Magličasti snovi

Bežeći u svoj svet susreo je bosonogu vešticu koja ga u pola glasa zamolila za nekoliko zaboravljenih slova. Plašio se njenog pogleda i poput milostinje spustio joj na dlan grcave zvuke. Opomenula ga je da zapravo traži simbole, kako se ustvari pišu, jer ih ona već danima sriče, ali ne zna da ih napiše. Nikada nije verovao vešticama, makar one bile i tužne. Njen mrak odzvanjao je i parao uši, a njegov svet je previše bio azuran za njene oči. I otkud, uopšte, u melodiji njegovog života taj tihi, baršunasti šapat neke tužne veštice koja traga za snovima u boji magle…

U trenutku mu se učinilo da ga je zagrlila i on ustuknu dva koraka. Plašio se zagrljaja, jer je verovao da neki zagrljaji mogu da dodirom slome auru. Verovao je da je ovaj baš takav. Zato se Tužna veštica spotakla o njegove kamene suze i prosula zaboravljena slova u reku. Vetar je ugušio njen krik. Stojeći dve svetlosne godine od njega čudila se njegovom strahu. Njene ruke u džepovima i povijena ramena. Ćuti i diše. Ništa ne govori da njegov strah ne bi porastao. Oko vrata joj okačena amajlija u koju on nepomično gleda. A ona mantra u sebi molitvu…

Niko je nikada nije ostavio da stoji i gleda u njega kako odlazi. Niko je nikada zapravo i nije ostavio. U uglovima očiju neke slane kapi. Krupne i tople, slane i gorke. I sve se uskomešalo. Uplašio se njenog nemirnog oka. Njegov svet nastanjuju samo krilata bića. Nikad nije sreo ni jednu mesečevu ćerku. Otkud u njegovoj rečenici male crne nanizane perle? I miris vina dalekih vinograda…

Muzika i papirni zmajevi

Kada bi mi oduzeli muziku, od mene ne bi ostalo ništa. Jednom je Janis Joplin tako opisala sebe, ta mala čupava koja je svojim neobičnim glasom i pojavom trgala ustaljene norme lepog ponašanja ženske populacije ovog naivnog sveta. I ta izjava traje u meni od jedne daleke hladne večeri kada sam u svojoj studenskoj sobi ćutala šćućurena uz radio prijemnik i emisiju radia 202.

Baš tako bi bilo i sa mnom. Radim posao koji skoro sve vreme prati nesnosna buka, uprkos školovanju, zvanju, statusu. Nikad ne zanš gde će te život usidriti. Studentski indeksi u nekoliko nijansi kraljevske tamno crvene ne mogu odagnati stvarnost. I sav normalan svet bi sa povratka sa takvog posla ćutao bar jedno pola sata u tišini, a ja već sa vrata trčim i pustam neke teške boje muzičkih virtuoza.

Ako bi mi uzeli muziku verovatno bih umrla iznutra. Nikada nisam umela da sviram, možda nekoliko pesama na klavijaturama, prisilno harmonika u školi, nešto malo druženja sa sintisajzerom koji je bio jako popularan kada smo bili osnovci, pa me ćale jedne Nove godine obradovao tim muzičkim čudom. Inače, gtara koja je bila moja velika ljubav, zauvek je ostala neotkrivena tajna za mene, iako krasi moju dnevnu sobu i ponekad kad prodjem pored nje dodirnem žice i sobu ispuni taj baršunasti ton bola. Gitara i ja smo u tajnoj vezi još od mog detinjstva, ali nikada nisam zaista shvatila njen mrak koji izviruje iz rupe u sredini, mrak  koji se uvek poseče na žice i tako lagano krvari po sobi. Ali potpuno sam sigurna da ću do kraja života zamišljati idealnog muškarca baš takvog  koji ima dugu kosu i polusavijen žmuri zaronjen prstima u žice gitare  i prosipa iz tog komada drveta nesnosno bolne akorde koji te uguše kao vruć vetar kasnog letnjeg popodneva pred kišu.

Oni koji me znaju ne pitaju za suze koje žive u mojim očima, kada u sivilu svakodnevnice naidjem na malo boje u tudjim rukama, u tudjim očima, kada zastanem i, potpuno nesvesna značenja reči koje me sve više zatrpavaju, izronim crni biser kao potrvrdu svog postojanja.  Oni koji me znaju veruju da u mojoj glavi postoji notna sveska sa tamnim akordima. Reči za sve te pesme stanuju u mom srcu i ponekad, kada niko ne gleda, sve to lagano naredjam na papir, kao kulu od karata, spremna da ponovo krenem iz početka ako je neko sruši svojim uzdahom.

Postajem sve manje spremna da se branim od papirnih zmajeva koji mi obitavaju nad glavom. Niko nije kriv za moje suze ponornice. Niko nije kriv za ćutanja kojima se branim. To što bežim od stvarnosti nije moja slabost, već način da lakše uplovim u sutra. Ne moram ništa da objašnjavam ako si jedan od onih koji me znaju, zar ne…

Block out

Više se ne sećam ni kad je zadnji put duvala
Ima tri meseca, prođe Sveti Nikola i Nova godina…

Vrlo dobro je znam i uvek osetim u kostima
Ne bih rekao nikada da faliće mi vetar…

Pa prekrstim ruke sam i gledam
Nešto čitam, pratim rad
Prijatelja u rascepu između svoga dobra i mog zla
Sive slike iz prošlog vremena
Da l’ se vidi išta – parkiraj
Čekić iznad temena pa tras
Ja ne vredim ništa…

Pusti me da sviram
Da sviram, sad sam
Ponekad tvoja reč mi ne da miran san
I ne da mira
Miran sam al’ ne razumem otkud sav taj bes
I neću to da znam…

Nešto nije u redu
Pa, i svašta ima da se razmišlja
Možda ne bih da umrem pametan
Možda bi još da smetam..

U tvojim rukama spava košava
U mojim inat i bes i nepravda
Tu sam gde sam i nisam spreman
Nisam spreman za katul ferman…

Biraj, biraj
Ja znam ti to ne znaš
Ti si pristao da veruješ
Pa biraj
Izdaja i predaja su majka jedna, oca dva
Pa biraj, biraj…
Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu…

(tvoj/moj korak je moje ime čuvaj me/se)…

Previše nervozan
Ko da ga boli sve
Tako elastičan i…
Slomio se …

Dan

Sanjala sam dan otrgnut od vremena,
neke nove ulice i nova lica,

prozori visoki,

drumovi široki,
na nebu ima dva sunca.

Taj dan je počinjao uveče,
smejale se zvezde i mrestile nova sazvežđa.
Ratovi koji postoje u nama
sklopili su primirje.
Ne okrećem se preko ramena
da vidim da li neko puca na mene,
jer nema nikog u tom danu.

Možda on naiđe,
sasvim slučajno i sasvim sigurno,
gazi te široke drumove
i čudi se tišini.
Šutira kamenčiće,
hrani ptice mrvama snova iz džepa.

I možda ga i sretnem,
nemarno, slučajno
možda mu pružim ruku
kao kad nekome daješ čokoladu.
Možda se i osmehne,
ali sasvim sigurno
nova izmreštena sazvežđa
useliće mu se u oko.

On je dečak,
on je samo dečak presvučen u ozbiljnost,
uštirkan životom,
sa prostrelnom ranom svakodnevnice.
Izgubljen u moru običnosti,
uobličen tudjim rukama,
voljen i zarobljen tom ljubavlju.

U tom sanjanom danu koji počinje predveče,
dan ušuškan ćutanjem,
obojen prolećnim nebom,
namirisan šumama koje mu niču iz oka,
u tom danu, u raskoraku vremena,
dok mesečina skakuće preko krovova,
on će znati koliko može tišina biti preglasna.

Možda će iz drugog džepa
izvaditi pesmu o ženi
koja ima vlažne oči psa lutalice,
koja umire izjutra i radja se svake večeri.
Možda ta pesma postoji,
samo još nije napisana,
ali on će sricati grcave rime
sa praznog papira.

Kada zakoračim prema njemu
potpuno sluđena i potpuno nema,
pod paljbom reči koje ubijaju,
molim se tiho u sebi da preživim i da razumem,
da shvatim sve ono što ćuteći kaže.
Ja sam odavno već mrtva i ne moram da brinem,
ali on me svakom novom ranom oživljava
a to boli više nego kada umireš.

I dok postajem žena
sa vlažnim očima psa lutalice,
oko nas daljine postaju opipljive i bliske,
nema sata koji lupa kao bubanj indijanaca ratnika,
nema prekora u pogledima prolaznika,
jer nema ni njih,
nema ni ptica koje seku nebo,
samo sazvežđa koja me prisvajaju
i u trenu već postajem stanovnik njegovog oka.

Ne pitam ništa,
ne brine me boja koja me prisvaja,
ne čudim se širini novog sveta,
jer znam da malo može biti veliko ako je tvoje.
On je samo svemir
koji upravlja zvezdama.
A šta na svetu može biti jače,
nego biti zvezda u nečijem oku.

Most

Sećam se, bio je… Izgleda da se ne sećam. Znam samo da je bio neki zimski mesec i da je bilo snega. Reka je bila zaledjena. Ulica je bila zaledjena. A ja sam gorela, a ipak drhtala smišljajući način da mu kažem. Bili smo na sredini mosta kada sam smogla snage da prevalim preko usana da ne mogu dalje sa njim. Ubila sam ga rečima. Pamtim zvuk gvozdenog mosta kako odzvanja pod naletom njegove patike. Pamtim suzu kako se ledila za trepavicu. Pamtim njegove korake koji ga odnose iz mog života. I pamtim njegovu bol koja mi ćuti pod jastukom. Ponekad i sama uzdahnem zbog njega i ućutim tiše nego najtamnija zimska noć. Znam ja da ljudi su zli, ali imam li prava da sudim nekom kada sam i sama isekla izdanke tek procvalih mimoza… Sad, kada se usudim da mu uzvratim pogled u meni trepere one metalne prečanke na mostu. Treperim i ja, ali ubedim sebe da to sada više nije onaj isti čovek. I da to više nisam ona ista ja…

Balada o tužnoj kraljici u haljini od mesečine

Vidjala sam ga često, onako, u prolazu. Imao je ludu neukrotivu kosu, crnu jaknu kao zaštitni znak. Divne morske oči i pune usne na kojim su mu i žene zavidele.  I gitaru koja je žmureći uživala u njegovim rukama…
A ja? Ja nisam ništa. Ja sam samo ona sredovečna Ana Karenjina  (to je rekao Tolstoj, a ja mu to nikada nisam oprostila).  Ja sam Ana, koja je utrčala u brak, u veliki zagrljaj, zagrizla na priču o sreći do kraja života. Ana, skoro odrasla i nedorasla, koja je u jednoj vremenskoj kapsuli ostavila sve svoje igračke, lude snove, slike, stare ljubavi i otišla da živi život odraslih. Nesrećna Karenjina koja je život zagrlila kao dete klovna, koji je ispod maske zapravo bio samo lopov koji je ukrao sve nade.
Dado… Tako su ga zvale devojke i uzdisale za njim. Drhtale i sanjale, molile svece za samo jedan stih sa njegovih usana. Ja ga nisam sanjala. Nisam se okretala na zvuk motora i škripu guma. Mada sam, možda, ovako odrasla, pomalo gubila ravnotežu kada bi svirao na gitari i pevao…  Tada je sve padalo u vodu, gubila sam glas i neke izdajničke suze slivale se. I uvek bi to bilo u prolazu, pored parka, kafića, ili jedne kuće u mom košiluku gde je često dolazio. U vrelim letnjim noćima njegov glas bi ispunjavao celu ulicu, prelivao se preko krovova i u slapu lomio se na mojoj tarasi gde sam ja, sama i utučena, palila jednu za drugom i gasila plamen hladnim belim vinom.
Ja sam odrasla, ozbiljna, udata. I nesrećna. I usamljena. I možda pomalo zaljubljena u tu loknu na njegovom čelu, onako čežnjivo zaljubljena kao devojčica, bez stvarne želje da ga imam, možda samo na jedno avgustovsko veče, da šetamo obalom, da me drži za ruku, da me gleda svojim velikim očima, da mi otpeva neku Žerinu pesmu, da me poljubi u ponoć, kao što se ljube devojčice i ništa, ništa više…
Izmedju nas sedam godina. Sedam godina koje se ne mogu prevaliti ovozemaljskim koracima. Sedam ludih godina koje ništa ne može premostiti. U njegovim očima sviću zore i pevaju ptice. U njegovo oko može da stane celo jedno leto. U mom oku rastu samo suze. Možda mogu stati i dve, tri kapi kiše. Jedna mrva sunca. I njegov lik…
Ova Ana Karenjna je gutala svoje suze i kretala u novi dan. Dado je prolazio i odlazio. I jednog utorka je stao. Na sred ulice. Tik uz mene. Zaronio svojim pogledom u moje oči. Stala sam. Pružio mi je dve šarene ulaznice. Za njegovu svirku. Kaže da zna za moje tajno mesto na balkonu. Kaže da zna da noćima u mraku ćutim i slušam, da moje suze na mesečini bole, da je napisao pesmu o tužnoj kraljici mesečine, o meni. Gušila sam se u sopstvenim rečima koje su ostajale u grlu, u toj mešavini sreće i bola. Znam ja tu pesmu, uz nju sam plakala već stotinu puta. To je pesma za hiljadu i jednu suzu. To je pesma o nečemu nedostižnom i dalekom. To je njegova pesma o meni…
Meni je to dovoljno. Ja živim u njegovoj pesmi, nastajem na njegovim usnama. Ova Ana Karenjina neće završiti ispod voza. Ova Ana Karenjina će živeti u pesmi, u Baladi o Tužnoj Kraljici u Haljini od Mesečine…