„Ne volim januar…“

Primetila sam te slane kapi još dok su i ostali bili tu. Kada smo ostali sami pronađoh u sebi najtolerantniji ton, kao neko sa sto pedeset i dve godine  iskustva i sasvim svakodnevno izustih:

„Zašto plačeš?“

Ne, nije on od  onih koji rasipaju suze svakodnevno, sa i bez razloga. Ima dugi niz godina kako nisam videla njegove suze. Sada sam videla kao mu se duša brazda, kako mu slane mrzle kapi oru snove, okreću, prevrću, sitne.

„Pusti mi „Januar“. Molim te…“

Ženska sujeta u tom trenu nabaci mi par sumanutih misli da ga gubim, da ga ta pesma seća na… na ko zna koga. Možda na neku Nju koje se sve žene plaše. Ali kako, kad je on pored mene upoznao Balaševića i tu  pesmu, sa mnom odrastao, sa mnom zri.

Ustajem, tražm, muzika se rasipa, lomi, zaglušuje me.  Razumem ja ako se neko otuđi, zaljubi ponovo, okrene novi list. Ali u praksi, sa mnom u glavnoj ulozi sve to ne ide baš tako jednostavno. Ćutim. Njegove suze slivaju se niz dlanove, kaplju po stolu, teget damast, domaći rizling. Možda je ovo prilika da mi sve ispriča, baš sve ono što nikad ne priča, sve ono što zapitkujem, što slutim, što izmaštam za tren kao zli čarobnjak.

„Samo tebe…“. tihi grcavi glas lomi čašui razvejava moje slutnje. Prasak. Tišina. Kao da mi čita misli da sumnjam. „Samo tebe…“, ponavlja zagledan u ponor svoje savesti. Grli me kao pred smak sveta, kvasi mi vrat novonadošlim suzama, drhti kao dečak, traži moj dlan i spusta poljubac umrljan suzama.

Budim se. Njegov pogled mi je na licu. Okrećem se. Smešak i ružičaste usne koje kažu:

„Svet bez tebe je očajno mesto.“

„Ja im ne valjam…“, pokušavam da opravdam sve, Čak i sada nakon sedamnaest godina.

„Ne valjam im ni ja, mada ih nikad nisam ni pitao.“

To malo nečega što imamo vredi mnogo. To je u stvari – sve. Sve što čovek može sebi da poželi.