Morska

Izlazeci iz mora ponela je oko noge nakit od morske trave. Zmirkao sam iza naocara za sunce, pravio se da ne gledam. Preplanula u nijansama bakarne, podignute glave, spora a gipka, pokrenula je grceve u mom stomaku. Bezobrazno se smesim, jer sam sasvim siguran da ne gleda u mom pravcu.

A onda se okrenula. Citavo nebo se srusilo na mene. Spustio sam pogled u uzareni pesak i  uznemirio dve preminule skoljke. Krckale su pod mojim ocima. Ponovo sam podigao glavu, a ona je vec nehajno prebacivala peskir, sklanjala zaljubljena zrnca peska sa svog tela i uporno nogom trazila papuce uronjene u popodnevni dremez.

Princezo nejasnih reci, mutnog pogleda, dugih nogu i potpuno nerazumljivog dijalekta, hocu da znas da mi je danas bio spektakl od dana i da sam disao samo ono sto si ti izdisala. Ti takva, neznana i sasvim sigurno nikad vise  i nikad ponovo vidjena, sasvim si svojim smeskom poblesavila postojece svetove. I hvala ti, jer sam mislio da je ono sto imam i znam jedino ono sto postoji…