Čuvam te od sebe

Zbunjeno čitam, zastanem, pa još jedanput. Ona je, pojavila se, proleće je, oživela je.

Nije je bilo danima, cela zima je prošla, a njenog osmeha nema. A hladno je. Otkud sad u ovu nedelju, sa ovim nežnim rečima, sa drhtajem toplog proleća. Ne znam zašto njen osmeh uvek najavi kišu?

Rekla je „Čuvam te od sebe. Zato sam daleko.“

Žmurim, rekao sam da ću da spavam, a projektujem na unutrašnjost kapaka onaj naš film. Neverovatno je koliko sam je imao, a da je nikada zaista nisam imao. A bila je moja sva, od onog nemirnog pramena do divnog malog prsta na nozi. Zašto me čuva? I kako me to čuva? Otrovan sam odavno, već je kasno da me brani. Video sam je i kad se smeje i kad plače. Ja je znam. Drugi samo misle da je poznaju.

Onako kako sam sa njom ćutao drugima je bilo teško i rečima objasniti. Zašto sam je uopšte i sreo, nikada mi nije bilo jasno. Od prvog dana znao sam da je nedodirljiva. Zabranjena. Tudja. Ja sam samo hteo da je otrgnem iz ništavila i odvedem u hlad svog ružičnjaka. Svakoj ruži dao sam njeno ime. Mirisale su setno, na prve kiše i nove knjige, na predvečerja u predgrađu, na pesme kafanskih pevača koji me iznova rane baš svaki put, jer ne znaju ko je ona, nikada ne smeju saznati, a opet me pronađu i ubiju melodijama, razbiju u komade, pa se svakog jutra lepim i sastavljam, naizgled ceo, a sav u pukotinama.

Možda bi mi bilo lakše da me ne čuva, već da me onako, bez najave, kao što to uvek radi, trgne iz praznog života i odvede dovoljno daleko da smem da pružim ruke ka njoj i da je uzmem. Da žmureći u njenoj kosi osetim miris onih ruža. Da je okrenem bar tri puta oko sebe i da joj kažem… da joj kažem sve ono što verovatno nikada neću imati prilike da kažem…