Ti si oduvek znao sve i bez reči. Umeo da vidiš i ono što niko drugi ne primeti. Zato nisam izdržala tvoj pogled i okrenula glavu. Mislila sam da ti pridjem, da ti ispričam neke gluposti svakodnevne koje su se desile od kad nismo pričali…. Eh, od kad… Mislim da ne bih ni znala odakle da počnem, pokidala se ta nit medju nama, samo me još pesme sete.
Padala je kiša. Kao bez duše sam trčala. Hladno je. Hladno mi je oko srca. Hladno mi je, jer nisam sama, a sama sam, što sam budna i onda kad svi drugi spavaju. Jer plačem i uz komedije. Ćutim kad svi pevaju, nosim crvenu boju samo da zavaram druge ili da me kao davljenika u moru života spaze i izvuku na obalu.
Spustim pogled pred naletom nečijeg osmeha. Zadrhtim i odglumim hladnoću. Znam da sam loša glumica, tuga mi se vidi u onoj bori na čelu i ona žila kucavica koja ludački tera krv otkriva moje stanje duše. I to svi koji me znaju vide. I ti vidiš, zar ne, ocrta mi se svaki sat nesanice na licu, svaka suza se skameni u uglu oka i svojom težinom me podseća da sam i ja samo običan trenutak ove kugle zemaljske.
Alisa u zemlji luda 
…kristalno zrnce kugle zemaljske.
…U činiji od reči, sa sebim sličnim zrncima. 😉
Obican trenutak… Svakako nisi obican… Ali trenutak… To da…
U svakom slucaju – trajem, postojim, zivim.
Tuga,pa sreća,tuga,pa sreća-amplituda života. Prošlost pripada prošlosti,a budućnost nama 😉
Crna i crvena. I ja volim tu kombinaciju i rado je nosim. A i emotivnost mi je poznata i vise nego sto mi nekad odgovara… Jos jedan lep tekst koji si napisala :OK:.