Magličasti snovi

Bežeći u svoj svet susreo je bosonogu vešticu koja ga u pola glasa zamolila za nekoliko zaboravljenih slova. Plašio se njenog pogleda i poput milostinje spustio joj na dlan grcave zvuke. Opomenula ga je da zapravo traži simbole, kako se ustvari pišu, jer ih ona već danima sriče, ali ne zna da ih napiše. Nikada nije verovao vešticama, makar one bile i tužne. Njen mrak odzvanjao je i parao uši, a njegov svet je previše bio azuran za njene oči. I otkud, uopšte, u melodiji njegovog života taj tihi, baršunasti šapat neke tužne veštice koja traga za snovima u boji magle…

U trenutku mu se učinilo da ga je zagrlila i on ustuknu dva koraka. Plašio se zagrljaja, jer je verovao da neki zagrljaji mogu da dodirom slome auru. Verovao je da je ovaj baš takav. Zato se Tužna veštica spotakla o njegove kamene suze i prosula zaboravljena slova u reku. Vetar je ugušio njen krik. Stojeći dve svetlosne godine od njega čudila se njegovom strahu. Njene ruke u džepovima i povijena ramena. Ćuti i diše. Ništa ne govori da njegov strah ne bi porastao. Oko vrata joj okačena amajlija u koju on nepomično gleda. A ona mantra u sebi molitvu…

Niko je nikada nije ostavio da stoji i gleda u njega kako odlazi. Niko je nikada zapravo i nije ostavio. U uglovima očiju neke slane kapi. Krupne i tople, slane i gorke. I sve se uskomešalo. Uplašio se njenog nemirnog oka. Njegov svet nastanjuju samo krilata bića. Nikad nije sreo ni jednu mesečevu ćerku. Otkud u njegovoj rečenici male crne nanizane perle? I miris vina dalekih vinograda…

Opet Bukovski

Vidite li ovu pesmu?
Napisana je bez pića.
Ne treba mi piće da bih
pisao.
Mogu da pišem bez
pića.
Moja žena kaže da mogu.
Ja kažem da možda i mogu.
Ja ne pijem.
A pišem.
Vidite li ovu pesmu?
Napisana je bez pića.
Kome sad treba piće?

Verovatno čitaocu.

Muzika i papirni zmajevi

Kada bi mi oduzeli muziku, od mene ne bi ostalo ništa. Jednom je Janis Joplin tako opisala sebe, ta mala čupava koja je svojim neobičnim glasom i pojavom trgala ustaljene norme lepog ponašanja ženske populacije ovog naivnog sveta. I ta izjava traje u meni od jedne daleke hladne večeri kada sam u svojoj studenskoj sobi ćutala šćućurena uz radio prijemnik i emisiju radia 202.

Baš tako bi bilo i sa mnom. Radim posao koji skoro sve vreme prati nesnosna buka, uprkos školovanju, zvanju, statusu. Nikad ne zanš gde će te život usidriti. Studentski indeksi u nekoliko nijansi kraljevske tamno crvene ne mogu odagnati stvarnost. I sav normalan svet bi sa povratka sa takvog posla ćutao bar jedno pola sata u tišini, a ja već sa vrata trčim i pustam neke teške boje muzičkih virtuoza.

Ako bi mi uzeli muziku verovatno bih umrla iznutra. Nikada nisam umela da sviram, možda nekoliko pesama na klavijaturama, prisilno harmonika u školi, nešto malo druženja sa sintisajzerom koji je bio jako popularan kada smo bili osnovci, pa me ćale jedne Nove godine obradovao tim muzičkim čudom. Inače, gtara koja je bila moja velika ljubav, zauvek je ostala neotkrivena tajna za mene, iako krasi moju dnevnu sobu i ponekad kad prodjem pored nje dodirnem žice i sobu ispuni taj baršunasti ton bola. Gitara i ja smo u tajnoj vezi još od mog detinjstva, ali nikada nisam zaista shvatila njen mrak koji izviruje iz rupe u sredini, mrak  koji se uvek poseče na žice i tako lagano krvari po sobi. Ali potpuno sam sigurna da ću do kraja života zamišljati idealnog muškarca baš takvog  koji ima dugu kosu i polusavijen žmuri zaronjen prstima u žice gitare  i prosipa iz tog komada drveta nesnosno bolne akorde koji te uguše kao vruć vetar kasnog letnjeg popodneva pred kišu.

Oni koji me znaju ne pitaju za suze koje žive u mojim očima, kada u sivilu svakodnevnice naidjem na malo boje u tudjim rukama, u tudjim očima, kada zastanem i, potpuno nesvesna značenja reči koje me sve više zatrpavaju, izronim crni biser kao potrvrdu svog postojanja.  Oni koji me znaju veruju da u mojoj glavi postoji notna sveska sa tamnim akordima. Reči za sve te pesme stanuju u mom srcu i ponekad, kada niko ne gleda, sve to lagano naredjam na papir, kao kulu od karata, spremna da ponovo krenem iz početka ako je neko sruši svojim uzdahom.

Postajem sve manje spremna da se branim od papirnih zmajeva koji mi obitavaju nad glavom. Niko nije kriv za moje suze ponornice. Niko nije kriv za ćutanja kojima se branim. To što bežim od stvarnosti nije moja slabost, već način da lakše uplovim u sutra. Ne moram ništa da objašnjavam ako si jedan od onih koji me znaju, zar ne…

Block out

Više se ne sećam ni kad je zadnji put duvala
Ima tri meseca, prođe Sveti Nikola i Nova godina…

Vrlo dobro je znam i uvek osetim u kostima
Ne bih rekao nikada da faliće mi vetar…

Pa prekrstim ruke sam i gledam
Nešto čitam, pratim rad
Prijatelja u rascepu između svoga dobra i mog zla
Sive slike iz prošlog vremena
Da l’ se vidi išta – parkiraj
Čekić iznad temena pa tras
Ja ne vredim ništa…

Pusti me da sviram
Da sviram, sad sam
Ponekad tvoja reč mi ne da miran san
I ne da mira
Miran sam al’ ne razumem otkud sav taj bes
I neću to da znam…

Nešto nije u redu
Pa, i svašta ima da se razmišlja
Možda ne bih da umrem pametan
Možda bi još da smetam..

U tvojim rukama spava košava
U mojim inat i bes i nepravda
Tu sam gde sam i nisam spreman
Nisam spreman za katul ferman…

Biraj, biraj
Ja znam ti to ne znaš
Ti si pristao da veruješ
Pa biraj
Izdaja i predaja su majka jedna, oca dva
Pa biraj, biraj…
Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu…

(tvoj/moj korak je moje ime čuvaj me/se)…

Previše nervozan
Ko da ga boli sve
Tako elastičan i…
Slomio se …

Dan

Sanjala sam dan otrgnut od vremena,
neke nove ulice i nova lica,

prozori visoki,

drumovi široki,
na nebu ima dva sunca.

Taj dan je počinjao uveče,
smejale se zvezde i mrestile nova sazvežđa.
Ratovi koji postoje u nama
sklopili su primirje.
Ne okrećem se preko ramena
da vidim da li neko puca na mene,
jer nema nikog u tom danu.

Možda on naiđe,
sasvim slučajno i sasvim sigurno,
gazi te široke drumove
i čudi se tišini.
Šutira kamenčiće,
hrani ptice mrvama snova iz džepa.

I možda ga i sretnem,
nemarno, slučajno
možda mu pružim ruku
kao kad nekome daješ čokoladu.
Možda se i osmehne,
ali sasvim sigurno
nova izmreštena sazvežđa
useliće mu se u oko.

On je dečak,
on je samo dečak presvučen u ozbiljnost,
uštirkan životom,
sa prostrelnom ranom svakodnevnice.
Izgubljen u moru običnosti,
uobličen tudjim rukama,
voljen i zarobljen tom ljubavlju.

U tom sanjanom danu koji počinje predveče,
dan ušuškan ćutanjem,
obojen prolećnim nebom,
namirisan šumama koje mu niču iz oka,
u tom danu, u raskoraku vremena,
dok mesečina skakuće preko krovova,
on će znati koliko može tišina biti preglasna.

Možda će iz drugog džepa
izvaditi pesmu o ženi
koja ima vlažne oči psa lutalice,
koja umire izjutra i radja se svake večeri.
Možda ta pesma postoji,
samo još nije napisana,
ali on će sricati grcave rime
sa praznog papira.

Kada zakoračim prema njemu
potpuno sluđena i potpuno nema,
pod paljbom reči koje ubijaju,
molim se tiho u sebi da preživim i da razumem,
da shvatim sve ono što ćuteći kaže.
Ja sam odavno već mrtva i ne moram da brinem,
ali on me svakom novom ranom oživljava
a to boli više nego kada umireš.

I dok postajem žena
sa vlažnim očima psa lutalice,
oko nas daljine postaju opipljive i bliske,
nema sata koji lupa kao bubanj indijanaca ratnika,
nema prekora u pogledima prolaznika,
jer nema ni njih,
nema ni ptica koje seku nebo,
samo sazvežđa koja me prisvajaju
i u trenu već postajem stanovnik njegovog oka.

Ne pitam ništa,
ne brine me boja koja me prisvaja,
ne čudim se širini novog sveta,
jer znam da malo može biti veliko ako je tvoje.
On je samo svemir
koji upravlja zvezdama.
A šta na svetu može biti jače,
nego biti zvezda u nečijem oku.

Most

Sećam se, bio je… Izgleda da se ne sećam. Znam samo da je bio neki zimski mesec i da je bilo snega. Reka je bila zaledjena. Ulica je bila zaledjena. A ja sam gorela, a ipak drhtala smišljajući način da mu kažem. Bili smo na sredini mosta kada sam smogla snage da prevalim preko usana da ne mogu dalje sa njim. Ubila sam ga rečima. Pamtim zvuk gvozdenog mosta kako odzvanja pod naletom njegove patike. Pamtim suzu kako se ledila za trepavicu. Pamtim njegove korake koji ga odnose iz mog života. I pamtim njegovu bol koja mi ćuti pod jastukom. Ponekad i sama uzdahnem zbog njega i ućutim tiše nego najtamnija zimska noć. Znam ja da ljudi su zli, ali imam li prava da sudim nekom kada sam i sama isekla izdanke tek procvalih mimoza… Sad, kada se usudim da mu uzvratim pogled u meni trepere one metalne prečanke na mostu. Treperim i ja, ali ubedim sebe da to sada više nije onaj isti čovek. I da to više nisam ona ista ja…

Balada o tužnoj kraljici u haljini od mesečine

Vidjala sam ga često, onako, u prolazu. Imao je ludu neukrotivu kosu, crnu jaknu kao zaštitni znak. Divne morske oči i pune usne na kojim su mu i žene zavidele.  I gitaru koja je žmureći uživala u njegovim rukama…
A ja? Ja nisam ništa. Ja sam samo ona sredovečna Ana Karenjina  (to je rekao Tolstoj, a ja mu to nikada nisam oprostila).  Ja sam Ana, koja je utrčala u brak, u veliki zagrljaj, zagrizla na priču o sreći do kraja života. Ana, skoro odrasla i nedorasla, koja je u jednoj vremenskoj kapsuli ostavila sve svoje igračke, lude snove, slike, stare ljubavi i otišla da živi život odraslih. Nesrećna Karenjina koja je život zagrlila kao dete klovna, koji je ispod maske zapravo bio samo lopov koji je ukrao sve nade.
Dado… Tako su ga zvale devojke i uzdisale za njim. Drhtale i sanjale, molile svece za samo jedan stih sa njegovih usana. Ja ga nisam sanjala. Nisam se okretala na zvuk motora i škripu guma. Mada sam, možda, ovako odrasla, pomalo gubila ravnotežu kada bi svirao na gitari i pevao…  Tada je sve padalo u vodu, gubila sam glas i neke izdajničke suze slivale se. I uvek bi to bilo u prolazu, pored parka, kafića, ili jedne kuće u mom košiluku gde je često dolazio. U vrelim letnjim noćima njegov glas bi ispunjavao celu ulicu, prelivao se preko krovova i u slapu lomio se na mojoj tarasi gde sam ja, sama i utučena, palila jednu za drugom i gasila plamen hladnim belim vinom.
Ja sam odrasla, ozbiljna, udata. I nesrećna. I usamljena. I možda pomalo zaljubljena u tu loknu na njegovom čelu, onako čežnjivo zaljubljena kao devojčica, bez stvarne želje da ga imam, možda samo na jedno avgustovsko veče, da šetamo obalom, da me drži za ruku, da me gleda svojim velikim očima, da mi otpeva neku Žerinu pesmu, da me poljubi u ponoć, kao što se ljube devojčice i ništa, ništa više…
Izmedju nas sedam godina. Sedam godina koje se ne mogu prevaliti ovozemaljskim koracima. Sedam ludih godina koje ništa ne može premostiti. U njegovim očima sviću zore i pevaju ptice. U njegovo oko može da stane celo jedno leto. U mom oku rastu samo suze. Možda mogu stati i dve, tri kapi kiše. Jedna mrva sunca. I njegov lik…
Ova Ana Karenjna je gutala svoje suze i kretala u novi dan. Dado je prolazio i odlazio. I jednog utorka je stao. Na sred ulice. Tik uz mene. Zaronio svojim pogledom u moje oči. Stala sam. Pružio mi je dve šarene ulaznice. Za njegovu svirku. Kaže da zna za moje tajno mesto na balkonu. Kaže da zna da noćima u mraku ćutim i slušam, da moje suze na mesečini bole, da je napisao pesmu o tužnoj kraljici mesečine, o meni. Gušila sam se u sopstvenim rečima koje su ostajale u grlu, u toj mešavini sreće i bola. Znam ja tu pesmu, uz nju sam plakala već stotinu puta. To je pesma za hiljadu i jednu suzu. To je pesma o nečemu nedostižnom i dalekom. To je njegova pesma o meni…
Meni je to dovoljno. Ja živim u njegovoj pesmi, nastajem na njegovim usnama. Ova Ana Karenjina neće završiti ispod voza. Ova Ana Karenjina će živeti u pesmi, u Baladi o Tužnoj Kraljici u Haljini od Mesečine…

Snovi

Sanjam ovih dana tako stvarne snove, teške poput ovih snegova, pomalo beli, pomalo crni snovi. Ima u njima i muzike i suza, sve podeljeno po zasluzi. Ali i dalje ne znam gde je moje mesto. Samo sedim po strani i posmatram, trudim se da u tom crno-belom filmu budem najneutralnija siva. Puki sam posmatrač u sopstvenim snovima. Možda treba da shvatim nešto, da pročitam izmedju redova. U tako nečitkim rukopisima kako da pronadjem poruku…

Lov na zvezde

Kada sam se napokon srela sa njegovim očima nisu mi se više činile tako sjajne i pune zvezda. Zapravo, bile su mutne, plivale u velikoj količini vina. Nisam imala osećaj da postojim, kao da je sve vreme gledao kroz mene, bila sam tu da ubije dosadu večeri.
U toj dalekoj sobi, van grada, po prvi put sam osetila stah od koga sam izgubila glas. Posle svega, cigareta i pogled u plafon. Njegova ruka na mom ramenu, moja glava na njegovim grudima. Čujem njegovo srce kako kuca u meni nepoznatom ritmu. Dali je ovo zaista ono što sam poželela? Da li je ovo moj ili njegov trofej? Svejedno, ja sam emocionalna budala kojoj trofeji ne znače ama baš ništa…
Sada dok leži kraj mene ne deluje više kao bog. Ne drhtim. Tako je običan, kao mnogi drugi. On, moj kralj rokenrola. Ostvarenje mojih davnih želja. I želja mnogih drugih. Umesto gitare, sada sam ja u njegovim rukama. I lepo je. Smejem se. A srce mi hladno…
Dobila sam ono što sam želela. Samo što nije bilo baš onako kako sam zamišljala. Kada zvezdu skinete sa neba, više nije zvezda, već običan brošić. Više joj se ne diviš.
On me gleda njegovim očima, smeje se i peva mi. Ja žmurim, letim kao na oblaku, divno je. Snimam ovaj trenutak u hard disku mog mozga, za neka hladnija predvečerja kada će ovaj trenutak mnogo blještavije izgledati-ja u zagrljaju zvezde…
Ima baš isti onaj opak pogled kao na slikama. I pravi one blesave grimase. Na dlanu mu možeš staviti bar pola sveta. Ali fali tu nešto, fali… peče ta praznina. Izdala sam sebe, znam već. Mene ljubav vodi. A ovde smo mi nju vodili, gotovo je oskrnavili, dva tela, željna, vatrena, ali bez one prirodne iskre. Kremen u mom upaljaču nakvasila je moja suza. Te noći nije radio. Bilo je bez iskre iz mog srca. Muškarcima taj upaljač i ne radi.
Oblačimo se. On opet peva, grli me. Vezuje mi oko vrata njegovu maramu. Nema veze, smejem se, ipak je ovog puta on moj trofej. Te noći napisali smo divnu pesmu, pesmu o zvezdi i boginji koja je uzela na dlan i udahnula u nju smrtnost…

Bukovski

…Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi.

C. Bukovski

 

More pelina

Dijagnoza je sledeća: sve je u redu, nema problema. Ali nešto jeste problem. Mi ne možemo da imamo dece. To je jednostavno moja konstatacija nakon četiri godine. Lekari se smeškaju, i šalju nas kući sa „radimo“. Meni nije smešno. Meni se plače i čim izadjem iz ordinacije prosipam slane potoke, davim se. Ne umem da plivam u tom moru pelina. Gorčina koju nosim u srcu truje me. Ubija. Guši.
Darko je divan. Veruje svemu što kažu. Ali vreme prolazi. Ide, gazi nas. Ja sam starija. Ne moram da gledam u kalendar. Ja to znam. Osećam. To mi došapne sveko novo jutro. Svako novo veče, svaka kap kiše.
Volim ga. Čini mi se ponekad da mi dlanovi trnu od te ljubavi, da me boli svaka kost. Smejem se sa njim, plačem sa njim. Ležem i budim se. Ali sam isto tako svesna da vremenom sve više nešto nedostaje, fali. Tonemo i isplivavamo, vremena su užasna, svesna sam toga. Imamo jedno drugo. Ali vatra u njegovim očima gubi jačinu. Zatvara se u sebe. Ne trpi pritisak i život predodredjen kalendarom i satom. Ja sam žena. I to je nekako normalno da se prilagodjavam, da idem napred, glavom kroz zid, sama protiv celog sveta. On posustaje, predaje se. Nema volje. Pravi se da ne vidi, da mu nije bitno. a ja znam da jedva nosim i sebe i da ne bih mogla i njega nositi na ledjima usred bure.
Prestao je brojiti dane. Prestao je sa mnom računati „one“ dane, počeo gledati utakmice, čitati novine, ubijati vreme ukrštenicama, kvizovima, televizijom. Sama sam na otvorenom moru. Ja sama ne mogu ostvariti naš san.
Razumem ja sve i sve praštam. Plačem kad niko ne vidi, trudim se da se smejem kad nisam sama. Ja sam jaka, mogu sve…
I onda sam jedno vreme zaista ostala sama. Kao na ostvu. Zatrpana obavezama, bez reči podrške, bez dodira, osmeha, snage. Darko je uzidan u svoju kulu, sazdanu od nejnebitnijih stvari, kula koja je zapravo njegov način odbrane. I više nisam postojala ja, niti išta što predstavlja nas, onakve srećne kakvi smo bili…
Trajalao je to, boga mi, dobre dve godine. Sama. Sama. Sama. Neizdrživo, bolno, ponižavajuće. Bračna usedelica u trideset prvoj.
Ne znam kako sam odlučila. Ali jesam. Samo jedan poziv. Srdjan je i dalje bio momak, na neki svoj čudni način me voleo svih ovih godina. Čekao me, iako sam mu rekla da to ne sme raditi sebi. Srdjan je najnesebičnije stvorenje na svetu. Ljubavni mazohista. On pamti sve detalje. Boju noktiju koju sam imala kada smo se sreli. Pamti moj rodjendan i kad ga mnogi zaborave. Seća se mojih suza onog aprila kada smo se definitivno razišli. Prećuti kada se govori o meni, čuvajući našu tajnu. Ta naša tajna je još uvek tajna.
Pozvala sam ga. Ja znam da će on doći i u svom autu me odvesti gde god poželim. Baš kao i onda kada me je hteo odvesti na sam kraj sveta. Samu i svoju. I znam da sam sebična što sam se baš sada setila njega i njegovih usana koje su znale prave reči uvek i svuda. On se neće ljutiti, jer ako postoje andjeli onda je on jedan od njih…
Došao je, nasmejan kao i uvek, verujem i da se rodio sa osmehom. Pružio mi ruku dajući mi time i pravo da ga prisvojim. I odveo me, tog maja, usred majskih bokora, on i ja, neispunjena želja bogova, nekad i sad u istom trenutku.
Bilo je. Bilo je divno, kao u pesmi „Rekla je“. Želja bogova se ostvarila. I moja kroz mesec dana. Dve crte na testeru. Trudna sam. Srdjanovo dete. Ali Srdjan je već bio kolometrima daleko, na novom poslu u novoj zemlji. Ja sam srećna. I tužna. Ali odlučila sam. Rekla sam Darku. Znala sam već unapred da je to kraj. Sada sam zaista bila sama sa tim malenim bićem u meni. Ali nekon svega, bila sam istinski srećna. Ovako usamljena u svojoj sreći.
Znam ja, osudjuju me i pljuju. Nazivaju me svakakvim imenima. Ali ja sam pre svega žena. Žena koja svoje pravo ne da nikom da gazi. Ja imam pravo da ovom svetu podarim svoj plod. Imam pravo da budem ponosna majka, makar i na svoj način. Na taj jedan, jedini način.

/posveceno nekom ko je sam sebi i zrtva i kazna/

Mesec na dlanu

Mogla sam ja da odem tek tako. Da ga ostavim na onom stepeništu sa kojeg se vidi pola grada. Jednostavno da postavim sebe napokon na prvo mesto i dokažem da nije jedini ni najvredniji. Da sam ja ipak nečija, vredna, makar njegovog poštovanja, da i ja umem da uzvratim bekhendom uvrede, da umem da se smejem njegovim životnim spoticanjima, da napokon budem ono što i treba prema njemu – da budem kučka! Hladna, rezervisana kučka koju baš nešto briga da li će ili neće doći na tu moju diplomsku večeru! Svet neće stati. Neću umreti. Možda ću samo malo biti tužna, možda ću malo plakati, ili slušati Janis Joplin, ali na kraju će sve biti u redu. Znam da hoće.

Umesto svega ostala sam pored njega, zagledana u oči boje čelika, u pogled koji se podsmevao horizontu. Uvek je imao taj pogled sina jedinca, maženog i paženog, taj stav kao da svet pripada njemu. Nekada sam sam verovala da i jeste tako…

Mesec je gotovo i poverovao u njegove reči, hipnotisao ga svojom melanholijom u glasu, taj blaženi pogled koji me oduvek držao vezanom nevidljivim lancima.

Ali tada se nešto prelomilo u meni. Puklo. Bljesnulo. Osvetlelo sve one tmurne noći i dane. Ja znam da mogu sama. On je moj kamen spoticanja. Možda je bio moje sidro, ali me vukao na dno. I tada je neka hrabrija ja progovorila.

– Ne mogu više da čekam.

– Šta da čekaš? – pogledao me je onako, ispod obrva.

-Pa sve… Da me pozoveš, da završiš fakultet, da se vratiš iz Madjarske, da prodju tvoje žute minute, da primiš platu, da me se setiš… Neću više da čekam. Ne mogu!

– Šta ti je sad odjednom?

-Nije sad i nije odjednom. Oduvek sam pored tebe kao običan privezak. Vodaš me tamo amo i to samo kad ti se hoće. Imam dvadest pet i hoću da živim, da se smejem, da ja putujem, da igram, da vrištim ako to ja želim. Neću više da povladjujem tvojim željama.

Gledao me je kao što nikad ranije nije – kao osobu. Kao nekog sebi ravnog, kao nekog sa kim mora da bira reči, da razmisli šta će reči. odjednom sam i ja porasla u njegovim očima, izazvala strah. Ja sam bila samo hrana njegovom egu. Bez mene bi bio sam i očajan. Bez osećaja moći.

-I šta sad? To je to? Odlaziš? Ma našla si ti nekog, ne bi napustila ovo što mi imamo…

-Imamo?! Šta to mi imamo? Nemamo mi ništa. Ti imaš mene, i to kad god poželiš. Ja nemam ništa. Ni rame za plakanje ni lepu reč. Ni sigurnost, ni ljubav. I sa tobom ja sam sama…

Tišina. Sišla sam lagano stepenicama, kao da silazim u sebe, kao da se vraćam sebi. I bila sam srećna. Podigla sam ruke ka nebu i gotovo da sam imala mesec na svom dlanu, malog i pripitomljenog.

Preponosan da išta kaže ili me pozove po imenu ostao je da stoji na svom pijedestalu gledajući me kako odlazim.

Verovao je da će sve to proći i da ću se vratiti. Ali ja nisam više bila sama. Imala sam sebe. Svoju veliku, malu sebe.

Devojka iz kraja

Skakutala sam sa noge na nogu nervozno gledajući na sat. Autobus je kasnio, prolećna kiša bila je uporna da potopi svet. Preturam po džepovima, vadim cigaretu, ali naravno, nigde upaljača. Otvaram torbu, tražim, svega ima sem padobrana i upaljača.
Odnekud se stvori visok čovek  mojih godina i upali mi cigaretu.
„Hvala“, promrljah uz osmeh i dalje cupkajući.
„Kažu da neće još sat vremena, zastoj na putu. Da li biste popili sa mnom kafu?, upitao je pokazujući rukom na kafe preko puta.
Na trenutak sam malo zaćutala, zatečena pitanjem, pokisla na aprilskoj kiši, besna što kasnim.  Zašto da ne, pomislih i rame uz rame sa neznancem pređoh ulicu.
„Ja sam Zoran“, reče pružajući ruku, pomalo nesigurno.
„Ilona, drago mi je“, uzvratih osmeh.
„Prelepo ime i neobično za ove krajeve“, primeti Zoran.
„Da, jeste malo nesvakidašnje. Dobila sam ime po baki. Moje ime je bilo jedina spona mojoj majci sa zavičajem“.
„Sećam se jedne Ilone  iz srednje škole. Bila je lepa devojka,  vrlo blesavo obučena, u stilu Alanis Moriset, dugokosa, kovrdžava, sa crnim noktima, razbarušenih starki i večno izgubljenog pogleda, zanesenjak i pesnik. Nije da se hvalim, ali bio sam glavni lik jedne njene priče. Čini mi se da imala iste takve rupice na obrazima kao Vi kada se nasmejete.“
Gledala sam ga ćutke i kao mozaik sklapala lik jednog dečaka koga nisam videla petnaest godina. Da, ta devojka iz njegove mladosti, ta zarozana rokerka sa izgubljenim pogledom, da, to jesam ja, sada ofarbana i fenirana, našminkana, žena od trideset i pet, majka i supruga, tako drugačija, ali sa onim istim rupicama na obrazima.
„Molim te, nemoj mi persirati, zovi me po imenu. A ta moja imenjakinja, je li bila lepa?“ upitala sam radoznalo.
„Jeste, naravno. Rekli su mi da je bila zaljubljena u mene. Bio sam mladji od nje godinu dana, klinac, sramežljiv i povučen.  Poljubio sam je jednom na koncertu Galije. Ne znam gde je sada, ali ja je i dan danas pamtim.“
E, moj blesane, pa evo je ispred tebe, ti Zorane Zariću, mangupe u najludjim narandžastim pantalonama, manekenu mašinske škole. Pa ja sam plakala kao dete svaki put kada si prošao ne pogledavši me…
Ispričao mi je da se oženio i da se razveo. Radi u banci, stalno putuje. I još uvek svira gitaru.  Nekada sam lovila njegove poglede, a danas sam centar njegovih interesovanja. Ali više nisam ona klinka sa bulevara. Slušala sam ga i smejala se, ne verujući da je sada ovaj osrednji bankar bio moja velika ljubav, ove upale oči nekada sam sanjala.  U šta si to odrastao, moj Zaro?
Stigao je moj bus. Pozdravili smo se kao stari prijatelji. Poklonila sam mu na rastanku knjigu. On mi je uzvratio diskom „Nevernih beba“. Ostao je na stanici, a ja sam stajala na vratima busa i doviknula mu uz osmeh „Ti jesi bio glavni lik jedne moje priče, ali mi se nikada nismo poljubili, Zaro“…
Gledao je za mnom kao za nečim što gubi po drugi put, sa ukočenom rukom u vazduhu i poslednje što sam videla bio je njegov zapanjen pogled uperen u sliku autora knjige koja je neverovatno ličila na mene.

Sutra sa ukusom bresaka

Završila je knjigu, napisala četiri velika slova K R A J, nasmešila se zadovoljno i otišla pod tuš. Tih nekoliko meseci kao da je živela u nekom drugom svetu, sa svim tim ljudima koji i ne postoje, razgovarala sa njima, smejala se, svadjala. Pustila je mlaku vodu, da otera sve te aveti koje joj se lepe za kožu, te ljude i misli koji postaju deo nje. Ali ona mora nastaviti dalje, mora se vratiti u svoju stvarnost, svakodnevnim običnim stvarima. Njena Marija iz knjige ostaće da se sama snalazi bez svog tvorca.

Izašla je na ulicu. To aprilsko popodne imalo je miris bresaka, koje se ko zna otkud pojaviše u njenom sećanju, breskve iz voćnjaka njenog dede. Imala je deset godina i verovala da ceo svet čeka na nju, da će uz nju ova planeta postati bolje mesto za život. Verovala je da će promeniti svet.

Sada joj je trideset i pet, više se ne smeje glasno, ne plače uz knjige, ne pamti naslove filmova. Nije ni sigurna da li živi ili samo po inerciji sledi nešto već unapred odredjeno. Zato je i počela da piše, da stvara sve te ljude koje je želela da upozna u stvarnosti, da priča sa njima o Leonardu, o tišini, o muzici, ali onoj pravoj muzici koja se zaista komponuje i u koju se utka i deo duše.

Otići će sutra do izdavača. Ne, ne, bolje u ponedeljak. Imaće vremena da ponovo razmisli, da još malo bude sama sa Marijom i njenim Dušanom, možda je zaslužio da mu oprosti, možda ipak ne treba ostati tako sam na kraju… Bas kao sto je ona, sa svojih trideset i pet…

Nije sama, ima mačka. Ima  ono cveće po stanu, čitavu prašumu, ima na stotine knjiga, poput šarenih tapeta, ima svoje puzle na zidovima, bezbroj diskova sa najlepšim melodijama. Ima sve, samo joj nedostaje druga polovina njene duše. Nedostaje joj osmeh pred san i osmeh u zoru. Neko ko će joj poremetiti red u stanu. Još jedna četkica za zube u kupatilu. Muška kozmetika, brijač, parfem. Neko ko će čitati novine posle ručka. Neko ko će se smejati njenim sobnim papučama u obliku zeca. Neko njen…

Ona ga ne traži. Ne zaviruje postrance, ne zuji pogledom po prolaznicima. Ona ne sluti njegov dolazak. Ona ZNA da će on doći jednog nedeljnog popodneva. Zna da će doći i da će imati slovo njenog imena na dlanu. Glas koji pomera oblake i mami leto. Do najmanjih sitnica zna kako će izgledati i šta će reći kada dodje. Dan će biti vedar i ptice će pevati. I taj dan imaće ovaj isti miris bresaka njenog detinjstva. I ona se smeši, korača i malo jače zgrće jaknu uz sebe, prkoseći vetru.

Srećna je. Ima svoju knjigu i veru u to neko sutra. U sebe. U njega. Proleće je, dani bivaju sve sladji. Poput bresaka koje joj donose njenu polovinu duše.

To je sve za večeras…

Klub je bio pun. Svaki sto, mesto u šanku, separei. Praznik, uz sveće i konfete, bordo enterijer sa crnim i zlatnim, cveće, ikebane. Gale peva večeras, mali amater, ali majstor svog zanata, Gale zlatnog glasa, mali koji je obećavao mnogo više nego što mu je život pružio. Pojavio se, stao uz mikrofon. Aplauz. Nekoliko tonova i prostorijom se prosu…

„Sono umane situazioni
quei momenti fra di noi
i distacchi e i ritorni
da capirci niente poi
gia…come vedi
sto pensando a te….si…da un po’ „

Gotovo da je i zamirisala Italija dok se njegov glas prelivao preko punih čaša, svi su ćutali i gledali u tog mladića koji ima neurednu frizuru i mindjušu na levom uvetu, u tog mladića koji tako lepo peva u naludjoj beloj majci koja se gotovo stegla uz njega, sluteći koje sve pesme žive u njegovom biću.

U tom trenu i on je delom svoje duse bio u Italiji, vratio se u ono leto kada ga je život častio tim divnim putovanjem. I baš tamo, stotinama kilometara daleko, upoznao je svoju sugradjenku, u toj zemlji gde i razgovor na ulici liči na pesmu. U tih deset dana sva čula mu se ispuniše lepotom…

A onda se seti jučerašnje svadje… Zažmuri i zadrhta, i tako uplovi u novu pesmu…

„Ko sam ja da ti sudim, iz zlatnih snova te budim…“

I nije imao prava da joj sudi. Ona je sloobodna i svoja, on je ne poseduje. Ona je odrasla, zaposlena, sa obavezama, hobijima, knjigama. Ona je svoja. Ona ga voli ali to mu ne daje za pravo da joj kreira život.

„Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve
Čulo se samo kako ptice pjevaju
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice
Pustio suze da se same slijevaju …“

Da, baš je tako bilo kada je večeras pošao u klub. Samo nije bilo jutro, Rundek je njegovu tugu tako lepo ispevao, baš kao i on sada svim ovim nepoznatim ljudima prenosi svoju bol. Nisu ni svesni da se ispod njegovog osmeha naziru suze, da on pesmama moli jednu Jelenu da mu oprosti. I da se opet nasmeje, onako kao devojčica, i da ga zagrli, kako to već ona zna.

Neka devojka za stolom levo od njega podiže češu i nazdravi mu. On joj uzvrati osmeh i uputi joj usmeh i refren njegove pesme. Mladić kraj nje strpljivo je podnosio ovaj njen mali manevar, kapira naš Gale, ovo je samo njen kontraudarac, vidi on te tamne mrlje oko očiju, plakala je, i ovo je njen način osvete. Gale je samo orudje, ali neka, sve u životu ima svoje razloge…

Gale gleda u te tužne oči devojke, i pita se, plače li i njegova Jelena sada. Možda se pokajala, možda je samo tužna, preplavila je melanholija, zna on kako se to njoj dešava, poznaje je on. Pozvaće je, mora da je pozove, čim završi večeras. Da se izvini, da je zamoli..

Noć je polako curila, uz drhtave note i gladnih čula publike. „To je sve za večeras…“, nasmešio se i pozvao ih ponovo za sedam dana…

Gotovo i da je otrčao iz kluba. Bila je tiha noć, topla, u trku je pozvao, zvoni, zvoni, ona se ne javlje, zvoni…Pred njenom kućom je već ostao bez daha. Ona je stajala na prozoru. I nasmešila se. Jer sve Jelene sveta znaju kada treba oprostiti… Jednostavno znaju.

Postojanje Brajanovo

Da se razumemo i da odmah raščistimo – nisam ja nikakva šašava klinka. I ne verujem da se jede sve što leti. I ne padam na slatke reči. Ali verujem u postojanje Brajana…
Znaš onaj osećaj kada se probudiš ujutru, znaš sasvim dobro da si sanjala sve to, ali isto tako dobro znaš da je sve to stvarno, stvarnije od mladeža na tvojoj desnoj nadlanici.
Taj Brajan, koji zapravo i nema ime, ali moram ga nekeko zvati, ima napukao glas. Ima divlje kovrdže koje prkose gravitaciji. Jedini je problem što takvih nema mnogo na zemlji. Kada sam ja svog Brajana prvi put ugledala na nebu se formirala čudna formacija oblaka. I dok sam zurila i odgonetala šta to nebo želi da mi kaže, on je u svojoj savršenoj jednostavnosti kupovao doručak i kao kusur ostavio za sobom svoj osmeh. Taj osmeh dugo je stajao u mom džepu. Znala sam da nemam prava da ga zadržim, ali nisam ni htela da ga vratim. Brajanovi osmesi su lekoviti. Taj osmeh mi je zalečio srce i moje usamljene noći ispunio baršunastim šaputanjem. Priznala sam mu jedne večeri, dok je sunce umiralo na horizontu, da presujem njegov osmeh medju listove plavetne knjige one moje Trejsi Ševalije, koja me je i ne znajući, do tančina opisala. Baš tako i ja tražim sebe, kopam i ronim, ali ni traga. Dok on nije došao. Dok on nije dao drugo ime mojim koracima. Zar ja zaista koračam kao da ne postoji svet oko mene?
Brajan je moj eliksir. Hranim se njegovim postojanjem. I kad god postanem neodlučna pomislim na to kako bi on to rešio. On traje u onim jednosmernim ulicama koje su meni nedostupne. Strme i vrtoglave. I još vrtoglavije kada me on nazove po imenu svojim napuklim glasom…
Kolaju njegovim venama reke dalekih vinograda. Postajem imenjakinja njegovih košmara. On se smeje i kada mu srce gazim svojim sebičnim rečima. I kada mu samo mahnem u prolazu. Kada mu kažem da ću doći, a ne dodjem. On sve pravda time da je moja sreća njegov prioritet. On svoju sreću ne traži. On joj se samo nada.
Ne moli i ne obećava. On veruje u sudbinu. U sudbinu, koja mu baš i nije naklonjena. I u mene koja ne veruje ni sama sebi.

Purpurna kiša

Ta jedna Sonja, koja se ne zove tako, ali ovde će se zvati, baš takva jedna Sonja od pre nekoliko meseci živi bez osmeha.

Sonja nije  tamo neka devojka iz komšiluka. Sonja je udata, majka, žena jednog čoveka sa čeličnim očima, koji ima sve, pa i Sonju, to je covek koji više poseduje sve svoje nego što stvarno ima, o toj cifri se ne govori.

Sonja se udala kada je imala dvadeset godina. Dopalo joj se sve ono sto je mogao da joj pruži. Iz roditeljskog kućerka sa periferije, kao u brzi voz uskočila je u kuću od trista kvadrata, sa kućnom pomoćnicom, iz džinsa u skupe haljine, italijanske cipele, u dnevnu sobu sa kožnom garniturom i umetničkim slikama. Auto u boji omiljenog karmina, poklon za rodjendan. Bunda. Putovanja. Letovanja. Zimovanja. Apartmani. Ceo šareni svet za devojku koja je daltonista.

I tako je počeo taj život koji se živi punim plućima i punim novčanikom. Sonja je disala i gušila se u tom velikom svetu, naučila da pliva sa ajkulama, postala ohola i gorda, ponosna na sebe.

Jednog ranog popodneva u vreli julski asfalt štikla je stala. Zadrhtala. Sonja je prestala da diše. Svet je najednom dobio boje, purpur se razlevao sa neba dok joj je u suret išao najveći osmeh na svetu. Jedan Željko, jedna ljubav iz detinjstva, taj neko koji je sve ovo vreme sanjao samo njene oči i njen korak. Baš jedan ovakav ustreptali korak kakvim je išla ka njemu…

Željko je bio veliki čovek sa velim srcem, ponosni stanovnik male kuće na periferiji, jednog vinograda, čovek iz državne firme, terenac, pod stalnim naletom kiša i vetrova i onog sunca koje nemilice prži… Čovek koji je voleo život baš onakvog kakav je i bio, i crn i beo, sa primesama radosne purpurne…

Njih dvoje su se napokon našli, stapali svoje živote u toj svojoj galaksiji, nespremni za sve drugo što nije pripadalo trenu koji upravo traje. Za njih nije postojalo sutra. Njihov žar nije imao utočište u nekim sutrašnjim vatrama. Samo u sadašnjem trenu oni su postojali.

Znao je da on mora biti taj koji će lupiti nogom i prekinuti nit snova. Jer oni su samo to i imali: gomilu neostvarljivih snova. Pucao je u sebi kao kristalna čaša pronalazeći razloge i reči koje će što manje zaboleti. Tražio izlaz iz lavirinta njihovih života. I neko odozgo na samo sebi svojstven način dao mi je razlog da sve prekine i ode, ode na drugu stranu sveta, gde sve cveta i u decembru, gde ima svega, sem njenih tužnih očiju.

Rekao joj je, mada je i ona već unapred znala. Snovi prestaju kada je najlepše, kada jutro izbistri nebo. Stajala je naslonjena na zid u njegovoj sobi, u prestonici njihove galaksije, stajala je i plakala, sa ugušenim krikom i slapovima na licu.

Odvezla ga na aerodrom. Mahala mu dugo, kao da maše i sebi, a najednom je počela i kiša, neka luda purpurna kiša, koja je i mirisala nekako purpurno. Stajala je bez glasa i iz oka isplakala sve ostale boje. Od toga dana svet je postao siromasniji za dva osmeha.

Lasta na mom dlanu

Sreo sam je, prijatelju… Tu, kraj parka, užurbanu i nasmejanu, zatrpanu kesama, pod tim decembarskim zubatim suncem, tu moju pobeglu lastavicu, koja se migoljila pod kapom, treptala očima, a pahulje joj padale i na trepavice, kvasile joj kaput, topile se od miline baš kao ja. Sreo sam je i bio sam spremam da je pod miškom odnesem u svoj svet, takvu nedorečenu, takvu nespretnu i nasmejanu, moju malu lastavicu, koju je zima zatekla baš ovde gde joj nije mesto. Plašila se da ode sa mnom u susret suncu. Te davne zime, pognula je glavu i tiho plakala, dok sam joj na dlanu dao svoje srce. Znam, to je bio samo duplikat, moje pravo srce odavno je već bilo kod nje, baškarilo se na sedefastoj marami koja joj leži oko vrata. Smejala se i plakala. Mahala rukama kao krilima, i pričala, pričala… Bog zna šta je sve pričala dok sam ja tonuo u ponore njenih očiju, dok sam umirao na svakom njenom neponovljivom glasu „š“, ona, nekadašnja zvezda mog malog grada i moja večna zvezda vodilja. To njeno „š“ šušti kao svila kada odskoči preko njenih zuba i sklizne sa njenih usana. Kao vodopadi lome se njene reči u mojoj glavi kada u usamljenim noćima tonem u ništavilo i trujem se sećanjima. Ja je ne lovim po njenim neprohodnim stazama, sretnem je ponekad i tada napunim sebe da preživim još neko vreme.
Glumi ta moja lastavica, glumi do bola, znam ja sve, ma nije srećna, vidim joj to ja u levom oku kada trepne, desno je bolji glumac, ali to levo koje sam jednom ovlaš poljubio gazeći sneg do kolena, to levo oko samo mene voli i sve mi priznaje. Nije srećna, tu nema potrebe raspravljati. Nije ona ni sama, ni tužna, ima sa kim i da plače i da se smeje, ali nije to ono što joj nedostaje. Znam ja, i ne smem ni da pričam, ali ne mogu da ćutim… Lastavica voli da je držiš na dlanu i da je ne pritiskaš mnogo, da bude slobodna i da bude sigurna, da može da te miluje krilom, ali i da može da zaspi sasvim sigurna da ćeš biti tu kada otvori svoje biberne oči.
Ali, ja sam uvek bio onaj koji ne zna sa rečima, koji ćuti i smeje se, grli i drhti…
Sreo sam je prijatelju, decembarski vetar se igrao njenom kosom, ja sam ruke držao u džepovima, a trzale su se kao pas na poštara, kretale ka njoj, a ja ih svom snagom držao u džepovima, jer znam, ako popustim, ako makar na jedno oko zažmurim, niko je više ne bi pronašao… Sakrio bih je pod svoje dlanove i bila bi samo moja… I srećna…. Sasvim srećna….

Pločnicima malog grada

Niko ne zna kakva je to tama u njegovim očima. Sa svim slobodama sveta on je rob svojih misli. Tu niko nema pristup ni da priviri. Ako kojim slučajem pitaš, naći će načina da te zaobiđe, zbuni, da ti skrene pažnju na najnebitnije stvari i ostavi te bez odgovora.

Ako naidješ u neki vedar dan, možeš osetiti miris zumbula i golicanje raspuklih lati maslačka. Sasvim sigurno ćeš se naći na oblaku, koraci potpuno sigurni i nebo azurnih nijansi. Smeh zvonak i napukao po rubovima, sa primesama razigranih nota, dve-tri kapi bezbrižnosti i šaka samlevene mesečine. Želja sasvim dovoljno samo da se naslute. Na vrhovima prstiju sumnjičavi tragovi nikotina. Blesak u oku koji se pravolinijski prostire i ne smeš mu ni stati na put. Odskočiće kao šarena loptica veselo poskakujući ka svojoj sudbini.

Ako, pak, naidješ kad se naoblači, hladnoća ti se uvuče pod kožu. Čak i ne pitaš, a znaš. Suvišan si u toj slici. Korak unazad i bežiš da ne porušiš harmoniju mraka, jer i taj mrak ume da peva. Osećaš hladnoću, a ipak znaš da si drag, i potreban, i neophodan  u tom kovitlacu besa i nespokojstva, potreban za nekoliko reči i nekoliko pogleda. Osetiš nemoć i potrebu da ti se na duši sruči slap njegovih nesigurnosti. Ali baš u trenu kad pomisliš da će otvoriti dušu i priznati svoj bol on se trgne, nabaci svoju masku svakodnevnice i pobegne u sebe. Vidiš da je tu, ali je daleko, duboko. Želiš da mu sa ramena otreseš brige, da ga drugarski zagrliš i kažeš da će sve biti u redu, da ga spasiš od njegovih sopstvenih talasa. Ali ne možeš pomoći nekom ko sebi ubacuje kamenje u džepove dok pliva.