Strah me da se okrenem i pogledam u juče…
Tamo su tvoje oči, sve više smeđe, sve manje nasmejane.
Molim tiho u sebi da je tamo manje mog greha prema tebi, nego što slutim.
Ja sam ti krala vreme i davala trenutnu sreću, začarala te svojim lelujavim rečima i svojom svetlećom tugom. Hteo si da moju samoću ogrneš i ugreješ.
Moju ulicu svojim velikim srcem si popločao.
Sećam se, čekao si na moj mig i skakao u isti mah. Budio se i spavao po mom rasporedu. Ništa nisi tražio. Grešna mi duša, ko dete si u moje šake gledao i drhtao. Ukus starih vina na mom jeziku, a u očima predeli dalekih krajeva. Nismo bili tamo. Nismo mi bili mi ni ovde.
Naiđem ponekad. Sretnem te. Nema kiša. Nema vetrova. Nema sunca. Jednom si rekao da je dovoljno da samo jednom zazvoni. Tišina je, tišina kao pred smak sveta. Nemam više šta da ti kažem. Moj nestanak je bio moj spas. Za tebe je bio početak. Početak doba tišine. Početak koji smaoti možeš da prekineš nekim drugim glasovima, nečijim tuđim smehom. Volela bih da čujem tvoj smeh kako odjekuje. Možda sam sebična, ali zbog mene same tvoja sreća bila bi blagoslov. Značilo bi da nisam kriva. Ali znam, kriva sam.
Alisa u zemlji luda 
Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније.
-Напротив! Напротив!!! То је премного, то је неподношљиво много… – узвратила је ватрено гризући уснице. У очима јој је блистао бес свих поражених срдашаца овога света, свих осујећених жудњи, свих обмана и самообмана које танана девојачка душа може утиснути у своје тајноване наде. Бес утескобљених груди, белих, невиних… – Тражио си све, проклетниче. Лукавче, ласкавче… Уздао си се у све оно што ниси изговорио и добио све што смо обоје прећутали. Пред тобом сам свукла своју коштану срж, онај језиви страх од новог и непознатог мушког ребра, низ заборав ми је склиснула туга коју сам понела на раменима још као бруцошкиња, остала ти је на знојавим слабинама моја једина исконска нагост. Онај трен у којем нисам више могла узмакнути од тебе, а још мање од себе, добио си, а то је више од мене, више од живота, све што сам имала… то је.
Прсти бржи од памети.
Требало је да напишем: Уместо коментара и да све ставим под знаке навода.
Извини.
Поздрав!
Divne su tvoje reči…:) i nema potrebe za izvinjenjem. Pozdravljam te!
„Tišina je, tišina kao pred smak sveta.„
A Ti Alisa…
Pa Ti imaš još mnogo toga da nam kažeš.
To je naša sreća! 🙂
Dugo sam ćutala. Nakupilo se.