Odlomci srca

… Nikada ti nećeš shvatiti koliko je boli u mojim očima kada ih u besanim noćima sakrijem pod dlanove. Niti koliko se slanih bisera iznedri iz njih. Nikada više, moj veliki dečače, nećeš čuti moj poziv, jer više nema nas i nema nade, nema snova, nema one treperave neizvesnosti dok te čekam da izroniš iz mora nepoznatih ljudi i uzdrmaš me svojim postojanjem. Neću ti više smetati, jer sam shvatila da sam ja razlog tvojih iluzija koje ne možeš ostvariti. Ti znaš zašto. Da se ne lažemo – ti nikada nećeš odrasti, a ja nikada neću moći nadjačati glas savesti u mojoj glavi. I ti znaš koliko boja unese tvoj glas u moja siva jutra… A sada će zauvek ostati siva… Jer ti si bio jedno veliko srce, a ja sam pogrešila.. jer u srce se ne dira…

… Danas sam shvatila koliko jedan osmeh može da bude gorak, jer kada sazidaš zidove oko sebe, možda te više ništa ne dotiče, ali postoji prošlost u tvojoj glavi koja je nekada dovoljna i za ceo vek. Ne moraš ti zbog mene da budeš srećan. Ne moraš zbog mene da dokazuješ da si živ, da si me prerastao u sebi i da se više ne osvrćeš… Jer znam da lažeš. I ti znaš da znam, ali i dalje kružiš našim ludim jednosmernim ulicama, prkosiš kiši i bežiš od mojih reči. Ali, nema veze, u redu je… ionako više ne bih znala šta da ti kažem. Sem da ni sama nisam bila svesna koliko je beskrajno mnogo vremena u jednom danu kada tebe nema… Vremena koje ne znam čime da popunim jer je beskorisno i prazno…

…Odvikavanje od tebe je kao odvikavanje od cigareta. Znam da te nema i da nisi tu, da te ne smem pozvati i da nećeš doći, a opet iznova i iznova u mojoj glavi roje se misli… I želim da si tu, da pričaš, da se smeješ…. Drhtava ruka i izbezumljen pogled koji leti na sve strane, ne bi li te sreo… A nema te i nećeš ni doći… A znam da želis i da misliš, i da ti nedostajem…Ali neke stvari je najbolje ne reći… I neke pesme je bolje ne slušati… I pitam se da li je uopšte moguće nadjačati taj nesnosni nemi krik u mojim grudima..

… Kao slučajno biram samo one pesme koje me sećaju na tebe. I onda poludi moja mašta i sećanja me napune do vrha. I više ništa nije isto. Opet zaveju snegovi, bele pahulje na mojoj kosi, i osmeh na licu, onaj isti osmeh koji si poneo sa sobom one srede… i nema proleća, nema sunca… jedna zima, jedna pesma, i jedne oči… koje me više ne gledaju isto, ali govore stotinu reči svaki put kad me takneš pogledom…

…Čekam te, a znam da doći nećeš, jer oterali su te moji strahovi i moja savest. Ne, nisi ti bio nešto loše, samo si učinio moj pogled treperavim i snenim. A to meni ne sme da se desi. Moj korak nesigurnijim, moje zidove srušenim. A ja to ne smem. Ali uprkos sebi, i dalje te čekam i pogledom pratim prolaznike, čekam te da ti kažem, a znam dobro da moram da ćutim…. Jer si ti tajna koju sam imala i izgubila…jer ti si nešto što me ispunjavalo do vrha i stavljalo medju zvezde. Sada kada sam opet tu gde jesam, možda te baš zato i čekam da ponovo sebe osetim uzvišenom i vrednom….

…Tražim te, a znam da te naći neću, jer bežis od mog pogleda, plaši te moja suza, skamenjena na trepavici levog oka. Smehom prekrivaš svoj strah od moje blizine, toneš u suton novih nada koje se rađaju u mojim rečima, ali ti okrećeš glavu i nestaješ niz put. Znaš da slutim tvoj smeh u zvezdanim noćima i da koračam dugim ulicama samo da bih te srela, slučajno… a namerno… i pitam se uzaludno: koliki je moj udeo greha u tvom bolu i ima li nade da sperem sa duše tvoj naivni dečački san o divnoj devojci sa velikim srcem…