Mali princ mog doba

Miholjsko leto se odužilo, gledam kroz prozor i pomeram zavesu da propustim još koji zrak sunca. U moru malenih duša jedan dečak ćutke čučnu pored mene i pruži ruku ka svetlosti koja je hrabro uletela u sobu. Malene ručice hvataju nešto u vazduhu. Gledam ga, oči mu sjaje, a osmeh ukrašava maleno lice.

„Šta radiš to, mili?“, upitah ga i odmah sam se pokajala. Ne dira se u tuđu tišinu.

„Hvatam vile“, kratko mi odgovori dečak, sasvim ozbiljno i pomalo strogo, kao prekor što smetam.

Čestice prašine letele su gore-dole obasjane sunčevim zrakom. Za mene to je bio samo podsetnik na novo čišćenje. Za njega su to bile vile. Osmeh mi zaigra na usnama, a oči… Oči su mi odjednom bile pune toplih slapova. Shvatila sam, po ko zna koji put sam shvatila da sam, nažalost, odrasla, porasla, zaboravila da od ničega napravim nešto, sem u kuhinji kada od raznoraznih stvarčica iz frižidera napravim pravu gozbu. Ali, zaboravila sam da od čestica prašine vidim nešto tako lepo i krhko kao što su vile.