Devojka iz dvadesetog veka

Pomalo mi smetaju sve ove novotarije, mada uživam u blagodetima nekih tehnologija, naročito u svom slobodnom vremenu, mada ih koristim i na poslu. Meni, kao prosvetnom radniku, mnogo znači i ona malecna fleškica i, za divno čudo, baš kod mene namešten onaj novitet od tv gde taj malecni fleškić može da se udene pa u malene okice sipam informacije, dokumentarce upakovane u šareni, crtani svet.

Uživam u tom carstvu, ali naravno, ne može baš tek tako da sve bude potaman… Pojave se sadašnji savremeni roditelji koji koriste neke savremene zakone gde savremena deca znaju sva nova izmišljena savremena pravila gde savremena prosveta podrazumeva da te zatrpaju papirima, dokumentima, pravilima, kodeksima, idiotarijama koje te preuzmu pa za ono što voliš i što treba da radiš nemaš vremena ili ti savremenost brani da budeš dosledan primarnoj ideji i ulozi. I postaješ marioneta….

Marioneta pritisnuta režimom i njihovim rođacima, kumovima, supružnicima… Jer nisi podoban, nisi njihov. Baš kao nekad. Samo čekam da me pošalju na neki novi Goli otok, jer sam malo drugačija, malo šira, pomalo gruba, kruta, nepresavitljiva pri njihovoj želji da se naklonim njihovim smešnim govorima koji traju, a nakon toga od dela nema ni traga.

Ja sam prosvetni radnik koji je išao u školu u prošlom veku. I čak sam  imala i matematiku među predmetima. I sasvim sam sigurna kad od nekog broja oduzmeš 10% pa zatim mu dodaš 10% to više nije isti broj, već manji. Ova današnja režimska matematika mi se baš nešto ne poklapa sa onom starom iz mog divnog dvadesetog veka. Na mojoj diplomi pomalo su žutnuli podaci, nisu baš glanc novi kao njihovi.

U mojim godinama ljudi upadaju u dokolicu, pomalo vise po kafanama, po rođačkim sedenjkama, šetnjama… A mene i dalje drži onaj pank talas koji me uzburkava, buni se  i ne dozvoljava da ćutim i savijem glavu, ne da mi mira neki osećaj nepravde pa se koprcam i otimam kolotečini koju su skoro svi prihvatili, retki kao ja mučno plivaju uzvodno….