MR part 13

319382_227056464013321_146701118715523_666125_7387302_n

13.

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu, a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i „slobodniji“ od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli, ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

„Šta sad? Šta dalje?“ – grozničavo je razmišljao. „Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?“ – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postoja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

– Ćao. – reče gledajući u pod.

– Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je, pa se vrati na svoje mesto.

– Da te pitam nešto?

– Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

– Je l bi se udala za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga, onako, pravo u srce.

– Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

– Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

– U tom slučaju odgovor je „ne“. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža.

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Takođe je znao i da bi pobegao sa njom da je rekla „Da“. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

– Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.  -Žene su zle, znaš to zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

Bogdan krenu da pokupi krhotine šolje, isto to uradi i Vera, i njegov pogled pade pravo na njene grudi i to mu vrati u sećanje slatke slike njihove sinoćnje ludosti. Vulkani u njemu proradiše i on je uhvati za ruku i podiže od poda.

– Pusti sad to… – reče on i grleći je zavuče svoje prste u njenu kosu.

Mirisao je na sveže jesenje jutro, maglovito i sneno, sa oblacima raznih oblika i stidljivim suncem. Žmureći u njegovom zagrljaju čula je tihi uzdah lišća koje pada i njegovo srce. Krik ptica koje odlaze i njen dah koji se lepi po njegovom vratu. Sa njenih ledja otrgoše se nekoliko godina. Opet je bila ona nasmejana i prkosna, bez zlatnog okova na domalom prstu. Ruke joj drhte, ali ona ih, poput krila, lagano sklopi.

– Znam da ću mrzeti sebe zbog ovoga… – ućutala je u pola reči. Znala je ona da će u nekim hladnim noćima grejati svoje srce baš sećanjem na ovaj tren. I možda će, svaki put kada se ovoga seti, posegnuti za cigaretom i dugo ćutati zagledana u dim koji nestaje.

– Ti se igraš, tebi je lako…- zaustavljala je  je vodopad suza koji je nailazio. Nije bila sigurna da li on razume njen bol i njene bore ispod očiju koje je iscrtala monotonija. On je vetar koji je naišao i napunio joj oči prašinom. I ona žmuri u njegovom zagrljaju i drhti, jer zna, da kada otvori oči život opet postaje crn i gorak, kao kafa po kojoj gaze. Bogdan je stade lagano ljubiti po vratu spuštajući polako svoje ruke niz njen struk.

– Ne igram se, lepo mi je… – prošapta između poljubaca – I ne mislim ništa ovog trena…

Suze žive u njenim očima. Stalno su tu. I sada jedna, pobegla i neverovatno okrugla, skotrlja se na njegov dlan.

– Ponekad je ništa za nekog sve… Sve što je preostalo…

– Zašto mi uvek sa bojama utrapiš i tugu?

– To je zato što je za dugu potrebno i sunce i kiša – ona ga pogleda mutnim očima.

– Ili je zato što me imaš dovoljno, ali u pogrešno vreme? –  rovario je po njenim mislima.

– Onako kako te ja imam niko te neće ni imati. – stajala je prkosno, kao srednjoškolka, zagledana u njegove oči, disala kao posle maratona – Ionako, sve ovo sa nama, liči na sreću, a miriše na tugu. A ti me lomiš, ubijaš, gaziš, a onda odeš, odšetaš… I sve je u redu, i opet, ništa nije u redu. Sve ono što nikada nisam, sada sa tobom jesam. I to je lepo, i kao što rekoh, opet, otrovno je do bola, sasvim dovoljno da noćima ne zaspim… Jer mi vraćaš ono što već dugo nemam…

Bogdan je steže jače, ruka mu kliznu pod njenu bluzu otpozadi, oseti vrelinu njenih leđa pod dlanom, i taman kad napipa kopču, zvuk otvaranja vrata ih preseče na mestu. Bila je to Neva. Bogdan i Vera na pristojnoj razdaljini u samo par sekundi. Bogdan sa gomilom papira u rukama, a ona prikuplja ostatke šoljice sa poda.

– Koliko stepenica… Kao da vas i sam Bog sakrio – reče jetko izmedju uzdaha. – Dobro jutro.

Možda se to Veri samo učinilo, ali njene oči uvek imaju sumnju u sebi, lagano je pogledom klizila po zidovima i stolovima, tražeći bilo šta što bi je ubedilo u ono što joj prolazi kroz glavu.

– Dobro jutro – odgovoriše kao neuvežban hor.

– Zemljotres? – pogleda upitno u Veru sa osmehom nadredjenog, posmatrajući je kako čuči i sakuplja lom.

Vera je u sebi valjala par stotina reči koje je mogla pustiti da se skotrljaju na nju. Umesto svega osmehnu se široko i reče:

– Ma to je samo jedan sasvim običan peh… Dešava se to, zar ne? Verovatno i tebi….

Neva lagano priđe Bogdanu i on je poljubi, onim istim usnama kojima je i nju malopre. Na Verinom stolu odjeknu melodija sa telefona. Na displeju piše – Goran. Bilo je više nego lako ušunjati se sinoc na prstima i leći pored uspavanog Gorana, a onda, nakon samo prvog zvona, isto tako ujutru izaći iz postelje. Bez reči, bez pogleda. Ovo je već bilo nesto drugo. Uzela je telefon i lagano krenula ka terasi, bežeci od njih, bežeći od onoga što lebdi u vazduhu.

– Da… Na poslu sam. Pa, kao i uvek. Jeste. Važi, svratiću kod Sanje. Neću zaboraviti. Vazi. Ćao.

Ovo je bilo lako. Nije ni trepnula i odglumila je jedan sasvim običan dan, sasvim običnu sebe. Nije morala da ga gleda u oči i prećuti ono što joj pleše po srcu. Danas, kada dodje kući, susret će biti mnogo veće iskušenje. Biće joj potrebna gomila otrcanih fraza da sa usana skine ono što ne sme reći.

Zapali cigaretu i ostade zagledana u kej, u žute krugove oko drveća, u nebo sa bezbroj oblaka koji poprimaju oblike ovozemaljskih stvari. Samo što dalje od njih. Što dalje od njega. Što dalje od sebe i što bliže Danici koja je sada daleko stotinama kilometara i nedostaje joj kao vazduh, kao drugi deo duše koji bi znao šta treba uraditi da bi preživela današnji dan. I svaki sledeći.

Bogdan posle kraćeg razgovora otprati Nevu, stade na sred kancelarije i počeša se po potiljku gledajući u onu mrlju od kafe. Rastrešen i izgubljen sede za sto da odradi ono što mora. „Šta je ovo sa mnom?“ – zapita se u sebi pozivajući poslovnog partnera.

Advertisements

One thought on “MR part 13

  1. Suze žive u njenim očima. Stalno su tu. I sada jedna, pobegla i neverovatno okrugla, skotrlja se na njegov dlan.

    – Ponekad je ništa za nekog sve… Sve što je preostalo…

    – Zašto mi uvek sa bojama utrapiš i tugu?

    Rekla bih da mi je žao što ovo nisam ja napisala, ali s druge strane, drago mi je da si naslikala tako lepu, i jednostavnu životnu istinu – svaka lepota uvek bude posuta prahom tuge… Hvala ti na ovom prelepom postu….

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s