Tetovirana jesen

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poluđelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene,
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIŠE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Da su mi tvoje godine

Da su mi tvoje godine, a ova ludost…

Ne smem ti reći šta bi bilo.

To je tajna, zapisana mladežima,

po notnim linijama bora na čelu.

Umećeš da je pročitaš kad počneš, umesto zvezda,

opale vlasi da brojiš.

Umećeš da pročitaš, ne i da odsviraš.

Doći ćeš do odgovora, za kojim tragaš,

zaboravljajući u međuvremenu šta je pitanje.

Da su mi tvoje godine i tvoja mudrost…

Ne smem ti reći.

Nije fer prema meni.

Ti živiš buduća sećanja, ja bivša maštanja.

Zavidimo jedno drugom na sadašnjosti,

vrebajući priliku za krađu,

a ne znamo šta treba jedno drugom da ukrademo.

Da su mi tvoje godine…

Ne smeš mi reći.

Goran Tadić

Balaševa priča… Ili Nikolina priča….

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)

Mala Vidra: Hej?

I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.

Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…

Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…

Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…

Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…

Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…

Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…

Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

TEKST KLIPA

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.

Ukrala sam za vas najlepše želje…

Opet Goran Tadić

Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

Goran Tadić

Tetovirana jesen

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar luđi.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako već budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad ću da budem sretan
što još uvijek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvijezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi’ najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nježan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmijeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvijezde
hoću da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najljepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
još
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir, i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pjesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći će uplašene zvijezde
i upaljene svijeće.
veče, i jedan komadić bola.
Riječi će uvijek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvijezde večeras namjerno na pčelinjak liče
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, još manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi, a dalje, ko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me, u snovima je nedostižno malo tuge.
Smijući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s anđelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOš DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vječno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer, tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu još dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svjetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da vjerujem i da ne vjerujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu bijeloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi’ ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proljeće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da ćute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada još uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad sjeti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli?
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najljepšu pjesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmijehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
ali nije htjela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klovn koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bijednu svotu.
DA LI SE PONEKAD SJETI GLEDAJUĆI KROZ TUĐA OKNA
NIZ ULICE PUSTE I KIŠNE, DA L’ JE BAR MALO ZABOLI?
MENI JE SASVIM DOVOLJNO AKO JOJ ZADRHTI LOKNA
PA MAKAR NIKAD NE REKLA DA ME JOŠ UVIJEK VOLI.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mjesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sjećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sjećam više
sa druge strane svjetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klovn kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da ce doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu, pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao sto ona ima i lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duša bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena sumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković

 

Nocas mesec umire mlad….

Miladin Šobić … „Džemper za vinograd“

Ponekad poželim da ostavim studije
i upišem neki zanat
pa da budem pekar, limar, moler
da ukrotim struju
i naučim da popravljam bojler

Il’ da budem dimnjačar i donosim sreću
budem majstor za frule
da pravim servise i duvam u staklo
ne morah na fakultet
al’ mi se omaklo

Čudio se meni drugar
šta ima tu da mi smeta
što on da bi bio Bog i glavni
želi svršit’ tri fakulteta

A zar ne bi bilo ljepše sad
misliti na vinograd
u ljubavi biti s njim
kao dragom dičiti se njime
čuvati ga zime

Al’ izgleda da mnogi žele imat’ kola
snažan motor iz Japana
mjesto lične karte kolor televizor
ostaviti život, gledat’ ga u retrovizor

A zasto ne bit’ običan
i voljet’ male stvari
zašto svako mora biti glavni
šta to lijepo ima obraz
zakrpljen sa flekom
zašto sa tugom gledam za čovjekom

Goran Lazović – Nedovrseno pismo

Bivša kap

Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.
Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan
i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.
Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,
već si me usnama takla, da me oživiš, da me obojiš,
da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

Ko bi rekao da ću postati tako lep,
da ću te očarati prelivenim bojama na svojoj površini.
Svaki pogled, koji si mi uputila, bio je izazov da budem veći i lepši,
da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.
Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,
dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,
zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,
uverena da mi poklanjaš slobodu.

Lepo je biti lep, samo onda kad ima ko da te gleda.
Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad
uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?
Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam
izbledelim bojama sa tvojih usana,
da ti koliko-toliko budem lep, kao što si želela da budem.
Lepota privlači i poglede do kojih ti nije stalo.
Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi
odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,
dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo
i usne koje su mi udahnule život.
U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,
iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.
Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,
priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.
Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.
Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

Tvoje oči dive se bojama, a dobro znaš da ne bojim sebe zbog publike.
Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.
Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.
Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.
To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.
Posustajem, nemam više snage da lebdim.
Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.
Dodirni me, da već jednom završimo sa tim,
ili idi, da ne gledaš kada se rasprsnem sam od sebe.

Goran Tadić

Ljubavni poziv nepostojećem

Dođi, da pokušamo.
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li ćemo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Gordana Todorović
(1933-1979)

Ko će da mi vrati vreme

Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregršt sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj život si:
tri godine bio u autobusu,
sedamdeset dva sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom ženom,
a ostalo sa poštarom…
Trideset sati si hranio svog psa,
i dve godine se izležavao nakon sna,
…bolje da mi ne kažu koliko je prespavano…

i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
užasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza…
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- bačeni snovi
i ubiju me ti računi i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promašena pamtim…
i niko mi ne kaže koliko sam vremena straćila voleći tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano…
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve čine lažne,
a kome da cvilim za odštetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.

I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je više smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otići sa čergom,
pa hraniti konje i popravljati kišobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog računa i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam čeznula za tobom,
da nisam znala da čeznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da čeznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je čovek tvog lika, adrese i matičnog broja,
jedan bledi čovek od papira i magle,
sa tudjim pričama i frazama,
pun promaje i belanca umesto šlaga,
i šećera umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.

Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka… ovako gorka,
opora i hladna, k’o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa poštarom
sa prodavcem kokica i prvim komšijom
i čekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih…
Na svakih sto sati, neko i što baci
al mu mnogo više treba da to shvati.

Jelena Markovic

Šapat u jastuku

„…Kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.“
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim – gotovo i da ludi) …. Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje… “Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!“ – podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo… I ovamo . . .

Goran Petrović – Sitničarnica kod srećne ruke

Knjige, pisci, čitaoci

„-Ja u tvojim knjigama ništa ne razumem.

-Zašto bi morao da razumeš? Moje knjige su kao švedski sto. Uzmeš iz knjige šta hoćeš i koliko hoćeš s kojeg god kraja stola da počneš. Ponudio sam ti slobodu izbora, a ti si se zbunio od obilja i od slobode kao Buridanov magarac što je skapao izmedju dva plašta sena ne mogući da se odluči koji će najpre pojesti.

-Ne mislim ja samo o tebi. Govorim o tvojoj profesiji pisca. Danas si ti nepotreban. Dinosaurus. Najviše što možeš u književnosti u ovom trenutku da postigneš to je da ti roman liči na prepričavanje neke od serija ‘reality show’. Ono što su u 18. i 19. veku bili ljubavni romani, danas su TV porno kanali od kojih se saznaje šta se nalazi ispod kad muškarac od odeće ima samo ženu. Zašto da se mučiš sa knjigom, kada možeš sve da vidiš uživo? Uz to, danas su u modi nedaroviti. Dok pišu, pisci ne koriste više svoj talenat za pisanje, pa se ne može ustanoviti imaju li ga ili ne. To je nesumnjiva dobit za pisce,a šteta po čitaoca i čitalac vas zato napušta. I tebe i tvoju spisateljsku bratiju. „

„Drugo telo“  Milorad Pavić

Muzički izbor za danas

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

O poreklu

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume…
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne…
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne…
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve…
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi…
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku…
Kada mu je umoran zakucao na Nebo…

Balašević

Horizont

Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik. Horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom, a viseći mostovi kojih je puno na tom putu, nepovratno su se obrušavali za njom…
I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti…  Kažnjena time da se horizont večito širi, a ona večito luta po stepama usamljenosti…

 

 

Balašević

Nekako najviše me boliš ti – Six Pack

Laušević

...
ЗАДЊА ПОШТА – ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ

Да си пустио да те убију,
Ти би данас био жив,
И не бих ово писмо писао кријући,
Него дошао право код тебе,
У Алеју великана,
Твојом улицом,
Поред твог позоришта,
Са твог Трга,
Крај тебе бронзаног прошао,
И тако живом
Свећу ти запалио,
И испричао све
Што сад треба да прећутим

Овде је свануло,
Али се још није разданило,
По мраку тражим оно што си изгубио,
И све бих нашао,
Да ниси преживео
Кад си себе први пут убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

Да си умео мало да закасниш,
За пола трептаја да је задрхтала рука,
Могло је од свега да не буде ништа,
Смрт је стигла на време а ти дошао први,
Зашто с тобом да игра валцер бола и крви
Дишеш ли дубоко,
Сврате ли звезде некад у твоје око,
Ниси ли можда птице у молитвама изгубио,
Или те онај из гроба поново осмехом убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

О мени не брини,
Кажу да сам добро,
Помало пишем,
Диваним с тугом и Богом,
Жмурећи кројим облаке нове,
И стражарим,
Кад год се сакријеш
У моје снове

Ти си пуцао,
Као сламка лелуја сад твоја глава,
Кажи ми само: ко је убио:
Официр с ружом или Свети Сава?

Немаш се више чега плашити,
Страх је од тебе први побегао,
Ако ниси пуно мртав,
За срећним мало потрчи људима,
И нека суде – Свевишњи, време и судије,
Уме и месец да буде сив,
Да си пустио да те убију
Ти би данас био жив

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата 

Горан ЛАЗОВИЋ

Čivutski vrt

Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna…

DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore…

Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu…

TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?

DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija… Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već jednom posustati… I da ćeš naći svoje mesto… Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu…

Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika kontranapada zbog nečeg je zatajila?

Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?

TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?

DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila… Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef organizuje veliki maskenbal… I lično mi je poslao pozivnicu…

Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima…

DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?

Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?

TILA ŠEFER: O, nisam… Bila sam…

Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo…

DOKTOR ŠEFER: Nije važno… Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija nije proglašena…

Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom…

TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone… Ozbiljno ti kažem… Ostaviću te…

On se tužno osmehnu…

DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga… Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti…

Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?

TILA ŠEFER: Ali… Tvoje godine… Ne moraš da se odazoveš… Baš prvi…

Onaj tužni osmeh vrati se kao talas…

DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram… Ceo ovaj rat je i započet zbog mene… Da se časno izvučem iz svega…

Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu…

TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?

Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje…

DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila… Sve drugo…Papiri, dokumenti, sve je već sređeno… Osim nas…

Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bi je u zagrljaj prihvatio…

TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj… Nije kraj sveta… Još ćeš ti naći naći nekog…

On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu…

DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću… Ni tražiti… Kako sam tebe voleo… Ne voli se jednom u životu… Tako se voli jednom u hiljadu života… Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog…

Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer…

TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam… Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu… Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj… Za razliku od normalnog… Šnaucera, na primer?

Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo…

TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene… Kučkom?

Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako…

DOKTOR ŠEFER: Ne još… Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav… Kad se u želju uplete i ljubav… Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?

TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode…

Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen…

DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo… To je ipak nešto sasvim drugo…

Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži…

DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je… Shatanje tvoje slobode… I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… No… Izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina…

TILA ŠEFER: Pa… Zašto mi to dopuštaš?

Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame…

DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija… Čini se da je trenutak za velike završne reči…

Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila…

DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam… Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Šefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka…

DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila… Šta god da sad kažeš slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?

Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato…

Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna…

Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako…

Da…

Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta…

Kao rani mraz – Djordje Balašević

Velika voda

Nekad brišem sa prozora
kapljice koje padaju na bleda okna
što mokra su od kiše koja udara o njih…
Svojim dahom na hladnom staklu
maglu pravim tad,
po njemu pišem ime koje ne izgovaram…
i pitam se…
Da li još plamen sveća gori
i svetli ko nekad u tvojoj sobi…

I kao da čujem muklu tišinu
koja je svedok samoće moje
i znam svaku priču o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori,
sve je ko nekad u tvojoj sobi…

A vazduh miriše na tebe svaki dan,
svet se skupio u kap na mome obrazu
i sve je duži trag velike vode iz mojih očiju…

I topim se kao sveća gorim,
jer dobro te znam i još uvek te volim,
sve što tebi je, sve to meni je…
I sva naša mladost, sva tuga i radost
je prevelik znak,
sve što tebi je, sve to meni je…

Najda&Deliverance INC

Slučajan susret školskih drugova, od kojih jedan ima dijagnozu – pesnik, a drugi…

… Nego, još pišeš pesme? To ti je dobro. Baš te briga, živiš k’o ministar. Za koga pišeš? Kako za sebe? Pa, prodaš ti to nekom? Jebote, pa zašto onda pišeš? Aaaa, ti to umetnički, k’o Branko Ćopić? Dobro, al’ prodaješ knjige, ni to nije loše. Kako ne štampaš? Koliko ti toga imaš? Jednu pesmu? Ha ha, štampaćeš zbirku na flajeru! Zajebavam se. Znam, oduvek si bio filozof. Daj, napravi nešto od toga, ti si bio talentovan još u osnovnoj. Kako ono beše… „mali medo mrko gleda“… hahaha… dobro, „mali meda“. Koji to beše razred? Treći? Ha ha ha, kad se samo setim, to je meni vrh! Jebo sliku svoju, kako se samo setiš… „mali medo“… dobro, „mali meda mrko gleda“… ha ha ha… Imaš ti smisla za to, za te pesmice, treba to da iskoristiš. Nećeš, valjda, celog veka da radiš za platu? Ponudiš ovim pevačima, pa ko zna. Ne moraš odmah za 500 eura, traži 300, pa nek’ daju 200, opet dobro. Kol’ka ti je plata? Eto, ti za jednu pesmu dobiješ skoro još jednu platu. Ma, vi umetnici ste smotani, treba ti menadžer. Ko ga jebe, delite pola – pola, al’ šta ti je to, napišeš pesmu za deset minuta. Gde to ima, 100 eura za deset minuta? Ma, ti si budala! Aj’ videću ja sa kumom, on radi svadbe i to, on zna ljude. Znaš ko je pevao sa njim? Mrki! Jebote, čuo si za Mrkija, sad je sa Tukijem, neki dan bili na TV. Nije važno, treba da kreneš. Pokloniš, ako treba, dve – tri pesme, za početak, a posle Bog da te vidi. Nije loše da se učlaniš u neku stranku, nema veze, opozicija će jednom doći na vlast. Kako ’oćeš, al’ ja ti kažem šta treba da radiš. Ti baš hoćeš te tvoje umetničke? Ti si posle iš’o u umetničku? Nisi? Pa, kako su ti onda pesme umetničke? Šta, tvoje su umetničke, a ove što peva Cici nisu? Aj’ ne zajebavaj! Dobro, ti ’oćeš da budeš pesnik, odštampaj to, pa da vidimo. Imaš kompjuter? Evo, imam ja odličan štampač, 430 eura, daću ti za 400, odštampaj to, pa ćemo odneti u radio, imam tamo čoveka… Eeeej, znaš ko? Laki! Sećaš se Lakija? E, naš Laki, on ti radi na obezbeđenju u radiju, kad mu ja kažem, ima da ti sredi da recituješ. Uživo! Jebiga, čuju to ljudi, javi se neko… Ma, ti si talentovan, to će imati prođu. Samo odštampaj to, štampač nije problem. Moraš imati knjigu, ako ’oćeš da budeš književnik. Onda možeš da praviš književno veče, ne mora u biblioteci, može bilo gde. Znaš gde bi moglo? Srle drži hotel, on će nam dati salu za dž, ustvari dve sale. ’El možeš ti da pišeš dečije pesme? Možeš, što da ne možeš. To ti je bolje. Imaš onu tvoju… „mali medo“… ha ha… jebo sliku, ta ti je dobra i napišeš još nešto u tom fazonu… Pazi, mame dovedu decu na priredbu, ti im recituješ, puštaš muziku… Još sviraš gitaru? To! Zajebavaš se sa decom, tu sokići, slatkiši, zajebancije, a mame u drugoj sali, kulturica, pićence, malo meze i to… I znaš šta? Pazi ti možeš skupiti 50 dece, to je bar 50 mamica, bakica, taman moja žena može da im održi prezentaciju usisivača. Što? Pa, šta će da rade roditelji dok se ti tamo zajebavaš s klincima? Nek’ proda dva usisivača za veče, sigurno može četiri, al’ nek’ je dva, to ti je sedam soma eura. Evo, ti možeš da dobiješ 20 eura od svakog usisivača, to ćete se već dogovoriti vas dvoje, ja nemam ništa s tim, to ona radi. A pišeš ti ove ljubavne pesme? Imam neku žensku, Olgu, pa bi mog’o nešto onako… ma, znaćeš ti to, imaš i ti neku sigurno? A, mangupe? Ha ha ha šta se foliraš, imaš? Meni u glavi nešto kao „Olgo, Olgo, baš te volim mnogo“, tako nešto, al’ nisu baš sva slova na mestu. Ti ćeš to bolje, al’ nešto u tom fazonu da bude. U subotu joj rođendan, pa da je iznenadim. Ima da poludi kad čuje.

Vidiš, baš dobro da smo se sreli. Ništa ne brini, ovo ću ja da ti sredim, a ti vidi, molim te, neku pesmicu za Olgu. Ne mora ništa veliko, dve strofe i neki refrenčić, ti to umeš, jebo sliku svoju. Kad se setim samo… ha ha ha… „mali medo“… dobro, „mali meda, mrko gleda“… ha ha ha…

Goran Tadić

Opet Bukovski

Vidite li ovu pesmu?
Napisana je bez pića.
Ne treba mi piće da bih
pisao.
Mogu da pišem bez
pića.
Moja žena kaže da mogu.
Ja kažem da možda i mogu.
Ja ne pijem.
A pišem.
Vidite li ovu pesmu?
Napisana je bez pića.
Kome sad treba piće?

Verovatno čitaocu.

Block out

Više se ne sećam ni kad je zadnji put duvala
Ima tri meseca, prođe Sveti Nikola i Nova godina…

Vrlo dobro je znam i uvek osetim u kostima
Ne bih rekao nikada da faliće mi vetar…

Pa prekrstim ruke sam i gledam
Nešto čitam, pratim rad
Prijatelja u rascepu između svoga dobra i mog zla
Sive slike iz prošlog vremena
Da l’ se vidi išta – parkiraj
Čekić iznad temena pa tras
Ja ne vredim ništa…

Pusti me da sviram
Da sviram, sad sam
Ponekad tvoja reč mi ne da miran san
I ne da mira
Miran sam al’ ne razumem otkud sav taj bes
I neću to da znam…

Nešto nije u redu
Pa, i svašta ima da se razmišlja
Možda ne bih da umrem pametan
Možda bi još da smetam..

U tvojim rukama spava košava
U mojim inat i bes i nepravda
Tu sam gde sam i nisam spreman
Nisam spreman za katul ferman…

Biraj, biraj
Ja znam ti to ne znaš
Ti si pristao da veruješ
Pa biraj
Izdaja i predaja su majka jedna, oca dva
Pa biraj, biraj…
Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu…

(tvoj/moj korak je moje ime čuvaj me/se)…

Previše nervozan
Ko da ga boli sve
Tako elastičan i…
Slomio se …

Bukovski

…Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi.

C. Bukovski

 

Zlatni ljudi

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
Pa opet grade ispočetka?
Ne vjerujete?
A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

Patuljci žive u kuglama (J. Klepac)

Izdaleka – Goran Lazovic

Pismo nerođenom detetu (O.Falači)

…Ali, ako se rodiš kao muško, isto ću tako biti srećna. A možda i srećnija, jer ćes biti posteđen tolikih poniženja, toliko robovanja, tolikih zloupotreba. Ako se rodiš kao muško, nećeš se npr. morati bojati da će te neko silovati u mraku neke ulice. Nećeš se morati služiti lepim licem kako bi bio prihvaćen na prvi pogled, ni lepim telom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Nećeš doživljavati odvratne osude kad budeš spavao s onim koja ti se sviđa, nećeš slušati da se greh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.

Mnogo ćeš se manje mučiti. Moći ćeš se mnogo lakše boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sedokosa starica ili lepa devojka. Moći ćes otkazati poslušnost a da te ne ismeju, voleti a da se jedne noći ne probudiš s osećajem da se rušiš u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrede.

Dakako, očekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muškarca život nije lak, znaš. Pošto ćeš imati jake mišiće, zahtevaće od tebe da nosiš teže terete, nametnuće ti samovoljne odgovornosti. Pošto ćeš imati bradu, smejaće se budeš li plakao, pa čak bude li ti potrebna nežnost. Pošto ćeš imati rep spreda, zapovediće ti da ubijes ili budeš ubijen u ratu i zahtevati tvoju sukrivnju u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pećinama.

Ipak, a možda upravo zbog toga, biti muškarcem biće divna pustolovina: poduhvat koji te nikada neće razočarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodiš kao muško, nadam se da ćeš biti čovek kakvog sam uvek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome ko ti zapoveda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji priča da su Isusi deca Oca i Duha svetoga, a ne žene koja ih je rodila.

Dete moje, nastojim ti objasniti da biti muškarcem ne znači imati rep spreda:  znači biti  ličnost.

Iza stakla

Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas, dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju…“