MR part 11

11.

Bogdanova mama je volela Veru. Bez nekog posebnog razloga. Mame se više oslanjaju na osećaj kad je tako nešto u pitanju. Ili vole ili ne vole, da ih pitaš zašto, teško bi objasnile. Bogdanu pade na pamet da je ovaj poziv koji je srušio jedan od njegovih najčarobnijih trenutaka u životu možda neki znak više sile, a Vera, lagano koračajući i dalje posmatraše drveće i ptičice u njemu. Ćutali su, sa nekakvim pomešanim osećanjima.

Vera pripali cigaretu, mada nije volela da puši na ulici. Ovog puta želja za duvanom je bila jača i ona svoj dugi i teški uzdah napuni dimom do kraja. Bogdan je stavio telefon ponovo u džep i požurio da je stigne. Neprijatna tišina, gusta kao med, lepila im se za grlo ne dozvoljavajući im da bilo šta kažu. Koračala je lagano, vukla svoj pogled po umirućem lišću i razmišljala kako je lako pasti u zamku srca. Samo je koračala dalje i nadala se da će potrajati dok je on stigne i ponovo je ne pogleda u oči. Koraci su bivali glasniji.

– Mama brine, ali zna da sam sa tobom pa joj je lakše – Bogdan je utabavao neprijatnost trenutka. – Ne znam zašto tebe toliko voli.

– Mene je teško voleti, možda je… – Vera nije stigla da završi rečenicu, jer je već u narednom trenu stala iza Bogdana i skočila na njega.

Potpuno zbunjen pridržavao je Veru da ne padne.

– Šta bi?!?

– Skloni ga, skloni ga… Kaži mu da ide…- suze su se slivale niz lice i kvasile ga po vratu. Ispred njih stajao je pas mašući repom i lajao razdragano. Bogdan je počeo da se smeje.

– Pa to je zlatni retriver, šta ti je.

– Sve i da je kraljevski, samo mu kaži da ide…

Dotrča neka devojčica i pozva svog psa. Otrčali su niz park, a Bogdan se smejao sve jače.

– Nije smešno, stvarno nije smešno – brisala je suze.

Gledao je u nju zbunjen. Lice joj se okamenilo, strah je išarao neke drugačije bore, nije ličila na sebe.

– Vidi, vidi… Vera Pavladoljska…- začu se iza njih muški glas.

U susret im je išao čovek u kariranoj košulji, izlizanih farmerica i vrlo upadljive frizure. Vera na trenutak zastade, otera poslednje komadiće straha i nasmeši se.

– Zdravo, Dušane… Nisam te videla čini mi se sto godina.- zagrlila ga je jako. Bogdan ga odmeri ispod oka.

– Nismo se zaista dugo videli. Otkud ti ovde? Zar nisi i dalje u onom tvom gradiću stoletnih lipa o kome si mi pričala. Nisi se promenila…

– Nadala sam se da nećeš to da kažeš, mrzim to. Jesam se promenila. Ti se nisi promenio. Prosto ne verujem kada te vidim, ko Dorijan Grej.

Vera shvati da Bogdan stoji zapostavljen po strani.

– Ovo je moj kolega Bogdan. – Razmeniše poglede i rukovaše se. – Poslovno smo u Zagrebu. A ti?

– Na seminaru sam, prestonica vrvi od prosvetnih radnika. Ja sam malo izašao da izluftiram glavu, ubiše me onim analizama kako treba, a kako ne treba. Od Preverove Barbare ostadoše samo ukosnice… – smejao se i po svom običaju neprestano gestikulirao rukama. -Moram da idem sada. Do kad ste tu? Možemo sutra da popijemo kafu, da se ispričamo.

– Ne, idemo večeras. Završili smo obaveze, pa malo da prošetamo. Drago mi je da sam te videla.

Dušan je poljubi u obraz i kao devojčici razbaruši kosu.

– Vidimo se.

Bogdan je i dalje stajao na istom mestu.

– Vera Pavladoljska?? Profesor?? Ko je, bre, ovaj panker?

– Pa Dušan. Moj drug iz srednje i sa fakulteta. Mislim, bili smo malo više od drugova. – smejala se kao devojčica koju je neko uhvatio u laži. – Nekada mi je recitovao Bećkovićevu pesmu i tako me zvao. Pavladoljska… – izgovori lagano, kao da joj jezik golicaju slova tog prezimena koje nije bilo njeno, ali ipak, često ga je krišom pisala ispod anonimnih radova koje je slala na konkurse.

– On mi je prvi svirao na gitari, uz njega sam zavolela domaći rok, Dorse i neke njegove pesme koje smo sami komponovali u maloj sobi u kojoj je stanovao. Bila sam njegova Janis Joplin, nije voleo da se šminkam i da farbam kosu, oko toga smo se satima raspravljali. Bože, bilo je to neko divno vreme. Zapravo, kada sada prelistavam te uspomene, kao da su se dešavale nekom drugom. Možeš li zamisliti mene raščupanu, u starkama… – pogled joj je počivao daleko.

– Eh, Vera Pavlodoljska – Bogdan je priželjkivao da se ponovo pojavi neki pas – kakvu ti sreću imaš! Srela si svog čarobnog Dušana, sasvim slučajno. Ja bih voleo da sretnem moju prvu o kojoj ti pričam, ali nekako je uvek vidim sa druge strane ulice. Letos, tamo kod nas, vidim preko puta u centru, idu dva momka i jedna devojka, ‘Neverovatno! Koliko ova klinka liči na nju’ – pomislim. Kad se malo približe ja shvatim da je to ona sa sinom i ćerkom. Kakav fleš! Ponekad popričam sa njenim mužem, jer, zaboga, išli smo u isto odeljenje. Interesantno je da me ona sada baš nikako ne privlači, samo imam žarku želju da negde, uz kafu, osvežimo naše čarobne trenutke iz prošlosti. Osim tog divno-tužnog perioda života ništa nas više ne vezuje. Boje su joj izbledele odavno, mada se sigurno uporno farba i dalje.

– Koreni su nam u prošlosti, pa sve što radimo ima neki uzrok u pozadini. A to, to što se pravdaš da te ne privlači, da je izbledela… Hmm, baš to me tera da mislim da ona i dalje u tvojoj glavi stvara asocijacije na reč „ljubav“… Znam, sad ćeš da kažeš da umišljam, da nisam u pravu, ali veruj mi, razumem te. To je neko drugo vreme koje se ucrtalo u mapu naše duše, od toga smo krenuli i nakon toga je nekako sve išlo baš po tom šablonu. Osobe koje srećemo, upoznajemo, volimo, ostavljaju trag u nama. Svakog sledećeg uporedjujemo i merimo po tim prvim merama. I što nam je neko dalji i nedostižniji, utoliko je više savršen… – Vera je započela monolog, pogled na svet koji je lagano povuče u tišinu, pa ona zaćuta uljuljkana u magično oktobarsko popodne.