Devojka iz dvadesetog veka

crta

Pomalo mi smetaju sve ove novotarije, mada uživam u blagodetima nekih tehnologija, naročito u svom slobodnom vremenu, mada ih koristim i na poslu. Meni, kao prosvetnom radniku, mnogo znači i ona malecna fleškica i, za divno čudo, baš kod mene namešten onaj novitet od tv gde taj malecni fleškić može da se udene pa u malene okice sipam informacije, dokumentarce upakovane u šareni, crtani svet.

Uživam u tom carstvu, ali naravno, ne može baš tek tako da sve bude potaman… Pojave se sadašnji savremeni roditelji koji koriste neke savremene zakone gde savremena deca znaju sva nova izmišljena savremena pravila gde savremena prosveta podrazumeva da te zatrpaju papirima, dokumentima, pravilima, kodeksima, idiotarijama koje te preuzmu pa za ono što voliš i što treba da radiš nemaš vremena ili ti savremenost brani da budeš dosledan primarnoj ideji i ulozi. I postaješ marioneta….

Marioneta pritisnuta režimom i njihovim rođacima, kumovima, supružnicima… Jer nisi podoban, nisi njihov. Baš kao nekad. Samo čekam da me pošalju na neki novi Goli otok, jer sam malo drugačija, malo šira, pomalo gruba, kruta, nepresavitljiva pri njihovoj želji da se naklonim njihovim smešnim govorima koji traju, a nakon toga od dela nema ni traga.

Ja sam prosvetni radnik koji je išao u školu u prošlom veku. I čak sam  imala i matematiku među predmetima. I sasvim sam sigurna kad od nekog broja oduzmeš 10% pa zatim mu dodaš 10% to više nije isti broj, već manji. Ova današnja režimska matematika mi se baš nešto ne poklapa sa onom starom iz mog divnog dvadesetog veka. Na mojoj diplomi pomalo su žutnuli podaci, nisu baš glanc novi kao njihovi.

U mojim godinama ljudi upadaju u dokolicu, pomalo vise po kafanama, po rođačkim sedenjkama, šetnjama… A mene i dalje drži onaj pank talas koji me uzburkava, buni se  i ne dozvoljava da ćutim i savijem glavu, ne da mi mira neki osećaj nepravde pa se koprcam i otimam kolotečini koju su skoro svi prihvatili, retki kao ja mučno plivaju uzvodno….

 

 

 

Advertisements

Koliko si dobar kad ćutiš?

Stojim pokošena šunjajućim korakom nekog ko umišlja da mu sve pripada. Ruka mi je na srcu, a ono lupa kao ludo. I umesto izvinjenja i posramljenosti čujem – preživećeš…

Sa kojim pravom neko prelazi moj prag bez zvona i očekuje da ga u trenu kad čudnim šumom izroni ispred mene dočekam sa osmehom? Jesam li ja luda kada tražim samo malo kulture i poštovanja?

I dok prinosim čašu poslužnja grizući usne da ne kažem sve ono što, u stvari , i treba da kažem, ponovo osećam uvrede koje se lepe na moju dušu. I kaže da sam loša, da sam gorda i nervozna… I kaže da se sa mnom nikad ne zna… I to što ulaze bez zvona neće da me ubije…

Stojim na sred svog malog carstva i pitam se…

Brod, kutija, šibica

„Ne mogu ni da zamislim da živim u kutiji od cipela kao ti“, rekla mi je vlasnica broda. “ Meni na brodu prija veličina, prostor, sloboda. Tvoj dom to nema. Niski su ti plafoni. Nemaš ni lustere. A zavese tek…“
Ćutala sam. Nisam ni primetila da mi je mali dom.

A onda sam srela ponosnu vlasnicu kutije šibica.
„Draga moja, pa ja bih se izgubila u tvojoj kući. Moja je kuća mala. Očas posla počistim i namestim. Ne mogu ništa da izgubim. Trebalo bi mi tri puta više vremena da kuću dovedem u red da živim ovde. “
„Ali vlasnica broda…“
„Uh, to je tek strašno.Da živiš na brodu!? Užas! Sve se ljulja, a nemaš ni komšiluk gde kafu da popiješ. Da ne spominjem prozore, kišu i vetar!“
“ Ona kaže da uživa u slobodi…“
“ Koja sloboda? Pa ona živi na brodu u boci… Sve je to samo privid, draga moja, sloboda je kada ti duša nije sputana…“

Jutarnji pogled na svet

Sanjala ga je, mada ga nije videla mesecima. A noćas je lagano, pešaka doputovao u njene snove. Pomalo prašnjav od druma, pomalo ćutljiv, prosed, nasmejan, u crnom.  I dok je njena polovina ravnomerno disala kraj nje, ona je sanjajući zažmurila i poljubila svoju prošlost. Dugo je mirisalo na onu jesen i na bezbrižnost. Na srce od papira. I oma tišina koja greje srce…
Probudila se sa osmehom i nekim čudnim meškoljenjem u stomaku. Valjda je to onaj osećaj kada si krišom srećan. Bez pravog razloga, bez putovanja, bez griže savesti. Čista, neukaljana, nerazvodnjena sreća.

Tudje nebo

„Ne, nisi ti kriv što si navikao na crven tepih i medene kolače. Ja sam kriva, ja koja ga rolam i postavljam, ja koja ih i tako medene došećerim. I nisi kriv što očekuješ da svaki put budu još sladji, ja sam…
Utapam tvoju tugu u glazure od smeha, pakujem suze u celofan od ružičastih snova, nadam se umesto tebe, čekam umesto tebe, trpim umesto tebe, plačem, puzim, dohvatam zvezde i ronim do dna, grejem jutra, dohvatam ispušteno, govorim prećutano, prećutim ono što ne želiš da čuješ.
Znam, ne brini zbog svega toga, ja sam kriva, ti mirno spavaj, moja će te ruka pokriti, moj dah ugrejati, moji prsti ispričati uspavanku. Ti si jedan, a ovakvih kao ja… verovatno nijedna više….“
Gleda u papit, grize olovku i pita se da li da nastavi dalje. NJen bol može prerasti i u knjigu. Ali, tu knjigu će svi čitati, nju ogolelu, njene misli u toplesu, otvorena vrata spavaće sobe, miris njene huhinje, njen parfem, njea tišina, njen život. Teško je sa neznancima deliti stvarnost. Naročito ako sebe obasjaš i pokažeš, a oni ostanu u tmini, ti neznanci, od kojih mnogi upiru prstom i meškolje se na stolici nestrpljivi da izađu i parče tvog života umoče u kafu na trač partiji…

lonely_chick