveopšteg ludila. Moji drugari, moji drugari sa dečijim problemima, a sada advokati, sudije, policajci, carinici, knjigovodje, dispečeri…

Posle nekoliko koraka još jedan zagrljaj. Mali obli stomačić širok osmeh. Neka je sa srećom, draga moja.

Kafa koja gorči usled reči razvod, posao, besparica…. Pa hladno pivo u vrelom danu da ugasi bol.

Pogled koji sam skoro zaboravila. Drago mi je što sam  te video… Da jesam, oženio sam se, sinčić ima već šest… Drago mi je. Vidi se da jesi srećan.

Neverica u očima da me vide, otkud ja, šta radim, koliko mi je dete…

Koliko sve ovo vredi. Vetar je oduvao sve moje koje me držalo ovde. Sve se promenilo. Nestale su stare reklame, nove me podozrivo gledaju.

Blažen medju ženama

Ne, nemam nameru da ti pričam šta da radiš i na koji način. Čak mi ne pada na pamet da ti solim, jer često i sama presolim. Ti sam moraš znati gde povući crtu. Gde staviti tačku. Mada, kad malo bolje razmislim, ti pokušavaš da lupaš recke. Blažen medju ženama. Svašta. To što si okružen ženama sasvim sigurno ti ne garantuje uspeh, a još manje daje pravo da to radiš.

Nakon crte svaki korak se broji dva puta. Nakon crte sve što uradiš drukčije se meri i sasvim drugačije seče. Možda na trenutak umeš da zbuniš, ali ipak, prodje vreme, zaleči sve. Pa opet sve po starom.

Ljudi oko tebe ne žmure. Oni imaju duple oči. I što je još gore – dupla usta. Neki imaju i dvostruka srca, ali to, u glavnom, samo njih boli. Toga nemoj da se plašiš.  Plaši se onih koji se smeju. Oni ujedaju i usnama, a to je već zanat koji se dugo peče.

Tako da, nauči da se smeješ, praštaš, zagrliš one koji te vole, a sve što miriše čudno, poklopi i ne gutaj.

Neke druge linije

Utapam se u svakodnevne nijanse pastela…

Ćutim prekrivena prašinom izmaglica malih gradova….

Umirem u samoći pod drvećem… Stoletne lipe u mojim mislima…

Tražim sunce u travi. Kažu da je palo i da je tu negde. Ja, kći noći, puzim i tragam za suncem…

Peku me zvezde u očima. Kako da ugušim njihov krik…

Tragovi crvene farbe na mojim prstima. Žuta pod noktima. Plava u srcu. Ljubičasta na tabanima. Srebrna pod pazuhom. Kako ovako šarena da se sakrijem?

To što sam ptica ne služi mi na čast. Umem da letim. Mogu da odem. A kako da ostavim sve vas ovde, tako iste meni, tako drage meni.  Nemam prava da odem.

 

 

Posle ničega

Oblačno je već dugo u mojim mislima. Nailaze kiše, potapaju, ruše, nose. Onda opet naidje sunce.

Srećem svoje prošlosti vrlo često. Ne zastajem, samo guram dalje, pomalo zažmurim, ubrzam korak, pojačam muziku, pa mi i naušnice zadrhte od količine decibela, ali moram dalje, ne smem da stanem, ne smem da okrenem glavu i pogledam. Lakše je kad si samo statista. Lakše je kad se praviš da ne vidiš, onda možeš i da odćutiš sve ono što poput nabujale reke nailazi.

Ne, ne mogu preći baš preko svega. Zato i presipam sebe ovde. Zato i znate sve ovo što mnogi ne znaju. I neka sam kakva god, opraštam od srca, do suza, do bola, opraštam i plačem u ime svih onih koji mene gaze, lečim tudje komplekse, i smejem se, smejem se previše glasno, samo da nadjačam tudje prazne reči.

Srećem ga, možda i češće nego što želim. Godine crtaju svoju vremensku mapu na njegovom licu. Ne boli me to što vidim svoj nedostatak na njemu. Ne boli me to što mu oči ne sjaje. Boli me tišina.

„Vredelo je…“… rekao je i zauvek ugasio moj bes.Ni usne se ne miču.

„Vredela si svaku suzu…“

Kada to kaže neko ko više ne liči na sebe to je teže od planina. I to te natera da mu oprostiš svaku noć bez meseca.

Gledam ga, bez glasa, ćutim sve one kilometre rečenica koje čekaju da se rasprostru.

„Neka sam i mrtav, vredelo je umreti nakon tebe…“

Žmurim, muzika iz slušalica steže srce, punk is not death, punk me čini živom… Bluz je ostao iza. Zauvek okamenjen, ali dovoljno bolan.

„Tražiti jeste put, ali naći baš to što tražiš je veće od blagoslova. Toliko veliko da me je proklelo…“

Idem niz put. Osećam pogled koji uranja u moj potiljak. I vruć asfalt od koga me podilaze žmarci…