MR part 5

Слика

5.

Vera je imala porodicu i Bogdan se vrlo pažljivo ponašao kako se nešto između njih dvoje ne bi pogrešno protumačilo. Za Veru se to nije moglo reći. Znala je nekim, na prvi pogled, beznačajnim postupcima da dovede Bogdanovu devojku do ludila, što Bogdanu nije bilo nimalo prijatno. Da li je to radila nehotice ili namerno to je samo ona znala sa sigurnošću. Katkad se ponašala kao da su ona i Bogdan sami na celome svetu, a Bogdanova devojka prosto nije imala razumevanja za tako nešto. I retko koja žena bi imala. Bogdanu su obe puno značile, ali na sasvim različite načine i to je i bio glavni razlog njegovog odlaska.

Naravno, ono čega se najviše plašimo, uvek nas stigne. Bogdan se trudio da pred drugima odnos sa Verom ima barijeru kao Kineski zid, ali Vera je sve te prepreke tako lagano preskakala svojom spontanošću, poput običnih baštenskih ograda. Za nju je svet bio crn ili beo, sa primesama kompromisne sive. I to je bilo to. Bogdan je bio njen prijatelj, a ruku na srce, nije se bilo lako upisati na spisak njenih prijatelja. Samo retke je umela zavoleti i biti bliska sa njima. Ostatak sveta je bio nebitan. Mogla je na prste izbrojati ljude, jer biti čovek značilo je za nju mnogo više od disanja. Mnogo više od hodanja Zemljom na dve noge.

„Vrlo je detinjasto, Bogdane, otići bez reči. Svoj si čovek, sa pravom na izbor, ali ona tvoja mi danima skače po nervima. Ne prestaje da zove i da te traži. Čak je rekla da sam kriva zbog toga što si tako volšebno nestao. Baš mi i nije trebalo još i ovo u životu… Inače, moja nestrpljivost je samo dokaz da sam živa. Nema tu ničeg lošeg što pokušavam da iskoristim svaki tren ovog malog života. Ti jednostavno ne želiš da priznaš sebi da vreme nemilice ide i da ti već crta svoje putokaze na licu. A moji poroci su smešni spram tvojih principa. I taj tvoj glupi način kažnjavanja sebe, onda kada ti je najlepše. Prekor u tvom pogledu je samo još jedan oblik balkanskog sindroma. Sam kažeš da nisi takav, valjda te je samo zatrovao vetar koji duva na ovom poluostrvu.  Želim ti lep provod. Izluftiraj glavu dobro, jer te ovde čeka gomila neobavljenih stvari. I tvoja besna devojka. I ona slika koju si naručio u ateljeu, a donela ju je autorka lično, vidno razočarana što nisi ovde. Pozdrav.“

Ponovo je sve pročitala i kliknula „send“. Bila je nekako besna na Bogdana, zapravo na tu njegovu mogućnost da se jednostavno okrene i sa par stvari u koferu krene gde zamisli. Ona to nije mogla bez prethodnih priprema i planiranja, i naravno, nije ni mogla da krene sama bez valjanog opravdanja, tu je bio Goran, pa mali Damir i hiljadu i jedna stvar za pakovanje, pripremu, kupovinu. Vera je bila usamljena u kancelariji, okružena papirima i zaglušujućom tišinom. Sa monitora, kao kroz teglu, gledao je u nju Brus Vilis kroz novi model „police“ naočara.

Ponovo je zazvonio telefon. Vera se javila i nervoza joj je vidno prostrujala glasom.

„Šta je bilo, draga moja, po glasu čujem da ti se srušilo bar jedno desetak iluzija!“, smejala se Danica i kao i uvek bez prestanka pričala o jučerašnjem i sutrašnjem danu. Sadašnjost je bila za neke druge. Njoj su pripadale prošlost i budućnost.

„Nemoj opet da mi govoriš da budem dobra. Danas mi je ceo svet naglavačke!“, nasmejala se i Vera, jer je Danica jedina umela da probudi uspavanu Verinu dušu.

Za Danicu je ceo svet bio pozornica. Svetlela je oko sebe, baš kao i njeno ime, i sa svima bila u istoj ravni i razumela je.

„Bez crne ni bela ne vredi, moja Vera. Vodim te na kafu i pivo, dan je bezdušno vreo. Imam toliko toga da ti pričam, a moram i da te upoznam sa nekim. Kad završavaš sa poslom?“

„Za pola sata. Pokupiću te ispred tvog stana. Može?“

„Ne može.“, smejala se Danica kao dete. „Čekam te u „Mažestiku“. Ionako ti je usput. Vidimo se. I nemoj da si došla bez osmeha, zlatna moja.“

„Da, da, zlatna sam ti ja. Mnogi bi da me nose oko vrata, a neki me vrte i oko malog prsta. Lako me je sludeti, znaš i sama. Vidimo se.“, vedrina se vratila u Verin glas. Dan je odjednom postao lepši. Ikona Svete Petke na retrovizoru lagano se zanjihala. Vera je krenula sa osmehom. Na radiju je bila pesma „Uzmi boje“ Nevernih beba.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s